ЗАВРШНА РЕЧ

... „Господин јавни тужилац устремио се на мој живот зато што сам био на челу југословенске војске у отаџбини. Са тог полазишта, умесно је питање: зашто у исту раван нису стављени и партизанска народноослободилачка војска и њене старешине? Због положаја у који сте ме ставили немам право да инсистирам на одговору, који скора будућност не можете избећи, мада нам је свима познат. Господо судије, онај који наџиви ово време, достићи ће истину и о нама који одлазимо и о вама који ступате на наша места. И овом приликом јако жалим што се моја војска у отаџбини укључујући и све четничке формације, од свих остављена, није развијала онако како треба и како сам ја замишљао. Колике су штете, за наш народ што није текло по мојој замисли и да ли је стварно има, рећи ће поколења“.

„Смисао и циљ југословенске војске под мојом командом био је одбрана отаџбине, земље наших отаца. Она се састојала, и још увек се састоји од синова поносног народа, а не од робова и поданика, и од почетка се супротстављала далеко надмоћнијем непријатељу који је поставио себи циљ: гажење свих тековина што их је Европа постигла за хиљаду година. Заветујући се, да из корена ишчупамо сва зла која су погодила наш сој и да у току рата извршимо револуционарно репрограмирање народа, напали смо непријатеља не обазирући се на успавану Европу и неприпремљени остали свет. У ставу према народним изродима можда се понекада и претеривало. Но, давно је с правом речено да ко спашава вука убија овце, и да у таквом случају добра дела постају у рђава. Не рачунајући спорадичне случајеве, руководио сам једином војском на свету која ни за један час, камоли дан, не погну ни главу, нити испусти заставу испред немилосрдног германског освајача. И она би свакако одбранила своју отаџбину која је ушла у рат као слободна Краљевина, да су се под њен барјак ставили сви честити Срби, Хрвати и Словенци. Своје борце прогласио сам југословенском војском у Отаџбини, иако је известан део мојих потчињених команданата сматрао да морамо обновити не југословенску, већ српску армију, која се под тешким приликама окупљала по планинама. Убедио сам их у величину Југославије као државне заједнице и идеје, моћне заштитнице Срба ван Србије, без обзира на неслућене ратне издаје других. Моји команданти су се нерадо мирили са тим стремљењима. И уколико су она била погрешна, грех припада само мени“.

„Наша борба отпочела је оног дана када против силне Германије, на бојном пољу, није било никог изузев нас и недовољно одлучне и спремне Британије, са циљем: пуна и потпуна слобода или безнадежни крај. У њу смо ушли такорећи голих руку, са три до десет метака на једну пушку, али челична срца, јаке воље и надчовечанске снаге и вере“.

„Историја и наша традиција саткали су посебни карактер српског народа, чија је права врлина безгранична љубав према отаџбини, заштитници слободе. Из тог карактера развио се равногорски национални покрет са коренима у народу и у његовом духу. Том покрету пошло је за руком да спасе част нашем роду, као првом организованом отпору у Европи, против помахниталог Немачког рајха и његових сателита. Тај наш покрет у добронамерном спољном свету уврштен је часне и родољубиве. Од народа назван четнички, за војног јавног тужиоца је кривично кажњива организација. Ко верује да је историја учитељица живота и поука будућности, свакако зна да је велики Карађорђе, наш државни праотац, у првим данима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупио снагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег Турчина. У књижевним делима премудрог Проте Матеје Ненадовића, слави се „четник“, припадник препадне јуришне мале борбене четне формације. Војводи Пећанцу, обе наше династије одавале су велика признања, због колосалне улоге његових четника у Балканском и И светском рату. Неки ваши садашњи команданти били су чланови мојих четничких формација, у саставу југословенске краљевске војске. Ако је назив „четник“ дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубоко патим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос. Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом и националним благом! Зашто радите против сопствене будућности?!“.

„Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом. Моја поносна жена Јелица, кћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра мог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стојички се борила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења 1942. није хтела у логор без троје наше мале деце, и своје ћерке Радмиле из њеног првог брака, потупно прирасле мом срцу. Другим њеним одвођењем у круг логорашке ограде које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао. Извукао сам је напоље са сво четворо деце дајући у замену два заробљена немачка официра. Нашег млађег сина Војислава, покосио је прошлог маја партизански метак, у планинама Босне. Мој примерани борац и син пао, јер му срце није допустило да остави рањеног ратног побратима, Љубу Протића из села Субјела код Косјерића. А био је, Бог да му душу прости, исти ја. Срушио се неколико метара даље од мојих ногу. Покопао сам га близу места погибије, са митраљезом од кога се није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води од Горажда према Рогатици. Стање у коме се сада налазим супротно је мојој жељи да га пренесем у породичну гробницу и смести поред његових ближњих. Протумачите сами шта то значи да се његов годишњи помен скоро поклопио са мојим хапшењем. Са старијим сином Бранком, који је као командир партизанске бригаде ишао на Сремски фронт, и ћерком Горданом изгубио сам додир, силом прилика. Њих двоје су преживели зато што су се прикључили вама, а питање је шта би се са њима збило да се нису на време одвојили од мене. Молим се Богу да им подари децу, да моја крв не пресахне. Министар Крцун, схватајући родитељску потребу, одобрио ми је виђење са ћерком. Како ни вашим снажним официрима, није успело да је довуку до моје ћелије, рекао сам свом чувару Божи Којадиновићу, или тако некако, да ће свет имати силних мука са вама, пошто сте успели да ишчупате једно ћеркино срце“.

„У породичну трагедију убрајам и страдање старијег сина незаобилазног војводе Мишића, мог штабног и ратног помоћника и оданог класног друга, мајора Александра, не само зато што је спашавајући моју, жртвовао своју главу. Реметим ваш судски ред, кратким описом његовог страдања. Ујутру, седмог децембра 1941. године, нас двојица, капетан Фрегл и моја најужа пратња обављали смо важне војне послове у Струганику, у кући мог узора Војводе Живојина, у соби у којој смо с пролећа те године основали штаб југословенске војске у отаџбини. Немци су били обавештени о нашем кретању од једног железничког чиновника из Диваца, неважног имена, вероватног агента Пећанчевог квислинга Јована Шкаве. И тај народни отпадник је отрчао Шваби на ноге да га обавести о мом боравку у војводином дому. Неопрезни као никада до тада, дозволили смо Немцима да се нечујно ушуњају у Мишићево село и опколе нашу кућу. Специјалној, и по наоружању и по саставу, немачкој јединици пристиглој надомак прастарог историјског Дома, преградио је пут мој до тада неприметни поднаредник Ђура. Тај неустрашиви краљев ађутант, пого^ен у груди, борио се са моћном немачком силом, колико ми је било потребно да се преко супротног прозора дочепам долине, и прве речице. Мајор Мишић, трчећи, замном штитио ми је леђа. И када је после пређених стотину метара, видео да ме непријатељ сустиже, донео је одлуку да се преда, глумећи мене, вођу Покрета отпора њиховом Хитлеру. У витешкој предаји следио га је нераздвојни друг, Словенац, Иван Фрегл. Када је превара откривена већ сам био на безбедном. Госпођа Лујза Мишић, верује да су њена деца стрељана 17. децембра 1941. године у Ђеновачкој шуми. А Божа Матић, бивши председник општине Ваљево, преносио је да су моји племенити официри отерани у Немачку као заробљеници за погубљење. Једно је сигурно: одважни мајор Александар Мишић, положио свој живот као ратни заробљеник, на олтар отаџбине која се управо гаси, онако како доликује сину легендарног војсковође, не одајући непријатељу наше војне тајне. Рано ујутру, 8. децембра, локални родољупци потајно су сахранили тело погинулог поднаредника Ђуре.

