Кад звона занеме

Ваљево, 6. децембар 1914. година

Тешки, густи облаци надвили су се изнад Крушика када је доктор Вацлав Милота коначно изашао из болнице смештене у кругу касарне Петог пука у Ваљеву. После осам дана целодневног дежурства, збрињавања рањеника и хитних интервенција над пацијентима који су без престанка допремани с ратишта, био је то његов први сусрет с дневном светлошћу. Неодлучно је застао пред вратима, протрљао очи и зачудио се призором. Доскора уредно и дрвеним плотом ограђено двориште претворило се у ђубриву пољану. Гледао је пред собом разбацане канте, поломљене лонце, крваве завоје, гнојаве јодоформне газе, згужвану новинску хартију... и измет. На све стране људске фекалије од којих се није могло проћи а да се у њих не угази.

Још више се стресао када је видео колону, читав воз воловских запрега, која је непомично стајала на друму и чекала да их било ко истовари. У товарном делу, у дрвеним канатама, лежали су непомични или једва покретни војници које је неко, очито на брзину и збрда-здола, слагао као дрва. Плава боја њихових униформи, прокислих и местимице подераних, једва се назирала испод дебелих слојева блата и скорене крви. И летимичан поглед на широм отворене зенице био је довољан да схвати да многима од њих нема помоћи.

Тромо се спуштао ка граду не могавши да се удаљи од умируће поворке. Лакше рањени су се придизали, пружали му руке и вапили за помоћ. Молили су га на немачком, чешком, хрватском, мађарском... Како год да су му се обраћали, могао је разумети само бол коме речи и нису потребне. Застао је на крају колоне и пришао војнику који је стајао крај упрегнутих волова и дрхтавим рукама увијао дуван у папир.

– Одакле их довозите? – упитао га је.

– Одасвуд – рекао му је и не погледавши га.

– Овде се проносе гласине да је сломљен српски отпор, да царска армија муњевито напредује?

– Напредује... – војник није био расположен за разговор. – Напредује у вражју матер!

Доктор је немо слегао раменима и збуњено продужио. Међу лекарима и болничким особљем причало се о успеху офанзиве и брзом завршетку рата. Линија фронта била је све даља, Срби су грцали под атриљеријском и пешадијском ватром и стално узмицали. Веровало се да су на издисају и да ће коначно положити оружје. Призор га је је узнемирио. Или их неко масно лаже или се ситуација на ратишту драматично мења.

Тек када је стигао до Железничке станице приметио је да се и Ваљево променило. За свега неколико недеља варош на Колубари постала је сабласна. На многим кућама врата су била разваљена, ствари изнете и остављене на киши. Кроз полупана стакла извиривале су чађаве, поцепане завесе. Магазе, крчме, спратне зграде и нахерене потлеушице... све је зјапило отворено, обијених брава и похарано. Гледао је разбијане излоге на радњама и разграђена дворишта. „Чак смо им и плотове ишчупали“, јетко је помислио и пожурио. Свуда наоколо, на калдрми, лежале су трупине животиња које нико није уклањао. Распадале се у барама и несносно заударале. И сенкрупи су се излили. Престао је да обраћа пажњу где гази, све чешће су му се чизме главиле у мешавини блата, мокраће и крви.

Застао је поред православне цркве и погледао ка згради Команде. Пред вратима су стајала двојица укочених стражара, а крај њих сваки час је неко промицао. Рано је. Пријем код фелдцојмајстера Оскара фон Поћорека заказан је тек за подне. До тада ће морати да пронађе и барона Видерхофера, комаданта бригадног терена, који упорно одбија лекарску помоћ. „Капетан је војник и презире болест“, пренео му је колега, доктор Морин Бинешток. „Својеглав је, задрт, и као сви племићи поштује само ране добијене у борби. Ако му не помогнемо, плашим се да је готово с његовим ратовањем“.

Код хотела Гранд прешао је Колубару и зашао у стари део града, чаршију насталу још у турско доба. Гледао је приземљуше и куће на бој, махом зидане од блата измешаног са сламом. Поједине су биле без крова, шиндра је изгорела током недавног гранатирања, али је множина страдала касније, када су борбе већ окончане. И овде су се, на све стране, видели трагови пљачке и безобзирног рушења. Чинило му се да би и инвазија глодара направила мању штету од гнева Царскокраљевске солдатеске.

