Спасилачка акција под Чиготом

СПАСИЛАЧКА АКЦИЈА:

ВАЂЕЊЕ НАСТРАДАЛОГ МЕШТАНИНА ИЗ ПОНОРА ПОД ЧИГОТОМ У СЕЛУ РАКОВИЦА НА ЗЛАТИБОРУ

Један несрећан случај на Златибору утицао је на то да најпре сарађујем са Четом за спасавање из фабрике у једној акцији, а затим и да постанем члан Чете и инструктор за спашавање из рушевина за Ужички регион.

Десило се то у понору или бездану Јамина на Златибору у подножју његовог највишег врха Чигота (1442 м), у селу Раковица, 12. августа 1977. године. Било је то отприлике овако.

Једну седмицу пре тог догађаја наше Планинарско друштво Севојно, обилазило је Раковичку пећину у селу Раковица под Чиготом на Златибору. Пећина је била веома лепа са пуно малих када, дуга око триста метара. Даље се сужавала толико да је била непроходна. За нас спелеологе, навикнути на километре пећинских ходника, била је релативно кратка.

Одлучили смо да испитамо још два понора или бездана у близини. Голубињак је добио назив по мноштву голубова, који су се легли на његовим зидовима. Голубови поплашени нашим присуством масовно су излетали из својих гнезда. Бездан је био прилично неинтересантан и дубок око 18 метара. Силазили смо у њега. Дно му је било покривено голубијим изметом . Остала нам је суседна Јамина у оближњој шуми. Имала је левкаст отвор огромних димензија за ту врсту природних објеката, око сто метара у пречнику, тако да није имало шансе да се нагнемо преко ивице и осмотримо дубину. Једино смо убацивањем ретког камења покушавали да дужином пада камена закључимо дубину објекта. Рачунали смо на стотинак метара, а наши конопци имају дужину од по 40 метара. Одустајемо од спуштања до следеће прилике. Ни слутили нисмо да ће то бити одмах, идуће недеље, по Пантелијевдану.

Баш на Пантелијевдан 64-годишњи Милан Митровић је отишао у суседни засеок код ћерке на славу. Није добро видео, па је носио наочаре и штап. Можда је на слави неку и попио, па је око 11 увече кренуо својој кући. На путу до куће налазиле су се две шуме, окружене пашњацима. У једној се налазио бездан Јамина, а кроз другу је водио безазлени путић до његове куће. Са проблемима у виду, уз помоћ мрака, побркао је путеве и ушао у погрешну шуму.

Када је посумњао да је погрешио, извадио је из џепа свој метални упаљач на бензин, аустриске производње, да осветли пут. Било је већ касно за орјентацију. Био је на ивици понора, оклизнуо се, испустио штап, а спала му је и капа и остала на ивици провалије. Он је нестао у понору.

Пошто није дошао кући те ноћи, помислили су да је остао на ноћењу, али када се није појавио ни сутрадан, укућани су се дали у потрагу. Нашли су капу и штап на ивици провалије. Позвали су милицију. Пошто у Милицији нису имали одговарајућу опрему обратили су се војсци. Дошло је неколико војника са конопцима. Један војник спустио се око двадесетак метара, али није могао због левкастог облика да види дно, па су одустали. Породица се обратила ватрогасцима, али су они изјавили да имају лестве за пењање на високе зграде, а да за поноре нису обучени. Срећом командир ватрогасаца из Ужица сетио се Чете за спасавање из Ваљаонице Бакра у Севојну и командира Драгана Смиљанића.

Чим сам тог 12. августа дошао на посао, обавестили су ме да се одмах јавим у Чету за спасавање. Наше планинарско друштво је сарађивало са Четом, јер су нам позајмљивали рударске лампе, за осветљавање пећинских ходника, а као да је предосећао скору потребу за таквим акцијама, Драган је за Чету куповао конопце и позајмљивао их нама планинарима. Наравно у плану му је било да прошири делатност чете, што је и учинио и званично одмах после ове акције.

Дошавши у Чету видео сам неколико спасилаца, који су се спремали за акцију и још једног непознатог човека. Касније сам сазнао да је то зет од настрадалог Милана. Човек је, по ко зна који пут, објашњавао како му је таст настрадао, а када сам чуо да је реч о селу Раковица, питао сам га кратко

-Да ли је упао у Јамину или Голубињак?

Човек је забезекнуто гледао у мене, вероватно се чудећи мом познавању терена, јер нико није знао ни где је та Раковица, као ни ја уосталом до пре седам дана, а сада човек зна и село и понор. Кратко сам рекао командиру Драгану да спрема опрему за сто метара дубине, а да мени требају још бар три планинара. Тада се још није знало да ли је настрадали жив, па се журило са акцијом да се спасе, ако јесте. Отишао сам на брзину да их покупим са радних места. Срећом, наишао сам прво на Милију Дикића, Дику, врсног спелеолога и кондиционо веома способног, који је одмах отишао у Чету. Затим сам срео Радину Обрадовић, Раду, која је такође пристала на акцију, а верзирана је за чворове и осигурање и на крају сам повео младог и неискусног, али врло храброг Драгишу Милутиновића, Гишу. Поред излазних врата стајала је вага и ја сам стао на њу, по навици. Тежио сам 94 килограма.

