БОЖИЈОМ ПРОМИСЛИ ВОЂЕНА

Жена је пољуби у чело и оде. Божана закључа, угаси светла, остављајући само оно у кухињи. А онда поче да тражи нешто по полицама. Коначно пронађе две свеће. Узе тањирић, постави их и запали. Прекрсти се и помоли:

“Упокој, Господе, душе уснулих слугу Својих: мојих баке и деде, Зорке и Радета, и свих православних хришћана, и опрости им сва сагрешења вољна и невољна и даруј им Царство Небеско...Молим ти се, Господе...”

Седе у фотељу и закова поглед за пламен свећа. Дрхтавом руком склони прамен косе са лица. Из крупних, тамних очију сливале су се сузе низ бело, младалачко лице. Није ни покушавала да их обрише. Усковитлане мисли никако није могла да среди. Немоћ, очај, неизвесност и бол, огромна бол, која је раздирала изнутра, преточили су се у претешко бреме, које је притискало њена нежна и крхка девојачка рамена.

Време је протицало, а она је и даље непомично седела. Суза више није било, а плакало јој се. И оне су је издале. Само једно никада није, нити ће. Посегну руком и испод кошуље извуче ланчић са малим крстом. Стегну га са обе руке, затвори очи и поче у себи, дубоко из душе, изговарати молитву. Осети како се мир постепено усељава у њу. Загледа се у крстић и полугласно изговори:

“Виде Господ побожност Твоју од дјетињства часно однеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси лепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тела. И као свећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Амин.”

Од своје десете године, када јој је бака Зорка поклонила ланчић са привеском и научила ове речи посвећене Светом Василију Острошком, носила га је са собом. Мисли јој одлуташе и она заплови сећањима на своје последње виђење са баком и деком...

Прошле године, део летњег распуста провела је у Херцеговини, код маминих родитеља. Три недеље сама са њима увек је испуњавало задовољством и миром. Божана се увек чудила како толико супротности може бити у једном бићу? Наиме, бака Зорка је била јако ситна жена. Висока свега метар и шездесет, никад није прелазила преко педесет килограма, а јако енергична. Из ње је просто избијала снага самом појавом. Није много говорила, попут жена у њеној околини, нити је волела оговарања, “звоцања”, али оно што би изрекла имало је тежину и остајало да лебди у ваздуху, како би натерало онога коме је упућено да се дебело замисли. Веома паметна, мудра и надасве побожна и искрена, остављала је дубок траг на свакоме ко је познавао. Божана је волела своју баку Зорку, како је деда Раде звао. Деда је био изразито висок, мршав човек. Одсечан и пун хумора, какви су иначе Херцеговци. Иако већ у позним годинама, корачао је стамено, подигнуте главе. Крупне, браон очи су знатижељно посматрале, а брци се развлачили у благи осмех када би отпоздрављао. Били су јако поштовани у месту где су живели.

Августовску врелину са доласком предвечерја сменила је свежина борове шуме, чији се мирис увлачио кроз широм отворене прозоре. Божана је распремала сто, после заједничке вечере, и прала судове, док су баба и деда гледали вести. У малом стану, у који су се уселили после Другог светског рата, ништа се није променило за све ове године. Два скромна кауча, један поред другог у облику слова Л, стара витрина, сто, шпорет и две столице поред прозора, било је све од намештаја у великој соби. Мали ходник, лево шпајиз са полицама, десно купатило, поред спаваћа соба са огромним, старинским креветом и масивним дрвеним ормаром тачно насупрот дневног боравка, где су спавали баба и деда.

–Е, моја Зорка, ништа ово не ваља!– проговори деда, баш у моменту када је Божана ушла у собу и села поред њих.

Баба је у крилу држала картонску кутију и нешто тражила у њој. Уздахну дубоко:

–Знам, мој Раде. Неће на добро. Опет ће да кидишу на нас, опет ће нас клати. Биће рата...–па отресе раменима, као да жели да отера такве мисли од себе.

–Каквог рата?–упита девојка, па загрли баку.

–И шта ти баба тражиш по тој кутији?

–Каквог рата? Каквог рата? Гадног, ето каквог. Брат брата ће да коље, комшија ће комшију да убије. А ми, Срби, ништа не видимо. О, свети Василије. отвори нам очи, молим ти се–прекрсти се баба, па настави љутитим гласом:

–Све су Вас накарадно учили. “Братство и јединство”- цврц Милојка. Е, сад ћемо ми, ћорави и глуви Срби, видјети шта су нам “браћа” Хрвати и муслимани спремили. Ножеве су наоштрили, пушке припремили, а ми...

–Зорка!Прекини, не плаши дијете–повика деда.

Баба подиже главу, не вадећи руке из кутије, па оштро одбруси:

–Бога ти Раде, јеси ли ти нормалан? Ђе ти овдје видиш дијете?

–Е, чуј је. Чуј ђе видим дијете? Па, ето ти је наша унука, сједи поред тебе. Теби Зорка наочаре требају–изнервирано узе кутију са дуваном и поче да мота цигару.

