ХРАБРОСТ ПРАДЕДЕ СТЕВАНА - АЛБАНСКА ГОЛГОТА

Албанска голгота има у себи нечег епског, савременом човеку данашњице несхватљиво. Први светски рат је остао упамћен по огромним губицима и великом броју жртава. Нарочито за нас Србе. Цена којом је плаћена слобода била је превисока. Међутим, ти велики људи нису жалили своје животе, верујући у боље сутра.

Октобра 1915.године српска војска је ратовала против Немаца, Аустроугара и Бугара. Немци, као најјача војна сила, нису могли схватити толики отпор и снагу Срба. У новембру месецу 1915. године, после јаких борби, на Косово поље се слила готово сва српска војска, избеглице, краљ, регент, влада. Владала су помешана осећања. Да ли ће се поновити историја? Да ли ће Косово поље постати коначно место страдања Срба?Донешена је историјска одлука-нема предаје! Српска војска са краљем, упутила се према планинама изнад Пећи и Призрена, преко Црне Горе и Албаније, на Крф...

Сво тешко наоружање, топови и артиљерија су уништени или закопани. Колоне српских војника су кренуле на своје путовање које ће остати записано великим словима у историји Срба. Један од војника, у закрпљеној униформи, са торбицом на рамену, био је и Стеван Павловић, прадеда моје деце.

Момчић, рођен 1894. године, са својих 20 година одазвао се на позив Отаџбине. Још голобрад, малтене дете, научио да обрађује њиве и чува стоку, преко ноћи је сазрео. Али то срце, велико срце у грудима, није знало за предају. Уосталом, као и сви његови саборци. Наоружани храброшћу и душом православном, са вером у Бога и краља, корачали су у већ дотрајалим опанцима по залеђеним врлетима. Као да није било довољно то што су гладни, промрзли, морали су и да одолевају сталним нападима Албанаца. Стеван је стискао зубе, да се не примети колико му је хладно. Помодреле, испуцале усне, ретко су се померале. Окружен мирисом смрти, гледајући како људи падају од исцрпљености и глади, поглед му је лутао по пределима које никада до тада није видео. У ретким тренуцима одмора, вадио је мрвице хлеба и делио са друговима. Уместо воде, топио је снег. Тифус, дизентерија и остале болештине узимале су данак. Надохват албанске обале, на рукама му је умро најбољи друг. Стеван је добро упамтио његове самртничке речи:

„ Стеване, брате, чувај ми Станију и Милована, сина мога тек рођеног...“

Крупне сузе сливале су му се низ лице, док је поред пута голим рукама копао гроб. Иза себе зачуо је глас:

„Хајде, људи, за име Бога, помозите!“

Што од бола, изнемоглости и безнађа, није ни видео ко говори иза њега. Покопао је свога друга и чинило му се да је са њим покопао и своју наду да ће икада више видети своје родно село.

„Немој, синко, да се предајеш! Опет ћемо ми у Србију и победићемо“ –Стеван је чуо иза себе глас и осетио снажан стисак нечије руке на рамену. Тек после је сазнао да је то био Краљ Пера лично! Као да је добио полет и неку снагу, а и речи покојног друга су га терале даље...

После више од месец дана око 110 000 хиљада војника и 2350 официра стигло је на албанску обалу, код Скадра, Драча и Валоне. Прелазак преко Албаније и Црне Горе животом је платило више од 72 000 људи...

Међутим, ту није био крај мукама за Србе. Савезници нису били организовани, а српски војници заглављени у блату, на ивици снаге, гладни и болесни чекали су решење. Сваки моменат је био погубан за понеког од њих.

Никола Пашић, 15.јануара 1916. године, упућује писмо руском цару Николају II и тражи помоћ. Истог дана, по приспећу 18.јануара 1916. године руски цар обавештава краља Велике Британије и председника Француске да ће раскинути савез са њима ако не помогну српској војсци. Француска влада је све своје бродове и ресурсе упутила према Србима.

Током јанура и фебруара 1916. године на грчко острво Крф превезено је скоро 150 000 војника и цивила. Први дани су били ужасни. Српски војници су се нашли у потпуно новом окружењу, а никада пре тога нису ишли даље од свог села. Хране, ћебади, средстава за хигијену није било довољно. Организованост никаква. На острво Видо су искрцавали рањенике и болеснике. Стопа смртности је галопирајуће расла. Од јануара до марта 1916.године умрло је 4847 људи! Њихова гробница је плаво море око острва Видо-Плава гробница.

Стеван је био један од ретких који се успешно опорављао од трбушног тифуса. У кошмарним ноћима, чинило му се да чује гласове својих другова из морске воде, који су се мешали са гласовима мајке и оца из родног села.

Видо је упамћен у српској свести као „острво смрти“. Ту је и настала песма „Плава гробница“ (Стојте галије царске)- написана пером Милутина Бојића, који је умро од тифуса у болници Солуну 1917. године. Сахрањен је на солунском војничком гробљу Зејтинлик.

Крф је добио назив „острво васкрса“- јер је ту, на том месту васкрсла Србија. Опорављена, оснажена српска војска, повратила је своју веру и наду. Српски војници су кренули ка Србији, у коначну победу.

После потписаног примирја Србија је изгубила 1 247 435 (28%) свог становиштва, што је језиво.

Албанску голготу није преживело 77 455 војника и преко 140 000 цивила који су пошли за војском; 36 477 војника је погинуло на Солунском фронту; у заробљеништву 81 214, а тифус и друге болести однеле су 360 000 живота...Туга до неба. Србија није имала довољно црног материјала да се стави барјак на сваку кућу, која је изгубила некога...

Међу ретким преживелим био је и Стеван Павловић.

Пролећа 1919. године корачао је полако познатом стазом ка родној кући. Осим по годинама, 25 и души српској у грудима, ништа више на њему није било младо. Иако је било топло, све расцветано, није скидао свој зимски капут. Ни тада, када је прешао праг своје куће, ни никада више, без обзира на годишње доба. Ране које је носио у себи дуго су крвариле, а брдо изнад куће је често било сведок његовог сузама замагљеног погледа, упереног негде у даљине...

Стеван Павловић, оженио је удовицу Станију и одгојио сина свога друга Милована као своје дете.

Деда моје деце, Живојин Павловић родио се 1927. године. Стеван је, тек пред смрт 1950. године, један једини пут причао о Албанској голготи свом сину Живојину. Деда Живојин је причу о деда Стевану, носиоцу Албанске споменице, причао мом супругу...

Тачно 100 година касније, 1994. године, рођен је мој син Никола, праунук деде Стевана. Храброст, снага, истрајност, упорност и достојанство су главне одлике Србина и генетски се преносе са колена на колено.

На нама остаје да памтимо историју својих предака, дивимо се њиховим епским подвизима и преносимо на поколења истину. Највећи грех који можемо урадити, пред Богом и нашом децом, је ЗАБОРАВИТИ, јер наша деца у погледу, покрету, карактеру носе особине славних прадедова.

Слава нашим прецима, а наследницима остаје за наук да чувају своју Отаџбину и веру као зеницу ока и својом чашћу, знањем и поштењем стварају лепшу и срећнију Србију...