ЗАВРШНА РЕЧ

„Рођен сам у Ивањици, у варошици у којој су моји родитељи службовали. У том лепом градићу угледале су свет и моје сестре, Милица и Јелица. Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умре наш пожртвовани отац Михајло, а после пет година и наша племенита мајка Смиљана. Наш стриц Владимир, ветеринарски мајор, добротом свога срца, преузе старање о нама, сирочићима у свом дому у Београду, који постаде и мој дом. Војно школовање започео сам пред балканске ратове. У првом полуострвском рату узео сам учешће као кадет и у њему стекао први официрски чин. Борио сам се и у Првом светском рату. Када се потписивала капитулација југословенске краљевске војске, налазио сам се у Добоју, а три дана раније у својству Начелника штаба Друге армије, примио сам у околини Дервенте борбу са Немцима у којој је онеспособљено више десетина непријатељских моторцикала, а 12 њихових војника је убијено. Одатле сам у предвечерје 28. априла прешао границу Босне и Србије изнад села Заовине. На Равну Гору, планинско седло између Савобора и Маљена, стигао сам 13. маја.

Васпитаван сам у свом дому и у свом позиву да Немцима не верујем, чак и онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе и митраљезе. Непријатељска осећања према њима, из Првог светског рата, пренео сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу. Радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима. Ето, зашто нисам хтео да им се предам ни овога пута као што им се нисам предавао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никада на сарадњу, већ само на ослобођење народа.

Немце сам презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. У своје време, овлашћењима којима сам располагао, забрањивао сам нацистичке састанке, и филмове о нацистима као и паљење ватре за рођендан Хитлера, подједнако у Словенији и Хрватској. Као војни аташе у Софији и Прагу, између два светска рата, испољавао сам непријатељски став према најављеним „силама осовине“ и самовољној Немачкој. У истом звању, био сам један од мало нас, који смо посећивали совјетске амбасаде!

Немачке репресалије биле су страхотне. Гледао сам читава села у пламену. И због тога, место ме није држало. За све време пута од Босне ка Равној Гори тукао сам се са Немцима и својим пратиоцима говорио да капитулацију не треба признати. Одбио сам је свесно и одмах отпочео герилски рат. После издаје од стране Павелићке Хрватске било ми је јасно да морам основати нову војску. Почео сам са 26 оданих официра и подофицира који су ми у Босни предали пуковску заставу. Са њима сам стварао југословенску војску у Отаџбини која је бројала неколико стотина хиљада војника и старешина. Тако сам у окупираној Југославији остао једини официр са тек формираном јединицом, нерачунајући цивила Димитрија Љотића који је као резервни потпуковник имао у Бијељини свој пук са којим је ушао у рат. Кренуо сам у борбу против окупатора, сигуран да се народ коме припадам неће никада помирити са ропским животом. Себи сам наменио улогу доживотног браниоца наше територијалне и националне неприкосновености, јер сам војник у служби народа и његове државе. Наш народ, исто онако као што није признавао пораз на спољнополитичком пољу, ни пакт са Осовином, већ пакт створен „27. марта“, коме сам дао велики лични допринос, није примао као свој, ни пораз на бојном пољу. Он је из сваке борбе излазио као победник, јер је уживао у слободи и умирао за њу. Неки истакнути комунисти устали су против „27 марта“, пошто су тада Стаљин и Хитлер још били савезници, али то је неважно за моје садашње стање.

У војсци Краљевине Југославије био сам командант пука, Начелник секције за фортификацију и Заменик начелника штаба и Начелник штаба ИИ армије. А на дан капитулације Краљевине Југославије па до формирања двадесешесторне групе, њена војска у отаџбини био сам само ја. Људи који су ми се придружили били су прави родољупци, а само неки од њих и политичке личности. Они су чинили основу мог Централног националног комитета, образованог августа 1941. године као највишег политичког тела будућег родољубивог покрета. Док сам са седам официра, 13 подофицира и шест војника, прелазио преко Јелове горе, Косјерића, Тометин Поља и друма за Ужице-Ваљево и Гојну Гору, у којој се за време рата скривао мој тужилац, пуковник Минић као Титов илегалац, не знам да ли од Немаца или од мене, пратили су ме неповерљиви погледи ваше добро наоружане формације.

