КОМШИЛУК

Лево од нас је била стара турска кућа у којој је становао Глишо Кокора са женом Мицом, сином Божом и ћерком Вером, касније удата за Рада Антића, фудбалера и тренера. За ту Мицу сам чуо да је била строга према деци, а сина Божа, који је био годину дана млађи од мене тукла је корбачем док не промаши па удари себе. Када је заболи она одустане. Била су то веома фина и васпитана деца, да мислим да је то неко измислио шале ради. Глишо је водио кафану Труман и направио је нову кућу у Шумадијској улици. На месту те старе турске куће са верандом је сада кућа Браће Оташевића: доктора и инжењера. Десно од нас Милета Тодоровић је купио кућу од неке баба Миље, која се са сином одселила у близину биоскопа. Од ње је мој отац купио "поткованице" (мале потковане санке) за мене, јер јој је одрасли син отишао у војску.

Преко пута њега Иван Петровић је направио кућу на темељима неке старе срушене куће. Његова лепа ћерка Наталија ми је причала пуно година касније да је десетак година после прављења куће дошао један младић да их пита да ли су нашли шта у рушевинама куће која је била кућа његових родитеља и срушена је при бомбардовању у рату. Желео је да има нешто за успомену. Каже да су нашли само неке зарђале и неупотребљиве маказе па и то бацили. До њега је имао кућу Никола Вранеш, електричар и жена му Милица, која га је надживела бар 30 година. Они су имали први телевизор и код њих смо гледали Чкаљине и Мијине враголије.

СЛАНУША

На Слануши је још увек била ковачница Пујда ковача, а на чесмици поред, увек је била гужва за воду, јер смо одатле чак и ми носили воду за пиће. На пола степеништа, из Курсулине улице налазио се улаз у Костину башту, у којој је неколико година био јагодњак. Не знамо чије су биле јагоде али Башта је била Косте бојаџије. Када су скинуте јагоде, због изградње школе, ми деца смо направили фудбалско игралиште и атлетске стазе, а старе сасушене јагоде на гомили, имале су улогу струњаче, на којој сам ја, иако танак и штркљаст, са лакоћом изводио салто.

Интересантна је и прича како је Коста купио огромно имање у Ужицу, а био је слуга у Рибашевини код неког газде. Пореклом је био са Златибора из сиромашне породице. Спремајући дрва за газду, са још једним слугом, у шуми су нашли шупљу букву са пчелама. Оборили су је ради меда. Када су расцепили букву нашли су кесу са дукатима, као у бајци. Пошто је био довољно мудар, радио је још неко време, припремио одступницу и купио кућу, велику њиву у сред града и бојаџијску радњу. Кажу, да ни један од њих двојице нису имали потомака. Сада је у тој њиви основнашкола "Нада Матић".

СЕЛАКОВИНА

Изнад наше куће налазиле су се две уске и дуге њиве, којих је вероватно некад било много више, па је по њима Ужице и добило име. Једну њиву је узимао у закуп мој отац Стојко – пекар, а другу комшија Милан Ћирковић – шустер. Лево од њива простирала се чувена Селаковина, коју морам посебно описати, а десно су већ били продати плацеви за куће. На врху тих плацева под самим Белим гробљем налазиле су се старе куће MићаТодоровића конобара и Драгог хармоникаша. Изнад ових кућа пружала се дуга ливада, која је опасивала Бело гробље од Десимира Гујара до Селаковине и ми смо је звали Перкина башта. Ту Перку ја лично никад нисам видео, али је имала веома лепу кућу која је још у употреби и мислим да су јој ту живели и синови. Када се погледа фотографија која је дуго била у Здрављаку, снимљена са Забучја, види се та кућа и много лево кућа неких Обрадовића, која је сада у Титововелешкој улици, ако јој није промењено име. Све између је Селаковина. Био је то за нас децу "највећи ранч на свету" Костина башта, Перкина башта, Бело гробље и Селаковина.То је преко три хектара зелене површине "у центру града". Сада је ту сигурно неколико хиљада кућа. Школа Нада Матић је у Костиној башти.