На крају Тешњара скренуо је у једно сокаче и убрзо пронашао стару, накривљену кућу од бондрука у којој је сместио племенити Бечлија. Затекао га је у влажној соби са полутрулим патосом, уснулог у кревету, комплетно одевеног и с блатњавим чизмама. Спавао је на душеку прекривеном сељачком шареницом, а преко себе је пребацио свилени јорган који је, вероватно, донео из неке господске куће. На поду, око кревета, лежале су празне кутије од сардина и конзерве, коре хлеба, завоји од чоколаде и оглодане кости. У кући је ужасно заударало, а највећи смрад допирао је из ћошка, иза улазних врата, где се барон неретко празнио, без снаге или воље да прекорачи праг.

Дуго му је требало да га пробуди. Опирао се, бранио рукама и нешто бунцао док га је дрмусао. Тек када је дошао свести мало се прибрао и зачуђено га погледао.

– Wер бист ду üберхаупт?! – повикао је. – Wас зум Теуфел суцхст ду хиер?

– Вас тражим, господине капетане – доктор је мирно одговорио. – Лекар сам и желео бих да Вам помогнем.

– Мени да помогнете?! Шта сте Ви? Словенац, Украјинац, Хрват?

– Поданик сам Аустроугарске монархије и одан сам кући Хабзбурговаца. Иначе, пореклом сам Чех, ако је то важно.

– Чех?! – капетан се подсмехнуо. – Чех, па још лекар. Дакле, дебела ладовина у позадини?

– Господине, дозволите да Вас погледам – Милота је губио стрпљење. – Молим Вас, отворите уста.

Иако арогантан и испрва одбојан, барон га је послушао. Признао му је да већ данима има температуру, главобољу, учестале столице и бол у мишићима и зглобовима. Ретко спава и готово не једе. Језик му је био сув и храпав, са ситним пукотинама и дебелим наслагама. Болно је поскочио када му је доктор притиснуо стомак. И без детаљног прегледа, симптоми су били јасни.

– Господине, капетане... – Милота му је рекао без околишања. – Ваше стање је тешко и ако одмах не почнемо лечење плашим се да би могло да буде и фатално.

– Шта ми је?! – капетан се уплашено придигао. – Да није нешто заразно?

– Плашим се да јесте. И зато одмах морате у болницу.

– Проклета земља! И поган народ, мој докторе. Подсмевају нам се и када цркавају. Ето, сада почињу и мртви да нас убијају!

– Не разумем вас, господине.

Видерхофер је одмахнуо руком, зажмурио и заћутао. Призори злочина који су летос починили у Мачви одавно му се преплићу, и на јави и у сну. Никако да одагна слике преклане деце, обешених људи, спаљених кућа... Врисак мајки и лелек жена. У непознатом селу надомак Богатића све су побили. Најпре су их извели из кућа, а онда натерали жене од 15 до 50 година да се свуку пред свима. Силовали су их пред браћом, очевима, мужевима и децом. Морало се. Требало их је понизити и застрашити, притом и војску задовољити. Призор му се допао. Узбудио се. Не сећа се колико је променио жена под собом. И колико га је надражио њихов плач. Памти само бол од уједа и ноктију заривених дубоко под кожом. Бранио се. Ломио им је прсте, секао груди и ножем урезивао траг. И бескрајно уживао.

Погледао је у доктора и преплашено ишчекивао. Шта је то запатио? Чиме су га то у самртном ропцу даровале србијанске курве? Да ли су знале? Да ли су се подсмевале док се над њима упињао као вепар, док је своју напету жилу гурао у осињак? Јесу, сигурно! Зашто би се, иначе, толико браниле и још више га мамиле. Проклете да су!

– Шта ме је то задесило, докторе? – питао је ужаснут. – Сифилис, трипер...

Вацлав Милота га је изненађено погледао. О чему то брине овај дворски чистунац?! О трофејима с ратишта? Или о лекарском извештају који ће понети супрузи у Беч? Знао је шта је Царска војска чинила током окупације. Причало се о томе и у болници, међу рањенима и умирућима. Ако се неко због тога и кајао, ћутао је. Већина је сеирила. Смејали су се злочинима. И дивили. Утркивали су се у хвалама ко је више буктиња подметнуо, беба на бајонету нанизао, конопце јаче затезао... После краха на фронту и срамоте које су им Срби нанели на Церу, злочин је добио смисао. Постао је изговор, унапред смишљена освета за будуће поразе.

– Задесио Вас је тифус, господине капетане... – доктор је устао и прикупио инструменте. – Не знам да ли сте закачили и неку полну болест, то ћемо утврдити касније. Уосталом, Ви најбоље знате с ким сте били и шта сте радили. Послаћу неког по Вас.

