Мој први улазак у пећину

Мој први улазак није био ни мало опасан нити интересантан са авантуристичке стране. Интересантан је само зато што сам се ја толико уплашио да сам мислио да никада више нећу ући ни у једну пећину. Ни слутио нисам да ћу касније проћи небројени број километара пећинских канала, савладати заиста много вертикалних понора и да ћу постати спелеолог са највишим аматерским звањем у региону, а међу водећих двадесетак у Србији.

Први улазак у пећину био ми је 1961. са Љубом Старовлахом и Момом Аћимовићем у Потпећ. Много сам се био уплашио, али и заволео пећине, дефинитивно.

Било је то, сада већ далеке, 1961. године. Момо је имао 18 година, а Љубо и ја по 15. Већ више од годину дана они су се бавили планинарењем и спелеологијом. Мома је у пећину први пут одвео легендарни ужички професор у гимназији Милан Поповић, а Момо је одвео три године млађег комшију Љуба. Заволели су планинарење и пећине, па их није одвратио од тога ни заједнички пад са Ђавоље стене на брду Забучју, када су се оба освестили тек у болници. Чим су им поломљене кости и ране прездравили, кренули су поново у акцију.

Као и сву децу, да би нас лакше чували плашили су нас мраком и Баба Рогом из пећине, додавајући уз то да су слепи мишеви вештице и вампири. Када сам мало одрастао, слушао сам и бајке и легенде о бабама које негде у пећини ткају на златним натрама. Још касније скоро о свакој пећини се говорило да у њој има закопаног хајдучког блага. Те две информације су се сукобљавале и победила је младалачка радозналост да завирим са друговима у свет таме и да се сам уверим шта је од тога истина. Да остваримо ту жељу, мени и Љубу Старовлаху предложио је три године старији Момо Аћимовић, који је са професором Миланом Поповићем већ био у пећини "Мегара" у Стапарима.

Најближа нам је била Подпећка пећина код Крваваца. Наравно, од Ужица смо ишли пешице, јер оно мало новца што би смо платили аутобус, потрошили смо за куповање луча за осветљење. Иначе, Подпећка пећина има практично три нивоа. Прастари највиши, чији свод досеже висину од 55 метара и највиши је у бившој Југославији, био нам је без додатне опреме недоступан. Најновији трећи ниво, који тек настаје радом подземних вода служи само за проток воде. Остао нам је други ниво у коме још има воде и највише личи на тунел за пролазак воза. У дубини пећине у мраку чуо се жубор воде која је падала са неке висине. Плашио сам се непознатог и неких могућих рупа у које бих могао да упаднем, па сам се за први улазак држао једном руком за Момов опасач, који је ишао испред и другом руком за Љубов опасач који је ишао иза мене. Они су носили по упаљену зубљу луча, дизали је изнад главе, покушавајући да слабом светлошћу луча разбију таму у којој су се крили пећински украси. Ја сам више гледао преда се него у пећинске сводове и када ми се учинило да смо отишли предалеко, почео сам их молити да се вратимо. Невољно су пристали. На изласку сам рекао: никад више нећу ући ни у једну пећину. Сели смо да пезалогајимо оно што смо понели од куће, а Момо и Љубо су почели причати један другом у пећинским украсима које су запазили. Љубоморно сам их слушао, јер ја нисам видео ништа. Када сам схватио да сам изашао жив и здрав, после ручка сам им предложио да уђемо поново, али да се не држим ни за кога и да ја понесем своје осветљење. Пристали су, ушли смо поново, радознало сам загледао рељефне фигуре узвајане игром воде, раствореног камена и струјањем ваздуха. Били су то сталагмити, сталактити, драперије, завесе, стубови и многе друге фигуре разних облика, боја и величина. Ја, љубитељ свега лепог у природи, трајно сам заволео и пећине.

Пуно година касније наше спелеолошко друштво "Севојно", сарађивало је са доктором Раденком Лазаревићем при снимању, изради пројекта и уређењу Подпећке пећине. Из нашег друштва стално су били ангажовани Милија Дикић и Радина Обрадовић, док сам им се ја прикључивао повремено. Приликом отварања пећине за туристе, били смо први водичи.