КОМШИЈЕ У ГЕНЕРАЦИЈИ

Имали смо новцем сиромашно детињство, али које се само пожелети може. Преко лета, када се није ишло у школу био је за нас прави Рај. Срећом имали смо у комшилуку и праве вође за игру и дружење. Док сам био сасвим мали, можда до десет година, главни организатори су биле старије сестре Ћирковић Раденка – Лала и Славенка, а кад су се оне удале, вођа је био Мирко Тодоровић - Ћата, изузетан комичар, мада мало препотентан, али смо му то опраштали јер је био прилично креативан. Мало је и ликом и хумором подсећао на Џери Луиса из млађих дана, или само ликом на Небојшу Човића политичара. Покушаћу да набројим све из дечијег комшилука. Поред поменутих старијих сестара Лале и Славенке ту су још Радојка и Цакана и њихов најмлађи брат, моје годиште Раде. Испод њих у кући на кривини деца Спала возача, Чипи и Оливера и њихов рођак Славољуб звани Шавеља. Затим Милена, такође моје годиште, гласна и речита,увек са комадом хлеба, масти и паприке у руци, па смо је звали Брбљива Корњача или Комадара. То нису били надимци из поруге јер смо њу и њене комаде хлеба сви волели и јели, јер је била несебична. Затим Синђа, који се убрзо одселио на Царину а у његову кућу дошла Миломирка Зец. Испод моје куће био је Мирко Ћата са братом Милошем - звани Лоше и сестром Славенком, Цацом. Њихове прве комшије и рођаци Нада, Наталија и Мића. На крају улице Мићо Чворак, са сестрама Милунком и Лалом и Мићо Бокинац, од мајке Божидарке - Боке и унук чувеног поштара Аца Ћане. Изнад њих Микаило са сестрама Микаином и Долом. Ту су биле и три сестре Тамбурићке, мада мало млађе. Са нама су се дружили још и Југослав Југо и Цветко са брдашца изнад. Цветко и Шавеља су скакали са железничког моста на Ђетињи а играли су се и тако што су мене бацали један другом у руке преко празне рупе за кречану. Састав деце у комшилуку се начисто променио после само десетак година када сам ја имао преко 15 и то је сад и друго време и појава телевизије и електричних гитара.

ДЕЧИЈЕ ИГРЕ ТОГ ВРЕМЕНА

Чега смо се играли? Жмурке, јуре или шуге, хајдука и жандара, повремено клиса и паље, нека бије, нека бије, јелачкиње, барјачкиње, ко иде (ђаво с лопатом и анђео са крстом), одбојке преко разапетог канапа, а дечаци фудбала. Често смо правили и приредбе (позоришне преставе). Правили смо прангије од жице, ексера оловног зрна и фосфором са шибице. Палили смо овлажени карбид испод шупље конзерве, а правили смо пуцаљке и прскалице од зове и наравно неизбежне лукове, стреле и мачеве. Прескакали смо конопац. Ластиш је дошао доста касније. Понекад смо, али ретко "ратовали" са комшијским бандама Шумадијска улица или Бело гробље, ретко са Сланушарима. Са Царињашима нисмо ни са Златибирским путем и Доварјем, али смо знали да тамо имају "опасне банде". Пошто сам некад становао на Царини био сам добар са Нином и Гагом, ратоборном браћом испод Царинског моста.

Када је Мирко Ћата отишао на студије у Београд, вођство културних и спортских активности, некао узгред, пала су на моја плећа. Схватио сам да имам пуно идеја, да сам креативан и никако нисам могао миран и у једном месту. Због тога сам имао четворку из владања на полугодишту првог разреда основне школе. Организовали смо Клуб младих "Пашиновац". Покушали смо са приредбама, али се појавила конкуренција- Телевизија. У то време је и настао, касније познати ужички оркестар Метеори. То је посебна тема.