Драган је узео од ватрогасаца 60 метара тешких лестава од дебелог конопца са дрвеним пречагама, а Дика и ја смо понели једина два конопца од по 40 метара и планинарских 40 метара лествица, прављених у нашој изради, од челичне 6 мм дебеле сајле са алуминијумским пречагама, ширине газа ноге 14 цм, које су биле релативно лаке и спретне. Стигао је и доктор Чете, Лазар Радовић, Лазо. Карајић Илија, Драганов заменик, наредио је Вулу Матовићу, задуженом за опрему да понесе изолационе апарате са ХПИ масом, за дисање у затрованом простору. Сели смо у некакав комби и кренули пут Раковице код села Гостиље на Златибору.

Од места докле се могло комбијем до понора, опрему смо носили на рукама, а то је било по прилично, нарочито врлетним тереном.

Мало смо разгледали терен и одмах одлучили да се спустимо са доње, ниже стране, иако је Милан пао са горње стране. Било је лакше и по нас, а и безбедније, ако је Милан негде доле још жив, да га не убијемо одроном камења и земље приликом спуштања тешких око 80 килограма, ватрогасних лестава, чији смо крај везали за једну букву, изниклу у самој стрмини понора.

Када је видео како спуштање лестава прави одрон, Дика је предложио да се спусти низ конопац карабињер кочницом, што сам ја прихватио уз кајање до дана данашњег, јер нисмо имали конопац за осигурање. Никада ту грешку више нисмо поновили. Да мало објасним шта је карабињер кочница. То су не баш обичне већ планинарске спојене две челичне алке кроз које се провуче неколико пута у круг обамотан конопац, низ који се спасилац спушта. Због великог трења силазак је спор, а брзину спуштања може контролисати сам спасилац, попуштањем или затезањем слободног краја конопца. Елем, Дика се спустио 40 метара, колико износи дужина једног конопца и стао код чвора за наставак. Чвор није могао да прође кроз карабињер. На то у брзини нисмо помислили, јер се никада пре тога нисмо спуштали дубље од тридесетак метара, а те дужине конопце смо имали. Горе није могао, јер нисмо имали конопац за осигурање, којим би смо га извукли. Ако би смо вукли његов конопац исекли би га на ивицу стене где почиње чиста вертикала. За несрећу нашао се у тоталном превису, око два метра далеко од зида, почео је да се врти на усуканом конопцу, који се усукао од спуштања карабињар кочницом. Хватала га је вртоглавица. Тражио је помоћ. Морао сам брзо реаговати. Да не бих правио панику овим горе, који су мало могли помоћи ништа нисам говорио о опасности по Дику, али сам само рекао да је запело и да мењамо тактику. На кудељним ужадима сам се спустио до саме вертикале, да га могу видети и фиксирао се. Мојим телом сам устављао камење, које се до мене само котрљало па је било безопасно, а од мене до њега сам спуштао лестве, све пречагу по пречагу. Када су стигле до њега фиксирао сам и њих да Дика пређе на лестве. Изашао је до мене да опорави утрнуле ноге од седења на конопцу, а онда смо заједно спустили лестве, сада слободно не бринући за одрон, јер је Дика видео Милана на другом крају понора.

Употребили смо тачно 64 метра лествица од те букве, до које се могло сићи без лестава. Пењање и силазак низ ватрогасне лестве од конопца или планинарске од сајле, је изузетно тешко. Када се ногом ослонимо на њих, оне беже у страну, па је то скоро исто као кад се спуштамо само на рукама. Најпре је сишао Дика, а ја сам га сада осигуравао помоћу конопца, а онда је мене осигуравала Рада, горе са врха понора. Када сам сишао на дно и одвезивао се од конопца, једно парче камена, не теже од пола килограма, кога је вероватно померио чвор на половини конопца, муњевито је пролетело између мене и Дике, али бар на 5 цм од Дике и забило се свом силином пада са 40-ак метара, у земљу. Остали смо без коментара, јер је звук падајућег камена био застрашујићи.

Мада смо већ у току силаска видели унутрашњи изглед понора, али у односу на преставу о њему пре уласка, били смо јако изненађени. Прво, понор је био великих размера за такву врсту природних објеката. Нисмо га премеравали, али по процени и сећању по изласку, може се предпоставити да је пречник левка, различитих висина обода, јер се понор налазио на падини, износио око 80 – 100 метара, па се сужавао на двадесетак метара до дна. Висина горње стране, такође по процени је између 80 и 100 метара, то све на основу употребљених 64 метра лествица, са доње стране, које смо измерили када смо вратили опрему у Чету. Случајна подударност је да је фабрички димњак висок такође 64 метра, па смо стојећи испод њега, неколико дана после акције, посматрали његов врх у облацима и упоређивали висину, односно дубину понора. Завртело нам се у глави од висине.

