Мећава

Нећеш ти ноћас нукуд, синак. Чујеш ли како вјетар фијуче, онај северни што бије из Маџарске, што облаке сабира и сабија. Ускоро ће, за сат или два, почети и мећава, а онда божепомози оном ко се затекне напољу, без заклона и крова. Сједни ту крај огњишта, гриј се и окрепи. Ако огладниш, моћи ћемо и да заложимо. Имамо проје и сира, црвена и бјела лука. Пријаће ти и мало ракије, а с пајанти нас мами сланина и сушенице. Узгред, и куд би?

Ниси ти, синак, на овај салаш случајно набасао. Значи да те је Господ поглед’о, јер да си ударио куд на страну, нашли би те тек с прољећа, кад сњегови окопне. И не би био једини, вјеруј ми. Их, колико је таки’ било. Крену некуд, пожуре пречицом, а онда заврљају у овој ледној пустари. Неки само усну у смету, а некима се и врисак отме у даљини док га курјаци растржу. А ето... Био и један кога је сȃм нечастиви потјерао. Натегни мало ракије, па ћу о свему натенане да ти опричам.

Ви’ш, било је то пре неку годину, тр’ес’прве или друге, готово се и не сјећам. Море бити да знаш, имам ја и кућу, доље у Мишићеву, оклен си јутрос запуцао. Тамо су нас, послије оног рата, населили из Ерцеговине, нас који смо ратовали и Солунски фронт пробијали. Не велим, земља је боља и издашнија, али враг је однио. К’о да и данас сневам онај камењар око Гацка, онај крш што ме је задојио, све би’кȃ да се привикнем, ал’ џаба. Јоште се једино ође осјећам својим, међ’ овим свињама, козама и по неким бравом. Ал’ пусти сад то.

Него... А јá. И тад ти је зима поранила, к’ово сад. Некако предвече, ја намирио стоку и завуко’ се у кућу. Гледам, над Барањом се небо замрачило, слутим да неће ваљати. А опет, к’о да и марим. Скровишта имам, ватра гори, дрва сам накупио. Сједим тако крај огњишта, дуваним на лулу и лижем шљивовицу. Пред очима ми промичу слике. Изнова сам, тако, на фронту, на све стране праште пушке и гранате, слушам експлозије и памтим лица погинули’ другова. Таман нагну’ сатљик да им душу поменем, кад ме нешто прену’. К’о да плану пушка и ође неђе, к’о да ми је пред самим вратима.

Изађо’ пред кућу, ослушкујем, гледам, ал’ нема се шта ни видјети. Оне замрзле пахуље секу кожу к’о бритвом, вјетар хучи и снијег ковитла, и марва се ућутала. ’Тедо’ се и вратити, ал’ ми нешто не даде. Навуко’ чизме и огрто’ кабаницу, па крето’ до капије. Кад тамо, под стаблом оног ораса, чини ми се да је читав мравињак изронио из снијега. Шта ли је сад, питам се и чудим. Гледам да није некак’а зверка, ал’ није. Приђо’ ближе и гурну’ га неким штапом, кад тамо чо’ек! Оно, душа му у носу, јечи и стење, али јоште у њему живота има. С муком га придиго’ и поведо’, мало фалило да скупа и скончамо.

Е, мој синак... Читаву ноћ сам ја њега враћао и губио, трљ’о снијегом и масир’о ракијом, да би се тек пред зору мало разабр’о. Гледа ме оним мутњикавим очима, а стра’ га обузео. Не бој се пријатељу, велим ја њему, нијеси промрзао, за који дан ћеш прездравити и бити к’о да си се изнова родио. „Гдје сам“, пита ме а глас му подрхтава. У топлом и сигурном, кажем му и покривам га. Тек око поднева се усправио и сео крај ватре. Затражи’ и мало љуте, те се уз ракију раскрависмо и по неку ријеч прозборисмо.

