БОЖИЈОМ ПРОМИСЛИ ВОЂЕНА

Иако се трудила током дана да скрене мисли физичким пословима, није јој успевало. Осећање усамљености ломило је све у њој. Гледајући ујну како љуби свог сина Марка у образ, прикривала је сузе. Дала би све на свету за само један мајчин загрљај, за очеву руку на својој коси. Али, сама, у туђој кући, морала је потиснути своје потребе, емоције и жеље. Под утиском кошмара никако се није могла ослободити туробног стезања у стомаку и једне те исте реченице која јој је јечала у глави:”Боже, где ли су мама и тата? Зашто се никако не јављају?”. Изједало је то што ништа не зна. Поноћ је одавно прошла, а уместо сна Божани су се смењивале слике преживљеног...

Када су припадници Зелених беретки отишли из куће, видно бесни због прекинутих намера, Божана је стрчала у приземље. Ивица је већ одвезао оца и мајку. Гледајући оца, крвавог и претученог, девојка се сави око њега:

–Тата, мили тата...

–Дијете моје мило...Дијете моје, главу ти је повредио. Куку мени, шта ово би?–мајка је склањала косу Божани са лица. И сама изударана, све је своје боли потиснула гледајући своје чедо.

–Хвала драгом Богу ...–па се окрену ка Ивици:

–Хвала ти, сине, до неба...У прави час си дошао. Ко зна шта би се десило...

–Немојте, тета Дано. Нисам заборавио колико пута сте чика Јован и ти мене и моју мајку заштитили од батина мог покојног оца. Нисам никада заборавио колико сам хране појео за вашим столом. Него, морамо да видимо шта ћемо. Не можете остати. Ја сам се сад случајно ту затекао, а шта да нисам? Рат је тета Дано...Овдје је ђаво однио сваку шалу. Него да се оперете, средите, чика Јован нека попије нешто против болова. Добро су га изударали, сунце им њихово. Најбоље ће бити ујутру, зором раном, да вас отпратим до Војничког поља. То држе Срби. Имам своје канале и везе да стигнете безбједно, а послије видите куда ћете...

–Како, мој Ивице?Ама, гдје да идем? Никоме ништа урадио нисам. Ту ми је кућа, све што сам радио и градио цијелог живота–једва чујно проговори отац.

–Е, мој чика Јоване, голи живот је у питању. Видиш ли да је ово лудило настало? Знам колико сте добри, али то више нико не пита. Имате Божану. Видио си, а богами и осјетио и то добро, на својим леђима рат. Зато, само наосновније, документа и што може да стане у малу торбицу, никакав кофер, велика торба. У 6 ујутру долазим по вас. Жао ми је, али и ја ћу гледати првом приликом да бјежим из овог узаврелог лонца. И мајку сутра вече шаљем код сестре у Италију... Нема друге. Видимо се...–благо потапша Јована по рамену, некако неодређено климну главом и изађе.

Тајац је силовито ломио зидове дневног боравка, прелазећи са слике на слику, померајући иконе и кандило, обрушавао се на све те успомене, на године поштеног рада и труда, на сву љубав која је уграђена у сваки центиметар простора. Дубок уздах из мајчиних груди, заустави га у даљем походу:

–Ето...Куда ћемо, мој Јоване? Куда ћемо, кукала нам мајка? Ћери моја мила, иди се уми, док ја тати помогнем да се и он пресвуче, па да видимо шта ћемо...

Умивајући се у купатилу, Божана је размишљала о томе како ни њени родитељи, ни она никако нису могли да схвате и прихвате чињеницу да је рат. Оно што се почело дешавати у Сарајеву од 6. априла, те 1992. године, деловало је нестварно и неприхватљиво сваком разумном човеку. Комшија против комшије, а по двадесет, тридесет година заједно делили добро и зло. Убиства, крвопролиће и та отровница змија-мржња, која се увукла у народ, палацала језиком и смртоносним угризима убризгавала отров на све стране. Јадан ли је онај ко такву гују у себи храни! У кући, где је православље и љубав на пијадесталу, мржња у другом, ма и у оном најближем, се не може видети. Оно што немаш у себи и не слутиш код другога! Зато су и остали у својој кући, иако су у улици остали само муслимани и неколико католичких породица. Српске породице су отишле већ у првим данима рата. Крстовићи нису хтели, надајући се да је то све кратког века, да ће се усијане главе охладити, али информације из дана у дан су биле све горе...

Божана је по први пут видела у татиним очима страх. И сама још у шоку, није размишљала у тим тренуцима о себи, али видевши оца, преплави је безнађе. Седео је на столици, погрбљен, утучен. Тамна сенка му се навукла на лице, а у крилу је грчевито стискао песнице. Више је личио на старца, којег је прегазио живот, него на њеног тату, увек ведрог, оптимистичног и насмејаног. Енергичност, која је избијала из сваког његовог покрета, као да је побегла негде у непознате пределе. Преко пута њега је седела мајка. Крупне сузе капале су јој на сукњу, а она није ни обраћала пажњу на то. Њене руке, те топле мајчинске руке, су дрхтале... Божана јој приђе и седе у крило:

–Мама...–загрли је чврсто и из ње се попут вулкана изручи цела бујица бола.

