Рођење у Гостиници

РОЂЕЊЕ У ГОСТИНИЦИ (1946.)

Е, ту сам имао среће. Таман се завршио II Светски рат, а ја се родио. Било је то 4. 2. 1946. године. На рођендан Радоја Домановића, а наше рођендане је славила и бивша СЦГ. У дан сам врсник са певачицом Уснијом Реџеповом. Да се зна. По казивању моје мајке Милунке, родио сам се ноћу у два сата и петнаест минута, чак 15 дана пре времена, са косом преко очију, а очи нисам отварао 15 дана. Каже, као кучићи.

Није да је било срећно време, немаштина и опустошена земља, али бар без рата. Кума Станојка из Томића, Шуловаца, добра и стара жена, нађену ми име Бранислав, Бране да симболично браним Србију, а пошто смо крштени истог дана у Каранској Белој цркви, мом три месеца старијем рођаку, даде име Мирослав, да мири Србију. Крстио нас је поп Синиша Петровић 3. марта 1946. године. Било је то на селу, у Гостиници, јер отац ми избјегао 1942. из Ужица, где је становао под Белим гробљем, а пекару имао на Слануши. Склонио се од велике ратне гужве у граду, где је био пекар, код свог оца Радише и мајке Неранџе у село Гостиницу. Иначе, на занат у Ваљево отишао је 1928. године код свог ујака Ивана и брата Панта у својој дванаестој години, а привремено се вратио у село од 1942. до 1947. године.

Елем, једва да сам и проходао, горе по сеоским ливадама, кад ти се мој отац договори са неколико пекара те се удруже и основаше пекарско предузеће. Било их је десет, сад је оно велико и политичари му дали име Сретен Гудурић, иако то не беше честит човек, јер се криво заклео на суду да није украо овнићка, кога јесте украо, баш од мог оца пекара, кога је купио за славу светог Аранђела. Тај Сретен је био на Кадињачи, а убили га касније, рањеног, четници на Златибору, како каже мој отац, по Божијој правди.

Тог дела живота у Гостиници се не сећам, као ни становања поред потока лево од моста на Царини. На моје летње догађаје, а било их је пуно занимљивих, у селу Гостиници вратићу се, ако буде било интересовања, после описа предшколских дана на Царини и школских дана на Пашиновцу.

ЦАРИНА (1948. -1952.)

Од 1948. становали смо у Ужицу на Царини у Немањиној улици, као постанари до 1952. Тада су моји родитељи направили кућу под Белим гробљем на Пашиновцу у Ужицу. Рат се још није заборавио, куповало се на бонове и тачкице.

Првог догађаја кога се сећам из детињства, а могу да му лоцирам време, десио се у августу 1948. године када сам имао две и по године дана. Ишли смо у тазбину мог ујака Миливоја Павловића код његове жене Виде, u Tабановиће. Ја сам причао, пуно касније, сећање на тај догађај, а мајка ми је рекла да смо били само једном тамо и то у авгuсту 1948. и никад више. Зато и зна време посете. Први пут сам тада видео кuкуруз, односно печењке, из којих цури млеко, кад се стисну. Сећам се, да ме ујак носио u наручју, затим земљаног пута, подплетеног прућем, да се земља не осипа, као и старе куће са двоја врата.

Остала сећања не могу временски одредити, али знам када сам нашао немачки пиштољ и заденuо га за појас шивениh гаћа, јер је било летње време па добио батине од мајке, затим када сам нашао неексплодирану бомбу - Крагујевчанку и љутио се на једног комшију младића, који ми ју је одузео да је баци, како ми је рекао, у клозет (стављајући ми тако до знања да је то нешто што не ваља).

