Геноцидни план или освета после случајног инцидента?

Други део припадника Армије БиХ који су се повлачили из Сребренице који нису стигле да прате главнину, био је заробљен у групама, а неки од бораца су се предали после вишедневног лутања или опкољавања од српских снага. Они су сабирани на појединим местима широм Подриња. Према наређењу за извођење операције „Криваја 95“ било је одређено да органи безбедности и војна полиција одреде рејоне прикупљања и обезбеђења ратних заробљеника и ратног плен. „У поступању са ратним заробљеницима и становништвом у свему се придржавати Женевске конвенције.“

Све што се дешавало у Подрињу од пролећа 1992 до тог тренутка и небројени злочини које су починиле снаге Армије БиХ засигурно су учврстиле генерала Младића у одлуци да има мање милости ка њима. Али да ли и да нареди ликвидацију? И поред низа година рада хашког трибунала и низа заплењених докумената и изјава сведока, није пронађен нити један доказ да је он тај који је наредио њихову ликвидацију. Нема документа, нема телефонског разговора, нема изјаве сведока који би ту оптужбу потврдило.

Питање које ми постављамо је: ко је онда и зашто донео одлуку о ликвидацији (свих) муслиманских заробљеника? А онда, ако је та одлука донета, када је то било и шта је повод?

У поплави наслова књига на Западу који ламентирају над Сребреницом, углавном се указује да је основа за ликвидације муслиманских заробљеника садржај Директиве бр. 7. Како није нађено ниједно наређење нити усмена потврда ко је стварно наредио убиства, иде се до таквих искривљавања догађаја па се наводи да су „масовна погубљења планирана на неформалним састанцима“ или „у ноћ с 11. на 12. српња на тајним састанцима у хотелу „Фонтана“.

Хашки трибунал је засновао објашњење овог злочина изводећи следеће „доказе“: договор припадника службе безбедности ВРС да се ликвидирају заробљеници. „Непосредно прије трећег састанка одржаног у хотелу „Фонтана“ 12. јула у 10:00 сати, Момир Николић (официр безбедности Братуначке бригаде) се изван хотела састао са својим претпостављеним Поповићем, начелником за безбједност Дринског корпуса. Поповић је рекао Момиру Николићу да ће више хиљада жена и дјеце, босанских Муслимана, бити превезено из Поточара на територију под контролом АБиХ близу Кладња, а да ће војно способни мушкарци у маси цивила, босанских Муслимана, бити одвојени, привремено заточени у Братунцу и убрзо послије тога убијени. Поповић је рекао Момиру Николићу да “[с]ве балије треба побити”. Иако су именовани Поповић и други оспоравали исказ Момира Николића о том разговору вођеном 12. јула, „Претресно вијеће га прихвата као поуздан“ и „Претресно вијеће се увјерило да је Поповић рекао Момиру Николићу за план да се мушкарци, босански Муслимани, одвоје и убију, и да се тај разговор одвијао онако како га је описао Момир Николић.“

Иако се не види ко и зашто наређује ликвидацију заробљеника, већ само стоји реченица „све балије треба побити“, хашки трибунал ово сведочење прихвата као основно и оптужујуће полазиште у проблему ликвидације заробљеника Армије БиХ из Сребренице. (Касније, Николић, као кључни сведок оптужбе бива осуђен на 2007. године, да би 2014 тајно био пуштен из затвоора у Финској после укупно 12 проведених година иза решетака.)

Младић, дакле за кога нема ниједног реалног оптужујућег доказа, са једне стране прати према повременим информацијама повлачење снага 28. дивизије ка Тузли, а са друге стране прати стање на терену око Сребренице. Увече 12. јула 1995. године, Младић се састао са својим командантима из Дринског корпуса у Команди Братуначке бригаде, и честитао командантима на њиховим успјесима. Он је наредио Крстићу да се припреми за ослобађање Жепе. Команданти бригада Тривић и Пандуревић предложили су да се њихове снаге пошаљу на одмор и буду замијењене, али тај њихов приједлог није прихваћен. Винко Пандуревић наводи да је изразио неслагање са Младићем: да се не жури са Жепом, јер се не зна где је 28. дивизија. Младић је одговорио да има довољно снага на располагању и завршио: „немој да мудрујеш! Иди на Жепу“ На крају састанка, Младић се сложио да се лично обрати војницима следећег дана како би им подигао морал с обзиром на то да неће бити пуштени на одмор и да то учини наредног дана, пре њиховог покрета ка Жепи.