Породичну трагедију славног војводе, увећао је и жалосни живот његовог млађег сина Војислава, командира и политичког комесара Колубарског партизанског одреда, изјавом датом вама да је видео како смо његов покојни брат и ја предали Немцима колону заробљених партизана, спроведених од Струганика преко Равне Горе, до ваљевског села Маркове цркве. Зато ово суђење схватам као црно предсказање, да српском роду опет предстоји велико страдање. О узвишеним Мишићима, још реч-две. Како чујем, прва осуда Мајора Александра гласила је на двадесет година, интерниране робије са принудним радом. Тежа казна од ове је изостала због Немачког порекла његове мајке, без обзира што је током саслушања изјавио да му је окупацијом Југославије исцурила швапска крв. Знајући ко је Шваба, апсолутно верујем у оно што сам чуо: да га је на погубљење послао унук аустријског војсковође Поћерека, потученог до ногу од нас Срба, у Првом светском рату, осветничком жалбом, коју је срочио у својству тужиоца вишег ранга“.

„На раскршћу између комунистичке просовјетске револуције и западне демократије, с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој другој. Ако је прва добра за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала. Јако жалим што ћемо до ње стићи уз много жртава. Испуњен том жељом остварио сам везу са британским капетаном Билом Хадсоном, специјалистом за српско питање и наше подручје, пре него што су ме влада и краљ поставили за војног министра и генералштабног начелника. Први савет овог Британца, неиспитане нарави, као што је овде већ истакнуто, снаге заповести, био је да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за учвршћење совјетске Русије и комунистичког режима у Југославији. Још на пријемном дочеку, тај господин, пренео ми је упутство његове владе нашој влади у Лондону, да се цео покрет отпора у Југославији стави под моју команду. Веровао сам свакој његовој речи, јер је представљао моћну и неуништиву Велику Британију. Том приликом нисам се сетио прастаре поуке да су у политици између речи и дела читави океани. На жалост, помоћ савезника, предвођених Енглезима, док су били на мојој страни, једва је достизала наоружање обичног батаљона, од 800 до хиљаду војника.

Тако неприпремљен, за герилско ратовање, у општем сиромаштву и без подршке великих сила, представљали смо у светским размерама огољену биљку. Окружен мукама молио сам се Богу да савезници бар морално стану уз мене. Почетак друге половине 1943. године, наговестио је окретање Винстона Черчила према Титу. Поводом тога, политички магазин „Профил“, критички се осврнуо на његово заузимање да се придружим партизанима. Тако су ме један политичар и једна политика натерали да схватам право значење Де Голове опомене, „да народи немају пријатеље, већ интересе“. После свега, све мање је чудио Винстонов заокрет, незапамћен у дотадашњој ратној историји. Нашавши се на раскршћу питао сам се шта је значио његов вапај целом човечанству, да се спречи успостављање бољшевизма у Русији, садржан у овим речима:

„Лењина и његову банду довео је у велику царску руску земљу, моћни Кајзер, и то, у пломбираним вагонима, међу боцама препуњеним људском крвљу. Пред нама је земља из које је Бог прогнан, а човек стављен у најстрашнију беду, лишен наде и милости, с обе стране гробља, у којој самилост и култура умиру, а сва настојања иду да се угрозе и сруше постојеће цивилизације. Позивам народе света да ту комунистичку наказу задавимо у колевци“.