ГЛАВНА УЛИЦА И ГРАД УЖИЦЕ

Због зеленог Раја који нас је окруживао на Главну улицу смо ретко залазили, једино кад заиста хоћемо као хајдуци да побегнемо од жандара, јер су нас доле ретко тражили. Изузетак је био одлазак у биоскоп. У, тада Титовом Ужицу, била су два биоскопа. Златибор са баштом испод садашње улице 7 јула и дом ЈНА, такође са баштом. Карта у Златибору је коштала 20 динара и седишта су била обележена, а у дому ЈНА седишта нису била обележена (на карти), али је улаз коштао 30 динара. За Златибор се знало, ко је имао свој новац ишао је у биоскоп, или смо карте куповали од новца зарађеног на приредбама. За дом ЈНА смо се довијали. Све је рађено плански. Када је на дежурству био водник Суљо, који је становао код Ћирковића улазили смо бесплатно сви, али смо по договору улазили по двоје – троје да не би било сумњиво. Када он није радио, сакупљали смо паре, по 10 динара нас троје и онда су ови старији одређивали тројке за заједнички улаз на једну карту. Нису гледали родбинске везе већ сличност. Ја сам често улазио као најмлађи брат сестара Ћирковић, а њихов прави брат је био у некој другој комбинацији. Најстарији члан тројке за улаз, слагао је плачним гласом унапред припремљену причу за војника на улазу.

-Чико, мама и тата су отишли на неку славу, а ми смо сами код куће и имамо пара за само једну карту, а не смемо са се раздвајамо.

Војник на вратима био је само неколико година старији од вође наше тројке и знао је да наша прича није истинита, али нас је увек пуштао, само ако сала није била сасвим пуна. Једне године причали су да карте продаје војник, брат Наде Кнежевић певачице.

Главна улица је била поплочана клесаном квадратном калдрмом. На бетонским бандерама су били лимени звучници са којих се чула музика и повремено неки говори, које ја нисам ни слушао ни разумео. Сећам се и вечерње – ноћних бакљада, када су ношене конзерве приковане за мотке. У козервама је био, мислим катран који је горео. Пуно касније сам сазнао да је то било због Трста, који је припао Италији.

Повремено смо ишли у посластичарнице: Опатију испод школе "Душан Јерковић", код Шиптара Микија (Узуновићев пролаз), "Нада" код Петровића. Ове посластичарнице се сећам одлично, али не могу тачно да је лоцирам. На садашњем месту високе зграде и Блока Златибор био је хотел Златибор, можда Штампарија , посластичарница, књижара Нолит и још неке продавнице. Македонци Крстовски(мислим) су били на углу Главне улице и пролаза према мосту на Ђетињи и сада Бувљаку. Где је дуго била кафана Бреза, пресељена од садашњег СУП-а била је пекара, затим кућа родитеља Мика Бамбака и фото Лазић. Фото Дулановић је био на месту хотела Сивоња, а испод тога зелени пијац на коме сам ја продавао зелену салату из наше баште. Сећам се да је мој отац набавио семе бутерке салате негде у иностранству и да смо ми неколико година једини имали салату за продају, а касније само ми, ту главичасту бутерку.

Посластичарница Здрављак је пре рата била пекара Михаила Вујовића, коме је оузето имање изнад улице 7. јула, званог Вујовина, а своје имање је пре одузимања успео да испарцелише и прода Ратко Јовановић, звано Ратковина. Хармоникаш Чукало је купио следећи потез и плацеве такође продао – Чукаловина. (Овај Чукало ме асоцирао на једног господина у тамном оделу и шеширу, који је устављао децу и чукао их прстима по челу. Ми смо га звали Чукало и бежали смо од њега).

Пре и за време продаје плацева у старој кући, без прозора на поду под прљавим јорганом, без икаквих других ствари у кући, становао је Дикан – звани Перо Морава. Био је слуга код Михаила и Борке Вујовић. Кажу да је однекуд донет као дете из Грчке или Албаније у сепетима на коњу, јер је био сироче.

ПОЈЕДИНЦИ КОЈИ СУ СВОЈИМ ПОСТОЈАЊЕМ И ПОСТУПЦИМА ОБЕЛЕЖИЛИ ОНО ВРЕМЕ

Поменуо бих и неке становнике Ужица које су сви знали и стари и млади. Неке тада нисам разумевао, некима се дивио а неке жалио, можда погрешно, јер је то био, великим делом, лични избор начина живота. Мада се не може рећи да их је живот мазио.

Пеле, интелигентан бескућник, који је често спавао по тротоарима и храпавим гласом причао о својим успесима у фудбалу из ране младости.