Вели да се зове Јордан и да је родом из села Багрдана, срез Јагодињски. Моравац. И исто тако вели да је свињарски трговац, да је читав живот провео што ратујући, што послујући с крмадима. То га је описменило и очи му отворило. Ратови су га водили до Бизерте и Солуна, а вепрови до Пеште и Беча. Видио је свијета. Јак и плећат, за главу виши од мене. А к’о што и сȃм видиш, ни ја нијесам баш ситан. Започесмо и причу о војевању, испаде да смо били на истој страни, ал’ нам судба удеси да се тек ође сретнемо и упознамо, у негдашњој царевини.

И тако... Исприча ми да је те јесени, с четворицом другова, кренуо од куће, с крдом од триста свиња. Жеља им је била да стигну што даље на север, јербо је тада и цијена била боља. Мислили су да крдо испрате до Пеште, па и даље ако им вријеме допусти. И пошло је, испрва, добро, вели да боље није могло. Код Смедерева су прешли скелом преко Дунава, а потом ударили преко банатске равнице. Паори покупили љетину, јесен сува, могли су куд су шћели. Али, не задуго. Већ око Титела вријеме се промијени, ударише кише, све се разблатњави. Од Тисе па на даље, жива мука. Хладноћа, глиб и водурина која запада за врат и не да човјеку живјети.

Једва се довукоше до Таванкута, маџарског села подно Суботице, и већ тада сагледаше пропас’. Крдо се проредило, а од оног што претече, остала сȃма кост и кожа. И шта ће... Сретоше неког домаћина, он им понуди как’у-так’у цијену, и брзо се договорише. Купац им пружи’ руку и понуди и’ да вечерају и код њега преконаче. Жељни крова и сувоте, одма’ пристадоше. А како и не би? Знаш и сам каква је мука биваковати читав мијесец под ведрином.

Увече, за вечером, домаћин им представи и укућане, жену, дијецу и старијег брата Золтана што се, веле, није ни женио. И о’ма ти тај Золтан западе Јордану за око, како због изгледа, још више што беше инвалид, без лијеве ноге. Оно, није ти то некакво чудо, пуна је Србија такији’, безногих и безручних, ћоравих и сакатих, ал’ њега, прич’о ми, к’о да је тај патрљак омађиј’о, само је у њега глед’о. Најпослије, не издржа да му не упита брата, оног што знаше да говори нашијем језиком, како се и ђе несретник обогаљио. И поч’о му овај приповедати.

Све се, вели, закува’ кад оно ма’нити ћесар подиже војну на Србију. Е сад, да ти ја речем, ласно им је сада викати да је цар био луд и ма’нит кад су видели како се то на концу свршило, ал’ тада им је свима био ваљан. Сви су оно потрчали да прибаве славу и ордење, да прегазу Србију к’о да су на паради, нико од њи’ није мислио на страданије и погибељ. Али добро, да ја сад много не мудрујем. Него... Наводно су тада и Золтана повели, да би потом, преко Саве у Срему, скупа загазили у Србију.

А рачунали су, ваљда, да неће ни потрајати, да ће се за мјесец или два све окончати. Оставише тако и једну јединицу у Шапцу, да чувају одступницу, а Золтанов вод поставише у торањ православне цркве, да стражаре крај митраљеског гнијезда. Одатле им бјеше лијеп видик, гледали су како њихова силна војска напредује, ал’ се слика убрзо промијени. Након што их је Степа надби’о на Церу, започе и њи’ова славна бијежанија. Ту се није знало ко је брже давао петама ветра и оклен то да су ђенерали сада бржи и од кувара, кад ваља терати у рикверц.

Све је то Золтан гледао с торња, ал’ није имао куд. Морао је да штити славне војсковође док безглаво јуре преко Саве, да решета српске војнике у налету и да моли Господа, оног њи’овог, да се Срби не досјете и артиљеријом не сруше ону богомољу. Најпосле, тако и би. Једна граната удари десно, друга лијево, а трећа... И пре но што је ударила по сред среде, Золтан стаде да бјежи, потрчи низ басамке, ал’ не умаче. Једна греда се обруши и преби му ногу, али барем једини међ’ њима оста’ у животу. Сви други изгибоше на мијесту ђе су се и затекли.