Судећи према једном пресретнутом разговору, Младић је већ ујутро 13. планирао свој одлазак са овог подручја. Он каже „до 15,00 сам ту, после на терен идем. Бићу заузет два-три дана па се враћам.“

У току 12. и 13. јула, Младић је на више тачака обишао поједине групе муслиманских заробљеника. Хашки трибунал је идентификовао три овакве посете: на ливади у Сандићима где је био сабран један број заробљеника и где је „рекао заточеним људима да никоме неће бити нанесено никакво зло већ да ће бити размијењени као ратни заробљеници, као и да ће њихове породице бити безбједно пребачене на територију под контролом АБиХ.“ Потом на фудбалском игралишту у непосредној близини Нове Касабе, У одређеном тренутку стигао је један сивомаслинасти оклопни транспортер из којег је изашао Младић. Младић је викао на заробљенике и рекао им да их њихове власти на територији под контролом АБиХ не желе, да ће им његови људи дати воде и хране, „па ћемо видити дал' ћемо вас у Крајину код Фикрета Абдића или […] у Батковића у Бијељину, доле у логор“. И коначно у пости заробљеницима који су били заточени у хангару иза школе „Вук Караџић“, где „око поподнева у хангар је дошао Младић и рекао заробљеницима да ће бити размијењени у Калесији“.

Управо на овој последњој локацији, у хангару (у Кравици), касније током поподнева 13. јула ће се догодити инцидент, који би могао да је изазивач масовне ликвидације ратних заробљеника из Сребренице.

Генерал Савчић, ратни командант 65. заштитног пука ВРС објашњава тај догађај. У захвату друма Зворник - Милићи - Власеница, предавао се већи број припадника 28. дивизије АРБиХ и који су били груписани на пољани код Сандића. Ситуацију је контролисао 2. одред Специјалне бригаде МУП РС по командом Радета Чутурића званог „Официр“ (јер је био завршио Војну академију, нешто касније настрадао у борбама на Озрену). Заробљеници су пешке спроведени до земљорадничке задруге „у једној прилично опуштеној атмосфери“ јер каже „свима је у суштини било доста рата“. Један од припадника МУП РС Крсто Драгичевић препознаје у колони свог познаника, можда комшију, и са њим заподева разговор. Када су муслимански заробљеници уведени у складиште, и поред наређења команданта одреда, полицајац Крсто, се враћа у хангара и наставља препирку. Муслимански заробљеник му отима пушку и рафалом га убија. Потом реагују остали припадници 2. одреда који су изван складишта и отварају ватру на заробљене муслимане унутар складишта.

Овај догађај потврђују и најмање два заштићена сведока, преживела заробљеника из хангара. „Према свједочанству свједока ПW-156, стријељања су почела у западној просторији складишта у Кравици. Он се сјећа да је, када је и посљедњи од заробљеника, босанских Муслимана ушао у западну просторију, један од њих протестовао пред једним стражаром, босанским Србином, због тога што нема гдје да сједне и да је стражар отворио ватру на њега и друге заточенике. Пуцњава је настављена, с прекидима, скоро до сумрака…“

И председник Караџић у својој одбрани истиче овај инцидент, јер пре тога „нема никаквих инцидената“.

У делу пресуде генералу Крстићу уочава се проблем: “... Није сигурно да је ВРС испрва намјеравао да побије све заробљене муслиманске мушкарце. укључујући и цивиле из колоне. Докази, међутим, показују да је у једном моменту донесена одлука да се ухвате и побију сви босанско-муслимански мушкарци без разлике.” Да ли је случај убиства у хангару окидач читавог ланца масовних ликвидација?

Ако јесте, онда ко тада наређује даље егзекуције? Младић свакако не, јер отишао у Београд. Да ли су то припадници Службе безбедности на челу са начелником Одељења безбедности Главног штаба, капетаном бојног брода Љубишом Беаром? Ко и шта њега и њих иницира на злочин према заробљеницима? Жеља да се освете? Уклоне трагове непланираног злочина у хангару? Нечија сугестија са стране?