Мифа Дејанац, други минхаузен. Увек га је било занимљиво слушати, иако је очигледно да није истина оно што прича. Ево једне његове приче: Пробијамо се ми партизани кроз немачки обруч на Сутјесци, кад видим ја лети један метак право у мене. Ја ескивирам, метак продужи па право Саву Ковачевића у чело. Паде Саво, па ја кажем Титу – Друже Тито, погибе нам Саво! Тито мене тапше по рамену и каже: -ништа, ништа Мифа, само нек си ти жив.

Сарман. Због чега су се људи окомили на њега за збијање шала, не знам? Можда што се није љутио. Радио је једно време у ливници Ваљаонице бакра и није био лош радник. Стално су га тапшали руком по качкету на глави док једном није ставио шпер плочу са рајснадлама окренутим ка горе. Престали су.

Бели Пуковник је имао надимак Пуковник јер по причи, неки немачки пуковник му се предао да га не би неко убио без суда, па Бели заробио пуковника. Бели је могао, без помоћи руку да навуче доњу усну преко носа, кад је био расположен. Радио је на наплати услуга у нужнику хотела Париз. Жалио се, у шали, да му конобари често краду "робу" коју чува.

Милка Попадија, становала је у нашем комшилуку на Пашиновцу у једној малој кући, такође као и Дикан са само једним душеком и јорганом на поду. Била је првоборац. Надимак Попадија је добила, јер је била удата за неког Поповића, али не попа, већ су га звали Поп по презимену. Када су Немци бомбардовали Пушкару у Крчагову, док су бомбе падале, износила је сандуке са муницијом у пољану, да не би разнели фабрику. Пропила се касније и изговарала је такве речи које би приличиле неком еротском часопису, помињући Тита и Јованку.

Рада Козица је Становала на Слануши а надимак је добила због тада слободне фризуре, односно кратке косе подшишане скоро мушки. Причало се да је неке услуге наплаћивала у новцу. Био сам мали да бих разумео које услуге.

Лаки Кољач закрвављених очију, једно време је био страх и трепет за оне који излазе ноћу, а нарочито жене. Кажу да је за време рата био партизански џелат за извршавање смртних пресуда без трошења муниције. Причали су да је једном приликом повео девет заробљених Бугара од Општине до СУП-а, али их довео осам. Кад су га питали где му је девети, хладно је рекао : -Нешто се устезао и ја сам га приклао. Можда је измишљено, али такве су приче кружиле о њему. И ово не знам да ли је истина, али сам слушао од моје тетке да рецимо: пођу у град мајка са сином и снајом из Буара за Ужице. Пресретне их Лаки на Ибишевом гувну и обљуби снају док муж и свекрва стоје по страни и гледају. Чуо сам и једну другу варијанту. Долази један рабаџија у СУП и вели:

- Ишао сам са колима и воловима, кад ме неки Циго пресрете на Доварју и нешто ми је претио. Ја извадим заворањ из јарма и млатнем га по глави. Ено га оста` у каналу, идите видите да ли је жив. Рабаџија није знао ко је Лаки па се није уплашио и успротивио му се. То су приче које сам чуо, али не знам да ли су истините.

Десимир Гујар имао је кућу под Белим гробљем. Био је комшија мом оцу из момачких дана, па ми је отац, онако успут испричао два детаља. Био је сиромашан, али радан. Почео је да прави кућу, па када се похвалио некоме, тај му је рекао: - направићеш ти ђавола! Десимир реши да направи и кућу и ђавола, па је на крову куће поставио извајаног ђавола са рошчићима и мислим два орла или сокола око њега. Причао ми је отац да је једном пошао на плажу са њим. Десимир је скинуо одело и спустио на песак, извадио новчаник из џепа и ставио на кошуљу и предложио мом оцу да иду у воду. - Ко ће нам чувати одело и новчаник, упитао је мој отац? На то је Десимир само зазвиждао и из крша је изашла змијурина. Десимир ју је узео у руке и ставио на одело поред новчаника, па отишао у воду.

Рада, Раде, Тико и Драга, жена му Селаковић били су власници чувене Селаковине. Били су богати и образовани, али нажалост нису имали потомке, осим што се причало да је Тико негде имао ванбрачно дете, које је наследило део имовине.