Забелели су се висови изнад Ваљева. Уместо ситне и досадне јесење кише, Милоту су дочекале крупне пахуље. Враћао се истим путем, уз Тешњар, али више није обраћао пажњу на похаране куће. Мучио га је желудац, туп бол у стомаку који га је пробадао. Није се плашио заразе и болести. И на смрт се временом навикао. Само људе није разумео, тај порив да се без разлога потире и ништи, да се задаје бол и њиме се хране. Стресао се од неке унутрашње студени и пожурио. Пријем код фелдцојмајстера само што није почео. Ако буде прилике, ако га храброст не буде издала, проговориће. Рећи ће том надменом и дебелом војсковођи, том понемеченом Словенцу и највећем бечком олигарху, шта мисли о његовом рату и његовој солдатески. Само да га колеге не поклопе. Нека ћуте, нека окрећу главу, само да га не изиграју и не исмеју пред комадантом Шесте армије.

Каснио је неколико минута, али ништа није пропустио. Његове колеге, доктори Менхард, Геснер и Стричевић, седели су у пријемној канцеларији и чекали. Немо их је поздравио и сео. Нису проговорили ни реч. Свима је време истицало, ко зна колико је рањеника на њих чекало, али се у Команди града о томе није водило рачуна. Иза затворених врата чули су весели жамор, женски кикот, куцање чаша и отварање шампањца. Као да се баш ту, само неколико метара иза зида, одвијао сасвим другачији живот, потпуно нестваран у односу на оно што су гледали и свакодневно преживљавали.

Прошао је скоро сат пре него што су их коначно позвали. Млађи официр чије су се чизме сјајиле од лака и које, очито, никада нису крочиле у тамнавски глиб, позвао их је руком и повео дугачким ходником. Увео их је у штабни кабинет, али у њему нису затекли генерала. Уместо њега дочекао их је начелник штаба, пуковник Кетл.

– Опростите, господо... – рекао им је. – Генерал Поћорек није у Ваљеву. Надам се да сте чули да је пала српска престоница. У Београду се слави, парадира се у част нашег великог цара, Франца Јозефа. У сваком случају, ја ћу вам помоћи.

Ако је помоћи уопште било. Безмало пола сата лекари су дочаравали катастрофално стање у ваљевској болници. Сви кревети су одавно попуњени, пацијенти су им лежали на подовима. У Ваљевској гимназији, принудно претвореној у болничку зграду, већ данима лежи на десетине мртвих које нико не односи. Мали број медицинског особља збрињава на хиљаде рањених и болесних. Недостају основни лекови, санитарна опрема и инструменти...

– Господо... – пуковник је био нестрпљив. – Позната вам је ситуација на ратишту. Гадови су на више места минирали пругу од Обреновца ка Ваљеву. Колубара је надошла, сви путеви су претворени у каљугу и готово непроходни. Срећом, ситуација се мења. Снабдевање ће се ускоро побољшати и вашим мукама ће доћи крај. Као и нашим, уосталом.

– Тај крај многи неће дочекати – доктор Менхард био је забринут. – С рањенима некако и излазимо на крај, али је невоља с болештинама. Међу пацијентима влада епидемија трбушног тифуса, повратне грознице и дизентерије. Најгоре у свему, међу војницима је све више и оних с пегавим тифусом о којем готово да ништа и не знамо...

– Да ли је заразан?! – прекинуо га је Кетл.

– И заразан и јако смртоносан – одговорио је доктор Геснер. – Против њега не постоји вакцина, ниједан лек не помаже. Сматрам да би такве болеснике што пре требали да изолујемо или, ако може, да их негде евакуишемо. У супротном, направиће нам већи помор него и сам рат.

– Да, да... – пуковник се сложио. – Такве одмах издвојте а ја ћу, колико сутра, видети где ћемо их склонити. Важно је само...

Улазак млађег официра и депеша у његовој руци прекинули су начелника штаба. Рекао им је да сачекају тренутак и на брзину изашао. Није га било дуже од сата. Када се вратио био је нерасположен и одсутан. Ни трага од пређашње ведрине и раздраганости. Као да их и не примећује, пришао је прозору и загледао се ка порти православне цркве. Дуго је о нечем сврдлао пре него што им се поново обратио.

– Како рекосте да се зове та болест?! – упитао је сву четворицу.

– Пегави тифус! – пожурио је да објасни доктор Стричевић. – Заразна, опасна и потпуно непозната болест. Зато и морамо што пре да евакуишемо оболеле.

– Не! – Кетл је преломио. – Нико неће напуштати Ваљево! Они остају овде.

– Али, господине пуковниче... – Геснер је био пренеражен. – Шта ће бити ако се, којим случајем, Срби врате?

– Ништа – пуковник је био равнодушан. – Ако се неким чудом и то догоди, биће баш онако како би требало да буде.