"... Можда би племенити француски министар рекао Енглезима још коју, да је чуо и видео Српкињу распуштене косе и једнако широких руку док дозива, поред тела погинулих: „Мико, сине, где си, мајка ти је ручак спремила“. Или да је бацио макар један по глед, на са земљом, сравњене домове за женску и мушку децу, слепе и душевно болесне, школу за нудиље, главну војну болницу, београдско породилиште, дечја склоништа и капеле пренатрпане, унакаженом децом, и њиховим и родитељима. Опростио сам генералу Недићу, недела учињена према мени, због куражног исказа на бедемима трагичног Београда, дотученог савезничком авијацијом:

„Ове људске жртве биће освећене, јер за то вапије Божја правда. Освета ће бити страшна божја казна. За недела људска, за невине жртве. Дижем глас против ових божјих отпадника, за невине жртве наше. Дижем глас против ових безбожних крвотворника, који за себе кажу да су просвећени, а који су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник. Клањам се пред невиним жртвама и зовем све Београђане да се врате сами себи, мајци Србији и српству, јер као што видимо у свету нема љубави“.

Само прво бомбардовање, града у коме ме сада цедите као издајника, од укупно четири, однело је по властитим савезничким признањима 1.161 живот, а по нашим прорачунима нешто више. Да ли је случајно Лесковац разаран баш 6. септембра на сам краљев рођендан, када је народ узносио Богу топле молитве да му врати и сачува вољеног суверена?“

Нова комунистичка власт је дане бомбардовања српских вароши прогласила за дане њиховог ослобођења“.

„После црвеног Виса, од представника страних мисија поред мене је остао још само амерички пуковник Мек Дауел, да ми поручи како је моја даља борба против Немаца мање важна од мог присуства у народу и са народом. Свој боравак поред мене завршио је констатацијом да ми је садашњост тешка, али да је будућност моја и проценом да би свако супротстављање његовог председника Рузвелта, Стаљину и Черчилу било узалудно“.

„И поред свега што се десило, као војник који и по рођењу и по особинама припада слободарском и јуначком народу, нисам могао нити сам хтео да напустим свога краља и своју отаџбину. Ја сам се заклео да ћу за краља и отаџбину живот дати. Ја своју заклетву испуњавам и овом приликом, ту пред вама“.

„Крајем 1925. преведен сам из пешадије у генералштабну струку, а наредне 1926. постао сам заменик начелника Штаба команде краљеве војске. На новој дужности добио сам прилику да се сретнем и упознам са официрима војске Краљевине Југославије, из Хрватске и Словеначке. У први план, истичем Марка Месића, Сулејмана Филиповића, Драгутина Шпорера, Маркуља Бабића и једног Пуца, коме сам име заборавио. Сви они, заклети предратни војни и цивилни Југословени, потрчали су Павелићу пре његовог позива, заузимајући одмах важна командна места, у војсци коју је он стварао. Као школовани војни кадар, пуковници Бабић и Месић командовали су фашистичко-хрватском војском на Стаљинграду, у бројчаном саставу од добрих 5.000 војника, Пуковника Филиповића је моја команда због његових великих погромашких зала, ставила под слово „З“, што појмовно значи „заклати“, „застрашити“, „издаја“, „предсказање“. Нисмо стигли до његове главе, јер је убрзо по завршетку рата постао заштићени Титов пуковник, са тенденцијом брзог војног напредовања. Признавши им Павелићеве пуковничке чинове, маршал их је све одреда, разаслао у смртоносни поход на још непоморену српску омладину и умне Србе, који нису били по мери ваше нове државне творевине. Пуковник Месић хвалио се својој хрватској браћи, плодоносним поморавским ловиштем. Ето, тако је запечаћена судбина моје лепе и сањане Краљевине Југославије. Хрватски Ребел, који до овог рата није ни знао где су главни српски градови, постао је њен неприкосновени господар, а ја, и све досадашње и будуће жртве југословенског националног отаџбинског покрета, непожељни изданци, без права на крсну славу и хришћанску наду. Кога неискрени савезник уздиже, тога и руши. Запамтите, ово што сте чули. Ваља ће вам“.

