Генерал у Београду 13-17. јула 1995. године

Генерал Младић је поподне 13. јула напустио Подриње и отишао за Београд. У овом периоду од поподнева 13. до вечери 17. јула, генерал борави у Београду. У то време генерал је био кум на свадби једном свом официру и новинарки која ју је познавао од почетка ратних догађаја. О догађајима у Сребреници могуће да је добио информацију путем линије службе безбедности, и вероватно да у прво време није ни био свестан размера догађаја, сматра његов пратилац Пухало. Свакако, разлози и размере ликвидације, нису генералу детаљно разјашњене.

Касно увече, 14. јула 1995, у Милошевићевом кабинету у Београду, генерал Младић се састао са представником УН Карлом Билтом и генералом Де ла Прелом. Милошевић је објаснио стање око Сребренице. На овом састанку прихваћено је да представници Црвеног крста имају приступ ратним заробљеницима, да се одобре конвоји УНХЦР за снабдевање становништва, да се полиција УН распореди у Сребреници и Жепи и „да се врате сви који хоће на своја места“. Такође, да се одобре конвоји за снабдевање Сарајева из правца Кисељака. Карл Билт је тражио да се „ослободе дечаци-младићи који су одведени у Братунац, да се ослободе заробљени припадници холандског батаљона и да се обе енклаве демилитаризују.“

Сутрадан 15. у Добановцима, Милошевић прима ширу делегацију УН, у саставу Столтенберг, Акаши, Билт и генерали, команданти УНПРОФОР-а Де ла Прел и Смит. На одвојеном састанку, потом Младић разговара са Де ла Прелом и Смитом. Де ла Прел тражи пуштање заробљених холандских војника („решено“, пише Младић). Генерали УНПРОФОР-а су тражили омогућавање приступа представницима Црвеног крста свим заробљеницима и заробљеничким логорима као и да се омогуће хуманитарни конвоји за обе енклаве. Смит је запретио употребом ваздушне силе ако би снаге УНПРОФОР биле нападнуте, али и о гласинама о зверствима и покољима у обе енклаве.

Милошевић је месец дана касније на седници ВСО илустровао тврдокорност војнополитичког врха Републике Српске: „Ја сам онда рекао: „Ратко, ти сада мериш војничку цену тог успеха. Војничка цена је пет мртвих, 20 рањених, једно уништено возило, итд. То је много јефтино. А политичка цена може да буде милион пута већа јер ће се сутра тицати 12 милиона људи! На жалост, ту је једна десихронизација у војним поступцима према политичким поступцима, који су морали да буду боље синхронизовани.“

Наредног дана, 16. јула, Младић је заједно са супругом на ВМА. Предао је скенер коју је донео Милан Лешић српски хуманитарац из Канаде. Он је потом са канадским Србима обишао рањенике ВРС који су лежали на ВМА. У паузама састанка он говори: „Идем да гледам шта Срби раде код Жепе”.

Седамнаестог јула Младић је наредио да се обједине дејства на „разбијању заосталих муслиманских снага“ и упућивање тројице пуковника у команду Зворничке бригаде ради обједињавања активности снага ВРС и МУП као и планирању и координације борбених активности. Та група је заједно са командантом Зворничке бригаде Винком Пандуревићем требало да сачини план за претрес и блокирање овог подручја ради разбијања и уништења заосталих делова муслиманских снага. Младић је дао рок од два дана да се у зони Братунац-Дрињача-Милићи-Бешићи изврши претрес територије. Операцијом је требало да руководи потпуковник Кесеровић из Управе безбедности ГШ ВРС. Такође, наредио је да командант Зворничке бригаде и других јединица, преко надлежних цивилних структура обезбеде људство за асанацију терена.

Увече 17. јула, Младић са генералом Гвером поново са српско-канадским хуманитарцима. али сада у (Хан Пијеску) Он каже да у том тренутку Војска води жестоке борбе око Жепе, „ја се надам да ће сутра у току дана бити решен простор Жепе на исти начин као и простор Сребренице“. Он тада честита и присутнима ослобађање Сребренице и наводи њен значај, али и као да разјашњава оно што је 11. јула рекао на снимку по уласку у град: „Сребреница је задужила српски народ… не само у периоду два светска рата… нарочито у време буне против дахија кад су сребренички Турци побили народ у Мачви.“