Причао је домаћин Јордану све по реду, онако како је било и како му је брат пренео, док га је Золтан благо гледао, а њему се росило чело. Слушао је и није мог’о да вјерује шта чује. И знао је да Золтан зна, баш к’о што је и сȃм знао, да му је баш он пресудио и с ногом га раставио. „Ја сам гранате испалио“, признао ми је. „И још тада сам слутио да ће неко чудо да ме задеси“.

Причао ми је да су данима стајали пред Шапцем, пред оном црквом с чијег се торња ватра расипала и сатирала сваког ко би главу промолио. И још тада су знали да се храм мора да поруши, овај наш православни, ал’ ко би смео на њ’ руку да подигне? Официри се, каже, згледали, тражили добровољце, ал’ џаба. Свако је окрет’о главу, мислио о свом породу и гријеху, и ко би још мог’о Србина да нагна да тако непочинство уради. Знали су то официри, знали и наредници и каплари, ал’ знала је и војска. Стајали су тако беспомоћни, све док Јордан није пресјек’о.

„Кад ми рафал преби преко груди најбољег друга, Стојанчу Васића из села Брзана, мен’се смрачи пред очима“, прич’о ми. „Стадо’ пред онај топ, на брзину се прекрсти’ и помоли’ Богу, помену’ и претке и потомке, наштелова’ нишан и опали’. Прва граната оде мало удесно, друга улијево, ал’ га трећа састави. Ови моји поскакаше од радости, почеше ме грлити и љубити, а ја ништа. Нит’ сам весео, нит’ сам се нешто окарио. Нијесам знао колико је жгадије било у оном гнијезду, ал’ сам знао да нико претек’о није. И није ме било жа’. У рату смо, побогу, богсветизна колико и’ је од моје руке страдало, ал’ нијесам ни сањао да ћу пошљедице икад видјети својим очима. И зато ме је онај Золтанов патрљак толико и погодио“.

Није Јордан ни трена више хтио боравити у тој њи’овој кући. Молио је другове да пођу за њим, ал’ нико не хтједе ни да чује. Крете сȃм, у недоба, крај Мишићева удари у страну и тако се довуче и д’овде. И свуда га је, вели, пратила она проклета нога, свукуд је чуо и њен бат, па чак и ође, у кући, иако га ја, кунем ти се Богом, нисам чуо. И задржав’о сам га упорно, нудио да остане кол’ко му је воља, барем док мало не ојужи, ал’ не вриједи. Запео да иде, ’оће па ’оће. И још исте вечери крете у ноћ, некуд оклен се неће вратити, само што даље да одмакне од оног мијеста и злехудог сусрета с прошлошћу.

И шта да ти речем? Још исте вечери сам изнова чуо прасак његове пушке, у даљини, тамо ђе му више нијесам мог’о помоћи. Над’о сам се да је наљетио на каквог вука самотњака, да га је мак’о с пута, ал’ сам слутио да је нешто друго по среди. И дозва’ јутром људе, пођосмо у потјеру и нађосмо га послије сат или два. У смијету, завејаног и крвавог, отворених очију и испуштене пушке. Људи га загледали, веле да је сам пресудио себи, а ја готово да га и нијесам вид’о. Све вријеме завирујем у онај траг у снијегу, у ону завејану пртину што ју је сам правио, и све ми се некако чини да видим три отиска, као да су три ноге ноћас ође тумарале.

Па сад ти види, синак. И зато, сиједи ту крај огњишта, греј се и ишти шта треба, ал’ ноћас нећеш никуд. Чујеш како вјетар фијуче и снијег се већ ковитла, ускоро ће и мећава. Млоге је путнике она прогутала, не мора и тебе. А ако те већ и нешто гони, очекај мало и не брини. Шта ти је на рођењу уписано, само ће доћи по те. Ма кад и ма ђе се затекао.