Ни сама не зна колико дуго је провела у том положају, не желећи да се одвоји од мајке и њених груди, не желећи да мама икада спусти руке којима је обгрлила. Сво троје су плакали...Тек негде, пред само свитање, отац устаде. Узе сако и обуче. Приђе икони Светог Николе, пољуби је, прекрсти се, скиде је са зида, а потом и кандило и стави у торбу.

–Ја сам се спремио. Све што ми треба је уз мене, а Бог нека нам је на помоћи...Хајде, Дано, спремите се, још мало и ето Ивице... Ваља нам ићи...–прошапута.

–Иди, ћери, спреми се...–устајући са истом намером, рече мајка.

Божана је стваљала у своју ташну документа, индекс, неколико ситница. Затвори прозор и навуче завесу. Пре него што је изашла из собе, пређе погледом по њој. Иако је све било разбацано, она је видела све своје ситнице, слике, успомене, лутке, драге ликове како плешу. Затварајући врата, ни сама не знајући зашто, проструја јој мисао: ”Збогом, собице моја...Никада више...”. Стресе се од ове помисли и пожури у приземље. У том моменту Ивица покуца на врата.

–Добро јутро. Идемо ли?–у гласу му се осећала туга.

Сво троје изађоше из куће. Отац закључа, скиде резервни кључ из свежња и пружајући га Ивици рече:

–Ивице, ево ти кључ. Ево ти и кућа. Замрзивачи су пуни. Узимај, дијели, ради шта хоћеш. Ако се не вратимо за мјесец дана, све што вриједи узми.

–Чика Јоване–Ивица покуша да га прекине

–Ја сам ти рекао. Ако се нико од нас не врати за мјесец дана, узми све...Нећу ни ријечи да чујем–окрену се, пређе руком преко улазних, храстових врата, које је сам направио, пољуби их и изусти:

–Збогом, кућо наша...

Као у бунилу, следећи кораке родитеља који су ишли за Ивицом, стигоше до Војничког поља. Неколико пута су наилазили на барикаде и контроле, које су поставили припадници муслиманске војске. Ту би Ивица у врло кратком разговору са њима и показивањем неког папира, решавао проблем за неколико минута.

–Ево, Јоване...Само пређите ову улицу и пред касарном сте. Ту су Срби. Чувајте се и довиђења–окрену се да оде, а онда се предомисли, па се врати и снажно загрли Јована и Дану, пољуби их, па се окрену према Божани, ухвати је нежно за лице, спусти пољубац на чело и рече:

–Хвала вам добри људи за све, а ти се, мала, чувај и бежи што даље одавде.

–Хвала теби, Ивице...–рече отац, али он се журним корацима удаљавао.

Како су ушли у двориште касарне, затекли су општи метеж, гужву. На стотине људи, жена и деце је седело на земљи, бетону, испијени, исцрпљени. Око њих су се врзмали војници са ознакама српске војске, неки доносили воду, неки храну, неки носили папире и уписивали податке. Чекајући да буду евидентирани и да се види шта и како даље, њих троје седоше на један зидић. Божана је седела између оца и мајке.

–Слушај ме добро, дијете. Ми ћемо гледати да одемо у Неђариће, то припада Србима, а докле ко зна. Ти идеш за Србију. Ево ти 20 марака. Више немамо. Тамо имаш ујака Радомира код кога ћеш бити. Не морам ти ништа говорити, слушај и буди добра–рече јој мајка и гурну у торбу папирић са адресом и новац.

Божана је зачуђено гледала у њу.

–Каква Србија? Какав ујак? Ја никога не познајем! Нећу да се раздвајам од вас...–заплака девојка.

–Дијете...–отац се окрену према њој:

–Дијете моје, зјеницо ока мога. Немој ми ово још тежим чинити, тако ти Бога. Иди...Тако ће нама бити лакше. Треба ли да стрепимо сваки дан да се понови оно од јуче? И запамти добро што ти твој тата каже: шта год да чујеш, какве год вести да добијеш не долази! Да ли ти је јасно? Не долази! Док те мама или ја лично не позовемо-не долази. Воли те тата највише на свету, зјеницо моја...

Божана је ућутала. Исто вече је оставила родитеље у дворишту касарне, а она је јецајући ушла у камион који је возио на Пале....

–Е, тата, мама...Где ли сте? Што се не јављате?–упита саму себе. Угаси цигарету. Тромо, безвољно уђе у собу и леже. Све, сем сна, јој је долазило пред очи…