Неко је чак и смислио неку песмицу о њима, која је по мало погрдна, а ја је не бих наводио јер сам их јако ценио и Тико судија нам је био кућни пријатељ, па је мој отац куповао велике количине јабука кожара за зиму по малој цени. Чак смо и чували козу у Селаковини. Козе су биле забрањене, па смо је ми гајили у подруму куће. Ја сам волео млеко и одрастао сам на козјем млеку и на млеку у праху из Црвеног крста

Млекаџија. Она изрека: "пичи к`о Млекаџија низ Доварје", за мене је истинита и сликовита. Ја му не знам име, јер смо га звали једноставно Млекаџија. Носио је обрамицу са две канте млека, био је брз и окретан, а ваљда журио да рано свима подели млеко. Силазио је низ Доварје брзо, ситним корацима који су подсећали на механичко кретање.

Грујо је дошао нешто касније, Живео је у Луновом Селу. Веома често је доносио пољопривредне производе у Ужице, а био је јако духовит и забаван, добар имитатор и добар глумац. Највише је глумио и опонашао жене, јер је та трансформација људима изгледала најинтересантнија. Када је носио обрамицу са теретом, љуљао је куковима као нека младица. Гледао сам једном, у не баш пуном аутобусу до Крчагова, кад се пристојно, раменом наслонио на неку жену са леђа и имитирајући женски глас рекао нешто овако: -Сејо мила, што је данас велика гужва да поштена жена не може нормално да се вози без гурања. То се одигравало на половини аутобуса. Предња половина путника није видела ништа, задња половина јесте и тресла се од смеха. Када се окренула, преварена жена и сама се насмејала.

ФУДБАЛ И СЛОБОДА

Не рачунајући фудбал који смо сами играли, гледање фудбала смо заволели због Лале Ћирковић. Зашто? Па забављала се са Црњаком Станићем, за кога се касније и удала, па смо ми деца пешице ишли у Севојно да гледамо утакмицу. Од фудбалера се сећам бека Батице, голмана Кумрића и његове карикатуре у Вестима, затим Макање, Гардића, судије Бородина, који је судио утакмице Мршавих и Дебелих. Доста касније Кривокућа, Белчо, Павик, Јокић и други.

Када је гостовала Црвена Звезда са Шекуларцем, у Ужицу, на утакмици је уместо стандардне 3000 гледалаца било присутно 13000 хиљада.

Још и ово. Док се нисам запослио никада нисам купио ни једну улазницу за фудбалску утакмицу. Или смо прескакали ограду, или улазили на милост вратара. Када сам се запослио и почео примати плату, никада више нисам прескакао ограду нити сам дозволио себи да не купим карту у аутобусу, биоскопу, позоришту, или на било коју културну манифестацију, тако сам "куповао" и своју безбрижност и одплаћивао младалачко сиромаштво.

ПОЗНАТИ СПОРТИСТИ КОЈЕ САМ УПОЗНАО ПРЕ НЕГО ШТО СУ ПОСТАЛИ ПОЗНАТИ

Кад сам код фудбала да кажем и за Срба Стаменковића. Тренирао сам некад атлетику код Нешка, наставника физичког, па сам после отишао у Бор на студије. Кад сам дошао назад, шетње ради се нађем у Великом парку. Нешко, тада наставник физичког у Техничкој школи, има час у природи. Поздравимо се а он вели: -Хајде да видиш једног дечака. Дошао из Биоске. Игра фудбал против целог разреда. Упамти његово име: Србо. Био је у праву. Србо је касније играо и за Звезду.

Два детаља везана за кошарку су посебно интересантна. Вративши се из Бора где сам трнирао кошарку, играо сам баскета свако поподне, а недељом и цео дан. Тако једном друштво ме позове на игралиште Четврте основне школе под Старим градом. Чекали смо да се заврши нека пријатељска утакмица Севојна, а један другар ми вели:

- Погледај оног са великим носом. Има 17 година. Игра за Железнижар из Чачка, а потписао за Борац. Узеће њега Звезда или Партизан. Презива се Кићановић.

