БОЖИЈОМ ПРОМИСЛИ ВОЂЕНА

Старица заплака.

–Де ми дај ту једну цигару...

Девојка се зачуди, али јој пружи кутију. Бака дрхтавим рукама повуче неколико димова, па се закашља:

–Их, враг је однео...Али нема везе...–па се кроз сузе насмеја, а насмеја и девојку. После неколико тренутака тишине, бака подиже руку и склони Божани косу са ожиљка на челу.

–Шта ти је то? Свежа је то рана...Али ако не желиш, ти ми немој казати.

Зачудо, по први пут, она се отвори и исприча јој све: како су припадници Зелених беретки упали у кућу, тукли оца и мајку, и као је зарадила ожиљак...

–Ето, бако, теби сам јединој рекла...–погледа у њу и виде да се низ Ружино лице сливају сузе. Није ни покушавала да их обрише.

–Е, ћеро моја, рат...Рат ти је велика несрећа. Добро си ти и прошла. Захвали драгом Богу што се све завршило на том ожиљку, који се временом неће ни видети, мада ће тебе болети цео живот и увек подсећати на то. Други неће знати зашто понекада плачеш, па и када будеш имала своју породицу, своју децу. Тешка је судбина нас Срба, претешка. Чини ми се да се све врти у круг и понавља. Видиш моја мајка је с муком гајила и једва преживела Први светски рат. Знаш, ћеро, ја сам рођена у Лици, одмах после Великог рата, оног Првог светског рата. Мој отац је умро, а да га ни упамтила нисам. Мајка, сама, са нас петоро дочека Други светски рат. Четири брата сам имала, и снајке и братиће. Ја сам ти се удала 1940. за мог Петра. И он је био Личанин. Оде мој Петар почетком 1942. године са мојим наjмлађим братом у партизане. Ја да не будем сама, одем код мајке. Трудна сам била, тик пред порођај у јесен...–застаде у причи и попи пола чаше лимунаде. Као да је хтела да скупи храброст и настави даље:

–Зора беше, септембар месец. Залајаше керови по селу, па се зачуше пуцњеви. Скочи јадна мајка, побуни нас све. Ни снашли се нисмо, у кућу упадоше усташе. Изведоше нас испред куће. Мајка, четири снајке и деца. Из шуме доведоше мушкарце, који нису отишли ни у партизане, ни у четнике, у дворишта. Никада то нећу заборавити. Мате, се звао, усташа из суседног села, извади нож и запева:

“Моја камо немој стати,

данас ћемо Србе клати!”

Тројицу ми браће закла наочиглед мајке, жена и деце. Нас поведоше преко неких гудура, кршева. Видим да доводе и из суседних села. Дођосмо до неке јаме. На ивици стоји један од усташа, распојасао се, крвљу умазан, а све се налива ракијом. Чудно је то ћери. Спроводе нас к’о овце, али овце блеје.А ми тако стојимо, чекамо смрт и ћутимо. Мук и тишина. Само се чује ударац маљем у главу и звук тела које пада у јаму. С друге стране Мате и још један одабирају из колоне. Одабране прекољу и шутну у јаму. Задња сам била од мојих, а да сам богдо прва. Пресуди маљем мојој мами и двема снајкама. Друге две снајке заклаше. Осетих само јак ударац у потиљак и замрачи ми се пред очима. Не знам колико је прошло времена, али кад сам отворила очи, био је мрак. Свуда око мене су била тела, лепљиво од крви. С времена на време бих чула неки ропац, а онда мук. Гледала сам ка врху јаме, који је био на скоро тридесетак метара. Кад је почело да свиће, добих болове. У агонији сам позивала Бога да и мене узме. У тој смрти око себе родих дете. Мртво. Мушко. Окружена смрћу родих смрт. Онесвешћивала сам се и долазила себи. Тек после неколико дана, чула сам гласове. Последњом снагом сам запомагала из јаме. Када су ме извукли чобани из хрватског села, али добри људи, нису веровали да сам жива. Сакрише ме у њихове планинске колибе, опоравише и изведоше до наших, српских села...У своје село се нисам могла вратити, није га ни било. Све су запалили, а ја сам једина преживела. Месецима сам се молила Богу да ми подари смрт, јер сам стално испред себе видела слике преживљеног. Али Бог је имао друге замисли. Сад знам да је разлог што ме поштедео моја јака вера и Његова промисао да живи сведок људског зверства може да пренесе истину. Код фамилије и родбине дочеках слободу и повратак Петра из рата. Одмах по ослобођењу смо дошли овде, у Банат, кад је била колонизација. Ето, ту нам се роди и друго дете, син, а годину касније и Милева. Син, болешљив, поживе пар година и Бог га узе себи. Радили смо, стварали. Милева се удаде, оде. Петар ми умро пре десет година. И опет ја оста сама и опет је рат...

–Е, моја бако, како си преживела све то? – устаде Божана, дубоко потрешена бакином исповести и чврсто је загрли...

–Е, ћеро моја. Како? Како се мора. Таква ми судбина. Све што је од Бога долази са намером. Понекада мислиш да ћеш полудети од бола и бриге, али је чудо коликом снагом нас је Господ обдарио, колико можемо издржати и поднети. Ето, ја сам мислила да ми је у оној јами крај, а од тада прошло педесет година, а ја још жива. И смејем се и запевам. Бога ми и плачем. Плачем за свим мојима у оној јами, што су је после забетонирали да се не зна шта су радили, плачем за оним прворођеним, што га и не сахраних како доликује. Плачем, али се Богу и Божијој милости радујем. Ето, поживио ме дуго, можда да испричам истину. Причам је сад теби, да знаш, да никада веру не губиш, колико год да је страшно. Можда ја нећу дочекати, можда ће завладати још теже и горе време, не знам. Али знам једно:нама Србима је једини спас наш Господ, наша вера и да се ујединимо, сложимо, што више деце да се рађа, љубав према свом ближњем и према православној вери својој да ширимо. Свако зло дође и прође, треба одолети свим недаћама, издржати све што те снађе, али треба носити Бога у души, да би остао прави човек, добар, племенит и за пример...–уморно заврши и просто клону старица, као да је огроман терет скинула са себе.

Зачу се сат из велике собе.

–Хајдемо дете...Запричасмо се, а већ је три сата... Хајде, идемо да мало одспавамо, а оно ће ускоро и сванути...

Под утиском бакине приче Божана се дуго превртала по кревету. Са првим зрацима сунца утону у сан…