„Приписује ми се да сам у своме штабу имао културу тифуса као средство за борбу. Као војник никада се не би служио отровом или заразом, где постоје две фронтовске снаге и близина народа. Јер тифус се шири и преко заробљеника и увек се може вратити. Не могу да разумем ту оптужбу. Моја војска знала је само за класично, оружано војевање“.

„Што се тиче веза са суседима, још из старе Србије сам развијао акцију сарадње са нама најближим земљама. Имао сам контакте са Бугарском коју познајем врло добро. Покушавао сам да оснујем тајни комитет Бугара и Срба, за рат против Немаца. Те везе ишле су преко Ике Панића и генерала Драшкића, али ствар је брзо пропала. Преко официра Грозног, пребега из Бугарске, организовао сам пропаганду против фашизма и њиховог Бориса. Целокупна тежња у односу са Бугарима била је, окренути их против Кобурга. Ухватио сам везу преко Војне лиге, са бугарским народом. Имао сам додир и са Грчком, преко Зерваса. Енглези нису допуштали да се оствари грчко-југословенска линија. Моја је тежња била да на Балкану створим унију. Сматрао сам ту идеју здравом, мада је данас тешко остварљива. Мале државе стварају унију као моћну државну заједницу, способнију за живот и одбрану.

Савез са Прен Пајом, вођом северне Албаније, ишао ми је у рачун, али није далеко одмакао, јер су Албанци желели да присвоје неке крајеве у Србији и Црној Гори. Писмо Шарковића које је у вашем притежању, показује моју тежњу да престану међусобна убиства између Срба и Муслимана.

Нисам сматрао да у Албанији може постојати партизански покрет.

Добио сам налог од владе да у заједници са Британијом радим на остваривању везе са Румунијом. Стога сам дао налог мом капетану Корнелију Филиповићу да стигне до Мануа. Међутим, он се у Букурешту хвата са фашистичком „гвозденом гардом“, да би се у том граду као агент одржао. На овоме раду укључио се и Пилетић, Србин из Румуније. Он је желео да искористи ову ствар за локалне сврхе. Између осталог послао ми је поруку Румуније да ће ми помоћи у оружју, ако се помирим са Недићем. Тај агент прави тада фалсификовано писмо, које ви употребљавате против мене. Све ово из Румуније сматрам игром агената. Било ми је познато колико су Румуни изгубили на источном фронту, и да је код њих створено нерасположење. Сећам се да сам и одреде слао у ту земљу. Знам да је српски живаљ, нарочито око Турн Северина, био за нас. О свему томе обавестио сам владу и британску мисију. Чак је постојала и лозинка „707“.

Веза са Мађарском такође је остварена по налогу владе. Мој агент био је капетан Урошевић. Мађари су још у Турској тражили наше повезивање, и тамо им је било одговорено да ме потраже овде, на терену. Урошевић у Пешти врло добро игра своју игру. Унгари преко њега поручују да се спремају против Немаца, али да још тренутно не могу. Моле ме да не вршим никакве одмазде у Бачкој. Они изводе оно фингирано суђење „Ронђош гарди“ и осталима. И после осуђенима допуштају да побегну. Урошевић свој положај и даље добро маскира. У Пешти је и главни енглески канал за Пољску. Ту је и мој канал са Мачеком, и његовом групом побеглом од Павелића, као и агент Интелиџенсервиса Торза, који жели да дође у мој Штаб. Будимпештанци обећавају да ће ми потајно од Немаца бродом достављати материјал. Док се ми тако јуримо Урошевић пребацује неке наше и француске официре и подофицире у земљу, а ја их одмах лиферујем у Каиро. Убрзо затим у Мађарску упадају Немци и хапсе Јусајиа, Урошевићеву мађарску везу.