Гостовао подмладак Звезде у Соколани, па седишта била на бини. Седим ја у првом реду и гледам утакмицу. Једног момента створише се тик поред мене стопала са патикама, можда број 62 или 65. Полако погледом, дижући главу увис и пазећи да не паднем на леђа, почнем тражити главу џина и власника тих ногетина. Негде при врху таванице установим да је то звездин кошаркаш Тасић (Из филма "Ко то тамо пева", сцена – тата да бушим гуму), висок 215 сантиметара.

Боравећи у Краљеву месец дана на пракси, 1963. посматрао сам тренинг кошаркаша Слоге. Љубодраг, Дуци Симоновић није хтео да напусти тренинг док не убаци сто лопти у кош са пенала. После играо у Звезди и репрезентацији.

ЛАСТЕ

Пре оног Другог светског рата Ужице је имало велику мочвару пуну комараца, а тесан градић, па релативно високе зграде, што је било идеално за ласте и њихова гнезда. Без претеривања мислим да је под крововима зграда било неколико хиљада ластиних гнезда. Када је Војо Бојовић исушио мочвару и направио стадион, нестало је комараца, али су остале ласте. У граду се није могао наћи ни један комарац ни мушица. Изградњом, најпре Трга, а затим осталих високих зграда, ласте су скоро нестале, нажалост. Када сам се касније одселио у Пожегу, па ме изуједали комарци прво вече, сазнао сам да комарци живе и у градовима, а не само на мору.

За време мог школовања не сећам се да је неко од ђака имао сат. Једини сат је био на цркви, видљив са свих страна, јер је црква тада била највиша грађевина у граду. Тачно сам знао са ког места могу видети сат, а када сам ишао у школу знао сам и камен на калдрми изнад Слануше на који треба да станем да видим сат. Један сат је имао и изнад сајџинице Петровића.

ПОЗОРИШТЕ

Позориште је било на спрату куће преко пута фото Лазића. Ту су сада неки станови и галерије. Мој отац је волео позориште и често ме је водио да гледам преставе. Сећам се позоришне престава: "Дугоња, Трбоња и Видоња", "Хајдук Станко" и "Улични свирачи" са Томом Јанићем који је пуно касније режирао нашу Севојничку екипу за Турнир духовитости, када смо освојили прво место у Србији.

Морам испричати један догађај везан за то позориште. Моја бака Маја живела је у селу Гостиници, а очева најстарија сестра Миленка у Карану. Дошле су код нас у госте и отац купи три карте да их одведе у позориште. Изненада му искочи неки посао и он пошаље мене да их одведем. Сећам се да сам имао највише девет година. Наслова преставе се не сећам, али ми 40 година касније Јово Кутлешић, колега и глумац објасни да је то нека чувена драма у којој Европски доктор учи Кинескињу да не везује стопала да јој остану мала. Нисам разумео ништа, али ни моја бака и тетка и лепо ти оне у мраку и тишини задремају. Моја бака опуштено, као код куће почне зевати, али ако сте слушали стари народ знаћете, а ко није нека замисли, али то словима изгледа овако: - Хој, хој, хој, хој, хој, хооооооој! У сали смех, а глумци збуњени. Баку нико не опомиње јер виде да није провокација, већ спонтана реакција, само један мени вели:- Бежи мали, прогутаће те та баба! Срећом, заврши се први чин и ја кажем: - нема више, па са баком и тетком бежи кући.

НАЈРАНИЈА СЕЋАЊА НА ГРАД

Када се правила зграда блока "Ц", први пут сам видео како цигла путује покретном траком на други, трећи и више спратове.

СРЕЋНА НОВА 1955 ГОДИНА писало је кречом, метарским словима на спољњем зиду коњушнице у касарни, где су сада бивша, садашња пошта и борачка зграда.

Штета што сам био релативно сиромашан па нисам имао фотоапарат као касније, јер сам волео да забележим све преломне и екстремне догађаје. Фотографисао сам рушење последњег зида бербернице преко пута књижаре Победа, сада неке банке. Фотографисао сам 1965. поплаву у Ужицу, када је вода прешла преко дрвеног моста, сада код аутобуске станице. Аутобуска станица и градска библиотека су биле на месту садашње нове робне куће.