ЦАРИНСКИ ПОТОК И ЦАРИНСКИ МОСТ

Добро памтим Царину и Царински поток. Он тада није био загађен као сада, када пишем ова сећања, педесет година касније. У њему смо се играли веома често у летњим месецима. Посебно сам упамтио један детаљ везан за поток, мада он није тема приче. Наиме ради се о моме првом и једином бежању од мајчиних батина. Нису то прве батине. Имала је обичај да ме изудара увек када нешто упропастим (штетујем), па иако је то било ненамерно или безначајно, са данашње тачке гледишта, јер тешко се живело у оно послератно време. Моја највећа штета је била да поцепам кошуљу или панталоне. Овога пута ништа нисам штетовао, али сам јој нешто требао, па ме зовнула да дођем кући. Одазвао сам се уз оно неизоставно, дечије: ево сад ћу - и наставио сам да се играм, док нисам сасвим заборавио на мајчин позив. Одједном сам је спазио како се приближава са прутом у рукама. Скочио сам и надао бежати низ поток. Стуштила се за мном. Нажалост, приметио сам је врло рано, тако да сам имао пуно предности за бег што се, касније, испоставило као веома лоше. Уствари најбоље бих прошао да се нисам макао, јер би ме тукла само педесетак метара до куће. Овако прут се ломио и одбијао од моје главе, руку, леђа и гузе све од чесме, старе дрвене цркве, скоро на Ракијском пијацу, до места одакле сам почео бег, па опет све до куће. А знала је да бије домаћински, као да ме није родила, већ нашла на путу. Никада више нисам покушао бег. Уствари, тукла ме само до петог разреда основне школе. После сам био превелик за батине, а боље сам се и чувао батина. Сада се низ тај поток пружа модерна асвалтирана улица и пуно продавница.

ЛИВАДАК И МАРИН БРЕГ

Следеће одредиште за нашу игру био је Ливадак. Тако се звао, јер је то била површином велика падина без иједног дрвета. Само понеки мали жбунић, иза кога смо се једва сакривали да пишкимо. Јурили смо се и играли "хајдука и жандара". Сада је то велика шума, пошумак. Била је већ шума и када сам као младић ишао на кошаркашко игралиште, направљено у искрченом делу шуме.

Преко пута Ливадка и наравно, потока, одмах изнад наших кућа (јер су Ливадак и његово подножје били ненастањени), налазило се брдо Марин Брег, са три-четири самоникла бора, неправилно распоређена. Ту су старији дечаци ископали мању, хоризонталну рупу у некој обалици у којој су наложили ватру од ситног грања. Та земљана пећ је имала чак и оџачић за одлазак дима у вис. Понекад су ту старији пекли кромпире.

Наша кућа, у којој смо становали, била је трећа кућа са леве стране од Царинског моста. Тај мост је премоштавао Глуваћки поток, који се мало даље уливао у Царински поток. На том, Глуваћком потоку направљена је водојажа, као за воденицу и она је текла паралелно са потоком, једно стотинак метара, али није окретала воденичко коло, већ се уливала у један, за тадашње прилике, велики бетонски базен за купање. Ја сам био премали за предубоки базен. Мени је био довољан и поток. Сада, мислим, да је ту неки сервис, или нешто слично.

Одмах преко пута базена становала су двојица браће Драгутиновића, један млађи од мене годину дана Драган, звани Трапо, а други млађи четири године Владан. Први комшија им је био мој брат од тетке Мића Лапчевић, млађи годину дана од мене. Ово наглашавам, јер је то битно за следећи догађај. Нас четворица смо били прилично сложни, али нам није одговарало друштво једног дечака наших година, који је имао увек неподрезане нокте и када се наљути, он нас је гребао и ми смо га звали Мачак. Да ли му је тај надимак остао, не знам. Углавном крили смо се и бежали од њега. Једном приликом смо му некако заварали траг и потрчали уз брдо Марин брег. Онај најмлађи и наравно најмањи (узгред буди речено, сада је седокоси двометраш) није могао да нас прати, па ја, као најстарији, узмем га на кркаче и понесем уз брдо и тако побегнемо Мачку.

Моја мајка је умела да шије и шила је на руке све што је могла и имала од чега. Причала ми је да ми је, још док смо живели у Гостиници сашила кошуљицу од свиле узете од падобрана, нађеног у авиону, који је пао у наше село. Наравно, као прво и једино мушко дете у кући, а она по природи педантна, држала ме је чистог и умивеног, па кад су долазиле сестре од стрица, Дана и Сока из Ваљева, отимале су се која ће да се игра са мном, а не са три месеца старијим братићем Миром. Миро је био трећи син у мајке, па се о њему мање водило рачуна. Сока и Дана су тада имале три и седам година.

МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА КОД СТОЈИЋА ДУЋАНА

Поводом жеље за шивењем, моја мајка уписала се на послератни шнајдерски курс, који се одржавао у просторији месне заједнице, код Стојића дућана. Сваки дан је једна од жена, полазница курса имала задатак, да ујутру рано наложи ватру у зимским месецима, да се просторија угреје. Ја памтим да сам једно јутро, кад је она била дежурна, отишао са њом и да ме је послала да донесем мало луча и секиру, да нацепа ситнине за потпалу, што сам ја са поносом и урадио, иако сам имао мање од пет година.

Сећам се да сам прележао заушке, док смо становали на Царини и да су ми на уши привијали сланину и алову паприку. Исто тако, сећам се да ми је ушла нека буба у ухо, коју нисам могао да исчачкам, па се моја мајка досетила, положила ме да легнем на бок и насула ми воде у ухо. Буба је сама испливала на површину.

Увек сам имао добар апетит па је комшинка, мајка годину дана млађег од мене, Драгана Малешевића, доводила сина да ручамо заједно, к`о кад људи купе два прасета да боље једу.

Једном приликом пробудио сам се, свануло је, или је било упаљено светло, не знам, видео сам само миша, како се пење уз неку преслицу, прислоњену на кревет. Нисам се померао, у нади, да ме неће приметити и тако напасти. Нисам знао, да бих га уплашио и отерао, само једним покретом. Неко је ушао и тако ме "спасао" од миша.

Кућа у којој смо становали била је на спрат. У приземљу су становали Малешевићи. Кућа је била до саме улице и лепљена са леве, доње стране, уз Макса шустера, а са горње десне стране уз неке Лазиће подстанаре, као што смо били и ми. Двориште и улаз у станове били су са горње стране. Да би се остварио нормалан улаз, постојао је пролаз целом дужином куће, са жутим дрвеним вратима до улице. Ходник је за мене био огроман, као и врата. Када сам из знатижеље, после тридесетак година, покушао да прођем кроз та врата, уз присуство тадашњег власника, морао сам да се сагнем. Е, на тим вратима ме је, веома често, препадао Ацо Ћана, поштар. Био је висок, иначе, око два метра. Стане на врата, замрњауче, као мачка и гласно викне: "прдоња" да се ја сав закаменим од страха, мада за кратко и онда ми уручи пошту за било коју од породица, а најчешће за деду Белића, јер је имао децу у Београду. Највише захваљујући том страху и ја сам научио гласно да мрњаукнем и тако повремено, када се играмо, плашим децу, коју пуно волим, због моје деце и унучића, мада је то неправда, али је то јаче од мене.

Једно време (неколико месеци), код нас подстанара, становали су мамина сестра, тетка Олга Лапчевић са мужем Мијом и синовима Мићом и Драгим. Они су спавали у једној соби, а ми у другој. Срећом за ту прилику, а нажалост за њега, мој отац је као пекар, увек радио трећу смену, па је он спавао дању , а ми ноћу. А имали смо само по један кревет за једну породицу. Четворо нас у једном кревету. Поратна времена.

Преко пута куће у којој смо становали налазиле су се бараке, или бригадирске или бараке за сезонске раднике. Били су само мушкарци. Где су и шта радили не знам. Сећам се само ујдурми које су правили један другом, које су се и касније често радиле. Палили су папир међу прстима оног што је заспао, стављали му шљиву, или цигарету у уста и још неке заврзламе.

ЦАРИНА- ДЕДА ЂОРЂЕ БЕЛИЋ И ЖУТИ ШЕЋЕР – (БОКСЕР И СЛИКАР)

Деда Ђорђе Белић заслужује посебно поглавље у мојим сећањима на Царинске дане. Наиме, он је становао у другом делу истог, двособног стана, можда у кухињи , а ми у друге две собе истог спрата. Тако је онда било време. Мајка ми је касније причала, да је био неки мајстор у Ужичкој пушкари и да је имао два сина и једну ћерку, који су живели у Београду.