–Она?–показа руком на Божану, која се осмехивала.

–Је ли ћери, колико оно ти имаш година?–окрену се ка унуки и погледа је продорним погледом.

–20, бако.

–Чујеш ли ти Раде? 20 година. Није то више дијете, мој Раде. То је жена! Жена, коју ће једва Турци дочекати да силују!

–Зоро! Прекини!–скочи деда са кауча, сада већ видљиво изнервиран.

–Прекини и не причај глупости. А ти, ћери, заборави шта је баба рекла.

–Е, Бога ми неће– скочи и баба, баци ону кутију и све се расу по поду.

–Сад ће Зорка да каже нешто, па вам се свидјело–несвидјело. А ти, Раде, сjеди! Не чонтрај! Знаш ти, као и ја, јако добро шта је рат...Погледај се. Рамену кост немаш. Остала ти у њемачком логору. Ја прво дијете родих и сахраних у врлетима испод Вележи 1941.године. Твоју матер, Божана ћери, родих у збијегу прољећа 1943. године, таман кад су ти ђеда у логор одвели...–задрхта и седе.

Божана устаде и донесе чашу воде.

–Бако, узми. Попиј мало...

Узе Зорка чашу и попи наискап, поврати се и благим тоном рече:

–Сунце бабино... Де ми скупи ове моје дописнице што их просух.

Узе унука кутију и очас све покупи и врати баби у крило. Деда седи и ћути. Гледа кроз прозор, замишљен. Игра му доња вилица. Он стишће зубе у жељи да то сакрије, али што више покушава, постиже супротан ефекат. Баба га гледа и не трепће. Цела просторија одише напетошћу, коју Зора прекину:

–Слушај Раде, у овој кући никада није било дувања и димања, па неће ни сада. Овом нашем дијетету треба рећи неке ствари, које јој ни ћаћа, ни матер нису рекли. А нису, Бога ми, ни у школи. Љутио се ти, не љутио, али ја ћу казати оно што треба и што је истина. Али прво да завршим оно што сам почела са овом кутијом.

Деда, знајући да кад баба нешто науми, сто војски је не би зауставило, окрену се и рече:

–Добро Зорка, громадо моја, да те чујем.

–Чекај!–извуче из кутије једну стару, пожутелу дописницу и пружи је Божани.

–Дијете моје, ево ти и добро је чувај. То је дописница коју ја сваке године добијам из манастира Острог. Уплатим колико могу, да очитају молитве за спас и напредак наше дијеце и унучади. За све вас. Они ми пошаљу захвалницу-дописницу. Мени су к’о светиње, па нека и теби буде та једна, на којој је твоја година рођења, а и име ти је православљем обиљежено Божана Крстовић. Бог и Крст-Спасење наше...–заискри јој суза у оку.

–Твоја ме мајка послуша, па ти даде то име, носи га часно–помази унуку по глави и пољуби је у чело.

–Него добро запамти шта ће баба сада да ти рече...Нема, ћери моја мила, горе ствари од рата. А ето, нама Србима је суђено да нам свака генерација ратује и никако да се опаметимо. Не зна се да ли је теже да си мушко, па да убијаш како те не би убили или да си женско, па да стрепиш од сваке војске, за себе, за част своју, за дијецу. Ти си већ одрасла, жена си. Свашта ће се десити. Али упамти добро: Бог нам је свима спремио стазу којом ћемо ићи. Можемо тражити пречице или заобилазити надуго и нашироко, али Он те опет врати на ону твоју судбинску стазу. Често ће ти у животу бити трновита, параће те трње, забадати у месо, у срце, у душу. Искушења су то, ћери, која ти Бог шаље, да види хоћеш ли га се одрећи. Никада Божана не сумњај, нити се Бога свога и своје вјере не одричи! Ни по коју цену. И ако помислиш да нема излаза, да си сама на свијету, да нема свијетла, а од туге и бола се жива распадаш, погледај у своју душу. Господ је са тобом. Немој случајно, на Бога да се љутиш и њега да кривиш, за оно што те снађе. Трпи и ћути- то је твоје бреме. Носи га достојанствено. Да би осјетила колико је лијеп мирис ружа, мирис живота, вриједност љубави, мораш проћи трње, спотицати се, падати. Не кукај док трње будеш вадила, крварила, утроба ти се од бола кидала, не покуди се кад наиђе невоља. Образ увијек чувај. И када се усправиш, када ти све замирише, не уздижи се! Бог је изнад свих нас. Божија промисао те води кроз живот. Захвали се и настави даље! Одмерено и увек се држи истине. Живот ти је, чедо моје, стаза чудновата. Неком се заломи лакше, неком теже и нико не зна шта га чека...Вјеруј! Дај Боже и Свети Василије да ти увијек руже цвијетају, али се такав још родио није...

Божана је нетремице гледала у бабу. Иако јој глас није задрхтао ниједног момента, крупне сузе су стајале на старичиним, избораним образима...

Завладала је тишина. Сво троје су ћутали и не сањајући да се никада више неће видети.

Сада су бабине речи одзвањале у девојчиној глави, не без разлога...