Ја сам био представник Владе у земљи. Примао сам поруке њених делегата. Она је могла знати о догађајима код нас. Западне силе имале су своје људе код мене. На пример, Хадсона који је код мене дошао са поруком, да истрајем. Долазио ми је и Бејли, Све је то имало утицаја на целокупан мој рад и стање у земљи.“

„Надао сам се да ће до краја овог рата доћи до неке врсте народног националног плебисцита. Нада ме није напуштала ни после свих невоља, које су ме непрекидно пратиле и спопадале. Пре краја октобра, за мене кобне 1944. године, извршио сам повлачење војске из поморавске Србије у шумовиту и бреговиту Босну. Прешавши Дрину, разаслао сам поруке да родољубиви не напуштају земљу, већ да се припреме за борбу чим озелени. Чланство Америчке мисије, при мом штабу, одлетело је из Југославије у ослобођени део Италије, 1. новембра, са летилишта под мојом контролом. Тај део мог ратног живота недовољно сам дотакао, а тиче се ваше оптужнице. Пуковник Мек Дауел, по својој вољи и савезничкој наредби понудио ми је место поред себе у предњи део авиона, гарантујући ми сигурност у његовом свету. Учтиво сам му се захвалио. А свима који су желели одобрио сам излазак из земље. На томе би ми био захвалан и мајор Ђуришић, да га његови проусташки Црногорци нису завели лажним обећањима. За мене су околности под којима бих напустио своју земљу, биле незамисливе. Све до мог хапшења веровао сам да ћу поново окупити око себе јаку војску. За прво време, на устанак, нисам помишљао, знајући да би био угушен у крви. У Босни су нас непрестано нападали редом: партизани, усташе, муслимани, а у последње време Немци много ређе. Гоњени пред удруженим четвороструким непријатељем, гладни, голи, боси и ненаоружани, спотицали смо се и падали. Свуда успут из јама, у које смо упадали, чуло се и Богу тешко умирање. Иза нас на жбуњу, остајале су наше изгажене и згужване шајкаче, торбе-тканице, канице, плетене чарапе, рукавице, опанци и обојци. Биће ми лакше на небу, ако нова поколења упале најмање 20.000 свећа, борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну. Током овог суђења слободи сам се надао само у забораву. Моје садашње наде и молбе усмерене су искључиво ка небу“. „За себе нисам никада ништа тражио. Француска револуција дала је свету основна људска права. И руска револуција донелаје нешто ново. Опчињен западном демократијом, ја нисам хтео 1941. године да почнем ту где су Совјети почели 1917.“

„Ја сам увек био за то да не будем никоме претпостављен, као неко ко тежи диктатури. Увек сам сматрао да треба и одговорност делити.“

„Јасно ми је да овог часа против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију, вичну свему, која остварује своје циљеве, без компромиса. Али, ко се силом служи, од силе и страда. Сумњичите ме за све и свашта, али ја сам те среће био и пре вас. Под својом, не само под туђом владом. И она ме по кад кад сумњичила за све могуће и немогуће везе, са страном тајном војном службом или сервисом. Непријатељским или савезничким, свеједно.“

„До самог краја веровао сам да сам био на правом путу.Зато сам позвао стране новинаре и изасланике и Совјетску мисију да на самом извору све виде и све опишу. Јер, ничега није било што добри људи, посебно савезници, не би смели видети и знати“.

„Судбина је према мени била без милости, пошто ме је окрутно убацила у своје вихоре. Много сам хтео, много сам предузео, много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело. Крст који сам свесно понео нисам до краја испуштао. Спустићу га тамо где треба да нам буде нови почетак. Време и прилике биле су против мене. Нека суд узме у савесну оцену све што сам навео, истине, потомства и историје ради. Ја знам да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна јер нема људске јединке, а камоли шефа једне гериле, која би на мом месту боље чувала и очувала своју савест и своју душу и своју дужност.“