Када сам га ја упознао, имао је око седамдесет година. Много, много је волео децу и дружио се са њима, односно са нама. Причао нам је да је био боксер, некада давно. Од данашњих дана, сто година уназад. Причао ми је да је убио песницом противника на рингу, нажалост, свога друга, па је одмах и заувек оставио бокс, али је и даље живео спортски. Показивао ми је његове, заиста челичне мишиће у седамдесетој години. Често сам се питао да ли му је неки род био наш чувени боксер из моје младости - Белић.

Да је био сликар, то смо сви могли видети из његових графика. Можда је имао и слика, али ја их се не сећам. Највише ми је остала у сећању графика са пар предивно нацртаних коња, упрегнутих у неке кочије. Учио је и мене да сликам и да правилно започнем цртеж, одмеравајући оловком у испруженој руци, висину и ширину вазне са цвећем, коју сам покушавао да нацртам. Храбрио ме за моје лоше покушаје.

Највише сам га памтио по жутом шећеру, који је делио свој деци, чим би га негде набавио (можда у Стојића дућану, јединој продавници у околини) у оно оскудно време, после рата. Остала ми је у сећању његова шаљива превара са сунцем и ватром. Изнад наше куће била је једна повећа њива са кукурузом, који је пожњевен и уклоњена је шаша. Ми деца докони, а можда и на наговор неког од родитеља, почупамо корење и сложимо на гомилу, да би смо очистили њиву. Шибица је тада била реткост, па нисмо имали чиме потпалити ватру да то сагори. Отишли смо кућама да измолимо шибицу од неког од родитеља. Нисмо видели када је Деда Белић запалио ватру, пролазећи случајно поред наше гомиле. Чудили смо се како је ватра сама планула, а он нам је рекао да се запалила од сунца. После нам је признао да је то он учинио. Наравно нисмо се љутили, јер смо и хтели да то сагори.

Када смо се одселили, највише ми је било жао због њега, као да ми је био рођени деда, а сви смо га звали деда Белић, а не деда Ђорђе. Само сам га још једном видео, после десетак година и то у нашем новом комшилуку, случајно. Имао је преко осамдесет година, ишао је са штапом, али ми је и тада показивао челичне мишиће и говорио ми да се умивам до појаса свако јутро, па и по снегу, што сам ја и чинио. Знам да сам плакао, кад сам чуо да је умро.

МОЈА ПОВРЕДА НА ЦАРИНИ

И ово се десило на Царини. Њива изнад наше куће завршавала се једном позидом, око метар висине, са степеништем у крају дворишта. Играли смо се и ја сам из неког разлога пошао у кућу по нешто. Да не бих губио време и ишао на степениште, скратио сам пут и скочио са подзиде. Нажалост право на прислоњену мотику, коју нисам у журби ни видео, али сам врх дршке добро осетио, кад ме лупила сантиметар изнад десног ока. Замутило ми се у глави, али знајући да ми следују батине због нове чворуге, брзо сам потражио степениште, да се вратим у игру. Нешто влажно ми се сливало низ лице. Покушао сам да то обришем и тако размазао крв по целом лицу. Сада је страх од крви надвладао страх од батина, па сам потрчао у кућу. Могу замислити шок мојих родитеља, када сам улетео у кућу, крвавога лица и рупом на десној обрви из које је лила крв. Следеће што памтим је, да ми је мајка држала руке, док ми отац прао лице ракијом, а ја се дерао као јаре. У Дому здравља ме нису ушивали, само ми ставили фластер и вероватно ми дали серум против тетануса у мишић руке. Нисам плакао, већ само мало сркнуо уснама, па сам за награду добио две флашице од ињекција, које сам прикључио мојој збирци играчака, од два дрвена калема за конац и једном двеном јагњету, изрезаном од шперплоче, на четири точкића. То су уједно и једине играчке, којих се сећам, не рачунајући бомбу и пиштољ, које су ми одмах одузели. Као успомену на тај дога|ај и данас имам видљив ожиљак изнад десне обрве.

После те прве вакцине, ређале су се редне вакцине у школи, а прву ињекцију добио сам тек у својој 45. години живота и то 17 комада, једну за другом. То је друга прича.