Улица 7. јула је била поток зарастао у багрење купину и павиту, само је био уређен од улице за Росуље па до улива у Ђетињу. Преко тог потока сам прескакао када сам хтео да одем пречицом до тетке на Росуљама. Најпре је изграђен садашњи сервис, а био је неки дом у коме смо гледали филм "Далеко је сунце". На апаратури је радио висок мршав и црн човек, који је становао негде изнад а сада му син има апарат за кокице. Често су се дешавали кварови и у сред филма, тај нам човек каже: - Апаратура је прегорела. Ту реченицу, онако љути понављамо по више пута.

Када нисам ишао пречицом, ишао сам поред кафане Топ сада Дом здравља па поред зграде суда са десне стране, а на левој је био ватрогасни дом и неке приватне зграде. То је сад бивше место где се налазио споменик председнику Титу.

Житни пијац, преко кога сам четири године ишао у школу и избројао 1700 и нешто корака, окружен је био малим радњама. На месту Куле, сећам се, био је неки казанџија, можда Басур, а Коста бојаџија на дну, код излога старе робне куће.

Чесма и пијачна вага за мерење као и изнајмљивање кантара, били су баш преко пута хотела. Сточни пијац је био на месту бувље пијаце а зградица ветеринара је била одмах до моста са леве стране према реци. Сточна пијаца је касније померена у Крчагово, па у Аду и на крају где је и сад код Кожаре.

Последњег народног вашара на Петковицу се сећам да је био на раскрсници код школе "Андрија Ђуровић". Убрзо су или укинути или изашли из моде. Није их дуго било, а вратили су се са шатрама у другом облику и без играња кола на отвореном.

Првомајских парада, ватромета и слетова на 25 мај се сећам одлично. Сада када то неко критикује, могу слободно рећи да је луд. Можда, сада када би то чинили били би луди, али тада су то биле скоро једине културно - забавне манифестације, којима смо се радовали целе године. Та штафета што је ношена Титу, могла се и бацити на смеће. Мени је било забавно да са друштвом и посматрам и учествујем на парадама и слетовима. Да ли смо имали црвене мараме око врата, брига ме. Својим учешћем задовољавао сам себе и друге показујући шта сам научио. На једном слету око 1960 године показивао сам своје знање из џудоа, када ме је фотографисао наставник физичког Војо Шевкушић, али те фотографије нисам добио до дана данашњег.

Првог маја 1952. Фото Лазић је фотографисао на углу Главне улице и успона за Росуље, пекаре Сретена Гудурића са породицама пред полазак на Златибор. Возили смо се теретним камионима са дрвеним клупама. Неко је флашу ракије дао и возачу, тако да је у правом смислу те речи пио у току вожње. Једина срећа је та, да је тада тим путем возило наишло тек по подне, са уранка. Приватних аута није било. Иако сам имао свега шест година излета и доручка на трави се сећам одлично. Мој отац ни пре ни после тога дана никада није пио, али је тада попио чашу две вина и сео у чамац на језеру. Мајка се плашила и плакала, а ја такође. Наравно све је прошло без последица

Нову 1953. годину дочекивали смо у пекари код садашње продавнице сувенир и старе робне куће. Нову 1954. и 1955. дочекивали смо у пекари на Липи. Тада се у поноћ гасила светла у централи. Касније је то укинуто, па људи сами гасе светла по свом нахођењу.

На Сењаку су биле огромне гомиле бала сена за војне коње. Отуда му и име Сењак.

У Малом парчићу фонтана је била изнад садашње чесме. Сељена је више пута.

РЕЗИМЕ

Слушам скоро једног пријатеља који каже: - ми смо некад радили џабе. Ја нисам никад радио џабе. Додуше, нисам добијао новац.Све своје активности сам наплаћивао личним задовољством тога што радим. Био сам плаћен боље него сада Зенедин Зидан. Никад ни једног друга нисам ударио ни ногом ни руком ни главом. Окружен сам био ентузијастама сличним себи и на џудоу, кошарци, атлетици, планинарењу и у драмској секцији и у чети за спасавање и у друштву инжењера и техничара. За новац сам радио само на радном месту у Ваљаоници бакра. Чак сам и пред крај каријере, две године радио, заиста са задовољством, у основним школама Пожега, Прилипац и Лучани.

Бранислав Млађеновић, 73 године, пензионер