Пречник понора је варирао у зависности од висине. Најшири је на врху левка, затим се сужавао на 30 метара највећим делом, затим на 20-ак и на крају опет на 30 метара тако, када смо се спуштали низ конопац или лестве, они су били у превису око 20 метара.

Доле нас је чекало друго изненађење. Очекивали смо равно дно али смо затекли огромну купу од камења високу око 15 метара на средини, коју су направили чобани последњих неколико хиљада година. Када је понестало камења, почело се таложити лишће и ситне гранчице од шуме на површини, тако да је настао тепих дебео око 30 до 40 центиметара, а можда и више. Запазили смо на врху отисак, као траг стопала у снегу, али отисак величине људског тела. На то место је пао Милан, одскочио неколико метара, а затим пао поново, нешто ниже и склизнуо до дна, са главом наниже. Још увек засигурно нисмо знали да ли је жив, обојица неискусни у тој врсти сусрета, а мртваца бојали смо се више од бездана. Ја, прикривајући нелагодност кренуо сам ка настрадалом, па је осокољени Дика кренуо за мном. Био је у комаду, не поломивши ни једну кост на рукама и ногама, али су му вероватно сви унутрашњи органи били покидани од силине ударца. Једна рука му је била подигнута изнад главе. Нашли смо му џепни сат на ланцу, на стомаку, а стакло неколико метара даље, не разбијено. Одвојило се од силине ударца, али није прсло. Аустриски, метални упаљач на бензин, нашли смо раздвојен на два дела, такође неколико метара један од другог. Стакла од наочара такође нису била разбијена , али су испала из лежишта оквира.

Јавили смо командиру Драгану, који је кружио око понора са мегафоном у руци, тражећи да му се сваки час јављамо, што смо нерадо чинили, јер смо били заузети послом. Када смо покојног Милана увили у шаторско платно, са ранцем преко главе и везали за ноге, дали смо знак Драгану да уз помоћ окупљених мештана, конопцима, извуку покојног Милана на врх. Помоћним танким конопцима смо одмицали тело од стене, док је било у превису, а када је почело да клизи уз стрмину, наше бриге о покојном Милану су биле завршене.

Извукавши тело на површину, родбина, иако тужна због смрти, одахнула је, јер је могла достојно да сахрани човека, по народним обичајима. Доктор Лазо Радовић је констатовао смрт и предао тело родбини. Ближа женска родбина је закукала. Било је дирљиво без обзира на његове године.

Драган је узео мегафон и позвао:

- Бране јави се, Бране јави се !

Из понора ни гласа. Када се ни после више узастопних позива нико није одазивао, на ивици понора је настала паника. Међу окупљеним мештанима настао је жамор и страх да су настрадала два спасиоца. Шта чинити? Једина двојица обучених и способних да се спуште, су већ доле. Рада се разуме у чворове, али нема снаге да сиђе, а потребна је горе. Драгиша Милутиновић - Гиша је премлад и нов у планинарењу, хоће, али му не дају. Командир Драган тражи од Раде да га навежу, али ко познаје Драгана, може само да се насмеје тој идеји. Има срце, али тело му није за то. Човек преко педесет година, округао као лопта, у шали кажу; више широк него висок. Нуде се и мештани. Како је акција одмицала скупљало се све више радозналаца. Новопридошли су кукњаву повезали са нестанком двојице младих спасилаца. На помолу је, наизглед, била драма.

Одједном се зачуо мој глас из понора.

–Јесте ли готови ?

Драганова псовка одушка, па онда наше објашњење. Понор силази до реке понорнице, чији је доњи крај проходан. Мало смо истраживали, па нисмо чули да нас дозивају. Хтели би смо још, јер у нама струји спелеолошка крв. Невољно, одозго, добијамо пола сата, па идемо низ пећинске ходнике само 15 минута, да би нам 15 остало за повратак. Претпостављамо да је то продужетак Раковичке пећине, који негде постаје непроходан. Необављеног посла у тражењу краја, али одушевљени чињеницом да су наши трагови први људски трагови од постанка пећине пре 100 000 година, враћамо се назад.

Дика је сишао први, па први и излази. Ја крећем за њим. Полако, јер сам већ превише уморан. Тесан спасилачки комбинезон, а врели август узима данак у зноју, нарочито ко је склон знојењу, као ја. Мој излазак, забележили су, трајао је 40 минута. Резултат знојења у целој акцији био је невероватних шест килограма разлике, јер сам ставши на вагу у фабрици, на повратку, тежио 88 килограма, а пошао сам са 94.

Захвална родбина у дворишту пред кућом, нас је почастила за покој душе умрлог Милана, а неколико дана касније, дошли су код Дике и мене кући и уручили нам осаммилиметарску филмску камеру, као знак захвалности за учињено.

Бранислав Млађеновић