И поред оваквог става према „бољшевичкој немани“, он је Југославију картирао маршалу Титу, а мене је бацио на отпад историје. Ето, тако су ми се слутње претварале у окрутну стварност, противно мом дотадашњем неверовању да се због политичких циљева може уништити читав један народ. Јака и моћна Енглеска, пошто је претходно повукла за собом остале савезнике, почела је да поклања партизанима моје чисте победе. Убрзо после савезничког политичког заокрета, наше небо сваки час су надлетали Черчилови авиони транспортери, пуни оружја и муниције, које су партизани употребљавали за истребљење мојих снага и убијање Срба, како би се победоносно вратили у Србију, из које су били истерани новембра 1941. године. Тим ваздушним грдосијама, придружили су се и „кукурузани“ који су у ниским летовима додиривали врхове кукурузних стабљика. Тако су Британци, преко ноћи, заборавили борбе мојих одреда против Немаца у: Лозници, Горњем Милановцу, Пожеги, Чачку, Ивањици, Ужицу, Ваљеву, Жагубици, Хомољу, Лиму, Санџаку, Вишеграду, у Црној Гори и на Јадрану, у целој Херцеговини и многим другим нашим крајевима. Чему онда Стаљиново жаљење, испољено у Москви комунисти Благоју Нешковићу, на званичном пријему, и то баш пред Титом:

„да то што је учињено са четницима и ђенералом Дражом није било у реду у односу према Србима!“. Поновила се тешко излечива и болна особина Руса, да греше на нашу штету у најважнијем нашем часу. Повлачење британске мисије из мог штаба 25. маја 1944. године, по Черчиловој заповести, прихватио сам као почетак остварења дела његовог плана да на моје место доведе једног комунисту. То се коначно и остварило на острву Вису, потписивањем споразума између председника краљевске владе у Лондону Бана Ивана Шубашића и Маршала Тита, а по одобрењу његовог краљевског величанства краља Петра ИИ Карађорђевића, којим је наш монарх погазио Устав Југославије, а истовремено сахранио своју круну, и своју отаџбину, стављајући поред њеног имена посмртну тачку у виду, прокламације да се приклоним партизанима. Примерак тог жалосног политичког акта, верификованог 11.9. 1944. године, од новоформираних комунистичких органа власти, послужио је маршалу Југославије да доведе из Москве генерала Толбухина, команданта „Јужно-европског ослободилачког корпуса“, са јаким наоружаним трупама. Тако удружени, ослањајући се на наредбу генерала Пека Дапчевића они су отимали од српских домаћина тек стасалу и још нестасалу младеж, међу њима и мог сина Бранка , шаљући је као топовску храну немачкој војсци која је грабила сремском равницом да се што пре преда и положи оружје пред по-бедником Другог светског рата. Наш жалосни национални крај до-био је убрзање уласком војске нове Бугарске, на нашу територију. Присуство страног „ослободиоца“, подстакло је убијање најпре припадника београдске полиције, затим њеног министра и мини-старског особља, па редом: Љотићевца, Недићеваца, равногораца, индустријалаца, лекара, адвоката… Тежећи уништењу тешко сломљивог српског националног духа, британско-америчка авијација снажно је подржала Титову офанзиву на Србију, масовним бомбардовањем Београда, Ниша, Лесковца, Смедерева…, смртоносним „тепих бомбама“ на сам православни Ускрс, 16. априла 1944. године. Под изговором, прогона окупатора, наш бивши савезник сручио је на Српску престоницу, разорне бомбе јаче снаге и од оне којом је Хитлер 6. априла 1941. године, сламао Краљевину Југославију. За нас кобни Винстон, операцију „спасавања“ Србије, поверио је авантуристичком лорду Тедеру. Док је Србија горела, француски министар пропаганде, Андре Шарл, искрени пријатељ Срба преко Радио Француске опомињао је Енглеску:

– Има један по броју мали, али велики по духу и витештву народ Европе, а који се зове српски, и који је увек био предмет симпатија нас Француза. Тај народ коме сте се и ви Енглези правили пријатељима, данас је вашом заслугом упропашћен и уништен, и на путу је, да потпуно нестане, опет вашим хтењем. Пре нешто више од три године, ви сте те исте Србе натерали да уђу у рат који њима није требао. Француска саучествује у болу, кога данас витешки и јуначки народ Србије, с теретом подноси„. ...