Од првих придошлих бораца створио сам четничке одреде, као наоружане скупине које настају у земљама чије су војске остале без фронта или га уопште нису имале. Формирани су за нужне интервенције, само у корист народа. Већ у то предјесењско време створио сам јасне контуре озбиљног ратног и војног састава. Мојих 5.000 бораца са колико сам у почетку располагао, били су нејаки према толиким најмодерније наоружаним немачким дивизијама.

Позвао сам под заставу Краљевине Југославије све добронамерне, спремне и вољне да се боре против вишеструко снажнијег непријатеља који је рушио све пред собом. Прилазили су ми занатлије, трговци, сељаци, чиновници, школарци, а понајвише војници и официри армије из које сам потекао, који нису допали Немачког заробљеништва. Моја тежња била је да све оне који су носили оружје придобијемо за шуму. Зато сам улазио у редове Косте Пећанца, оснивача првог Четничког одреда, о коме ћу доцније мало више, и генерала Милана Недића. „Бушио сам“ свуда где се исплатило. Тако сам под своју заставу примио и оне који су ловили моју главу. Пећанчевог команданта Божу Јаворског ставио сам под моју команду само за кратко време. И док сам био у Црној Гори, он је узео од Немаца 700.000 динара, да ме ухвати или убије. После тог открића, убрзо смо га ликвидирали као члана немачког преког суда у Чачку. Недићевац, Вучко Игњатовић ранио ме на 24 места у Шеховића Пољу, за време нашег Конгреса одржаног у дане 1. и 2. септембра 1942. године – на коме смо поред осталог донели прокламацију да судије морају имати сталност, максималну независност, непогрешивост и материјалну сигурност. Нисам посустајао и поред опасности која ме је вребала на сваком кораку, више од ваше стране него од окупатора. Када сам се усталио на цифри од око 100.000 војника, превео сам свој састав у Југословенску војску у Отаџбини. После тога краљ Петар ИИ Карађорђевић и његова Влада поставили су ме, без мог знања, за Министра војног а потом за генералштабног Начелника. Било је то почетком 1942. Претпостављам да се Краљ руководио чињеницом да је моја војска имала више успешних оружаних сукоба са окупатором. Признавано нам је и одбрану села и градова од пљачки и саботажа. За ту сврху користио сам „црне тројке“, смртну опасност за саботере и пљачкаше, независно којој страни су припадали, а које нису смеле да знају једна за другу.

Господа адвокати, Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић подсетили су вас, пре неколико дана, да су под мојом командом извршени успешни напади на окупиране градове Горњи Милановац, Пожегу и Чачак. Они су још доказали да је мој мајор Александар Мишић, син мога учитеља војводе Мишића, августа 1941. године, очистио од Немаца Лозницу и десетину њених села. Те битке не уклапају се у слику коју оптужба ствара о мени као издајнику и колаборатору!

Војни јавни тужилац назива ме народним издајником због мојих састанака са окупатором. Никада нисам негирао два-три сусрета са делегацијом немачке команде за Балкан у Југославији. Стање у нашој земљи било је тешко. У Павелићевој Независној држави убијано је на почетку рата и по 2.000 Срба дневно. Као што знате, наш живаљ, је стављен тамо ван закона. Швабе су рушиле, палиле и убијале наше невино становништво, због саботажа и препада на њихово, буквално без икакве контроле. Свет је био страшно застрашен. Тражио сам инструкције од владе у Лондону, али их никада нисам добио. И тако сам на своју руку и одговорност у пратњи команданата, мајора Александра Мишића, пуковника Пантића и капетана Ненада Митровића, отишао 13. новембра 1941. у село Дивци, десет километара далеко од Ваљева, на први састанак са непријатељем који су сами тражили. Моји верни пратиоци узели су бомбе, за случај немачке подвале, са којом смо озбиљно рачунали. Њихову страну представљао је пуковник, Начелник обавештајног одељења за Србију Когарт и Др. Јозеф Мант, официр немачке Врховне команде. Немци нису били вољни да преговарају, већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав њихов став изазвао ме је на грубост. Јасно сам им подвукао да се борим за своју отаџбину, те да ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стално сам се плашио да би један од моја три пратиоца у свом револту, у тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише ми и вино. Понуду сам одбио јер нисам хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам, војничким изразом, да са мојом капитулацијом не рачунају, и да ћу борбу наставити и радије погинути него се предати, те да им уопште не верујем. Изложио сам нашу одлуку да употребимо силу ако покушају да нас заробе. И тиме су наши разговори завршени. До примирја никада није дошло. То је, ето, тачан преглед свега што се збивало том приликом. Један од ваших сведока сада наоружан лажима против мене све је измислио, а присутан није био. Немци су на тај састанак дошли са шест дивизија. Рекао сам, Швабама, на растанку, да сви чују:

„Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио. Он се нада да ће је поново стећи. Наша дужност као војника је да се не предајемо и издржимо док год можемо. Стога, нам се не сме пребацити, то што се не предајемо“.

На други, с краја рата, одржан у селу Прањани о коме се већ говорило, не би никада дошао да није било Американца Мек Дауела. Понављам да је тај сусрет имао за циљ преговоре о предаји немачке војне снаге, а не сарадњу. На њу нисам мислио никада, а најмање тада када се швапска војска увелико распадала. Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију да сам највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар.

Непосредно после мог првог сусрета са окупатором дошло је до немачког напада на мој штаб у Равној Гори. Ту су многи од њих погинули. Ја сам се пробијао кроз непријатељске линије, а поред мене су пролазиле окупаторове формације, на удаљености од свега неколико метара. Да би избегао опасност неколико дана сам лежао на голој и хладној земљи, покривен лишћем, стискајући вилице да не цвокотоћу. За то време фашистичка чизма прошла је преко мене, не знам ни сам колико пута. Био сам тада без наде. Сутрадан, 14. децембра 1941. вратио сам се на Равну Гору, да се живим покажем. Пролазећи кроз народ, држао сам говоре. Одатле сам се померио према Горњем Милановцу, Златару и Голији, измичући испред многобројних немачких дивизија. Права опасност да ме ухвате и убију, била је у Струганику и код Чачка. Све је то описано и уредно сложено у мојој архиви коју сам теглио кроз Србију, до Босне и назад. Уместо безусловне предаје, разаслао сам своје јединице на све стране, ради обједињавања свих родољубивих снага. Жалосно је што су их успутно нападали партизани, предвођени људима без сваког животног и националног искуства. Окупатор је наставио са немилосрдном репресијом и прогонима. А Србију је облепио је уздуж и попреко, позивима за моју предају и плакатима из којих се читало да је за убијених десет и рањених двадесет седам Немаца, на подручју између Крагујевца и Горњег Милановца, стрељано близу 2.500 грађана; а ноћу између 14. и 15. октобра 1941. за једног рањеног и два убијена војна германа, код варошице Степојевц и оближњег села Конатице, око 250 сељана Среза Посавског. Писало је и о страдању родољуба у Великој Сугубини, и другим мањим и већим местима Србије. Упоредо са тим, главнокомандујући генерал за Србију, сурови Мајснер, хвалио се где је стигао да је побио 2500 мојих присташа, а међу њима и Милана Калабића, председника општине Пожаревац. Моју главу је смишљено уценио на увредљивих 2.000 динара. Више не бих о оптужби за сарадњу са Немцима, јер ми иначе нећете допустити да је оспорим....."