Алекса Поповић
ТРЕЋИ ДЕОМилијан Деспотовић
1. Алекса је имао звање војводе, а ословљаван је са господар Алекса и био је један од најзначајнијих Карађорђевих војвода. Он је, дакле, био старешина првог реда, господар, а господари су имали војну и управљачку власт, власт над администрацијом и црквеном организацијом. У Алексино време, поред њега, ужички крај је имао још три господара: Милош Обреновић, хаџи Мелентије Стевановић и Василије Радојичић. Нажалост, Алексина скромност, одмереност у беседи, оставила га је помало у сенци других војвода. Био је ненаметљив, волео је о свему да промишља, ретко говори и ствари посматра са стране. Уз диплому о војводском звању приликом постављења за старешину кнежине ужичка Црна Гора, Карађорђе, изме|у осталог, пише Алекси Поповићу:
„Благородни Господару Алекса! Вам поздравље, По уређенију нашему у Тополи и Београду шаљемо вам ову диплому коју кад примите призовите кнезове и војводе од Ужичке нахије, и проучите ову нашу налогу, вам наложено да почнете у Нахији ужичкој уређивати једну компанију војника од 250 људи из Нахије ужичке, од задружни људи да сакупите, да почну егзерцир, или приправљеније. Регулатно је војни учити, на свако 25 људи по једног каплара вештог да нађете, а над компанијом једног капетана наименујте, који ће командирати целом компанијом. (...)
Алекса је био је одан Карађорђу Петровићу и када се Ђорђије сукобио са опозицијом Алекса је био на „вождовој страни". Пред војводом су стално постављани нови задаци, како „од врховног команданта и предводника народа српског“, тако и од народа и локалних главара. Тако ће Милета, устанички буљубаша, у тренутку када су „прилике у кнежини Црна Гора било врло ровите“ у мају 1812. године, писменим путем изразити незадовољство пореским оптерећењима. Вожд Карађорђе је из Тополе послао „наоружане момке“ да Милету ухвате. У том тренутку Алексу је све више стезала болест и не могавши да се носи да пословима које је обављао повукао се са дужности управљања кнежином. Њега је заменио војвода Рака Левајац.
Турци ужичани, осетивши да се припрема устанак (Други српски устанак), ухвате и затворе у ужичку тврђаву, народне прваке Алексу Поповића, Михаила Радовића (1759–1832) кнеза и војводу Златиборског, Радована Маслаћа (живео у првој половини 19. века), трговац и кнез из Папратишта, код Пожеге и Василија Радојичића (17..–1815) кнез и члан Правитељствујушћег совјета из Ужица. У току сукоба са устаницима, у лето 1815. Турци су одлучили да их погубе. „Уочи дана кад су их хтели погубити, докаже им један Турчин шта их сутра чека. Они ту ноћ навежу појас на појас, и спусте се низа зид градски ка Ђетињи. Ту се Алекса љуто скр’а, а сутра дан га Турци ухвате и посеку.“ 4 Алекса је био крупан човек па су појасеви за спуштање под теретом покидани. Укопан је на месту страданија. „Његове кости су доцније пренете и сахрањене у порти, са десне стране цркве у Субјелу".5 Према казивању Славка (Боривоје) Поповића (1926–2010) из Субјела, Алексине кости су остале под темељима нове субјелске цркве „Свети Лука“, на задwем делу темеqа са десне стране,6 овог храма.
„Пренос Алексиних посмртних остатака (...) је извршио његов синовац, Атанасије Поповић, јереј субјелске цркве, син трећег му брата, Павла. Атанасију је, због заслуга стрица Алексе, палог за отечество, враћена сва његова имовина, узурпирана од комшија у време када је 1817. породица страдала од куге.“ 7
Занимљиво је да је Алекса остао у сенци и мање познатих српских војвода, па тако не срећемо његов портрет, фотографије из тог доба нема. Али, Алексин уметнички портрет (2016) урадио је београдски сликар Драган Јеротијевић Јеротије.8 Портрет као веродостојност чува и упорна преношења породичних прича о овом знаменитом лику чији потомци и данас живе у Косјерићу,
Београду и дијаспори. Уметник је имао посебан доживљај који се граничи са невероватним, али и јаком уметничком вером да све је могуће, јер је сањао, у више наврата, овог српског великана. Лик је, сам по себи величина, а уметнички доживљај иде ка тој заслузи. Тако нам је за свагда оживео лик војводе и кнеза Алексе Поповића.
После Алексине погибије, о њему се зна само оно што је записано међутим, остало је много непознаница из личног и породичног живота.
У породичном Летопису Поповића из Субјела на коме раде Јелена и Јована Поповић, налазим податак да се у овој фамилији Алекса „поново родио“ тек после 88 година. Алекса Поповић, син Милана Поповића дугогодишњег председника општине у Субјелу и мајке Живане, родио се 1846. а погинуо је у Јаворском рату 1876. године. Имао је још три брата и једну сестру. Са супругом Ранђијом имао је сина Перишу, учитеqа који је био учитељ у Субјелској школи од 1891–1895. године. Носећи име својих славних предака, у Београду су синови проф. др Драгана Поповића (Драган је син Петра Поповића, Субјел 1903–1981), Небојша и Милош, дали својим синовима име Алекса. Алекса, син Милошев и Јеленин рођен је 2015. године.
У фамилији пореклом од субјелских Поповића, 2014. поново се родио Алекса. То је син Славољуба и Гордане Поповић који живе у Бечу. Овај, Алекса, као трогодишњак, открио је (7. октобра 2016) спомен бисту свом далеком претку и имењаку господар Алекси, која је захваљујући труду „Удружења потомака ослободилачких ратова од 1804–1920. на челу са председником Драганом Вујићем, постављена испред Хана9 у Косјерићу, поред бисте Антонија Косјера10 оснивача ове варошице. Алексину бисту у камену, урадио је академски вајар др Велимир Веља Каравелић11 из Београда, некада професор пожешке гимназије „Свети Сава“.
Копија Алексине бисте из Косјерића постављена је дан раније него у Косјерићу, 12 у холу Градске куће у Ужицу, испред фотографија председника општина од Другог светског рата до данас.13
Косјерић има и улицу која носи име Кнеза Алексе, а улицу са његовим именом имају и градови: Ужице и Крагујевац.
Песник Милијан Г. Поповић (Субјел, 1928–2011) своју песму „Храст“ по-светио је Алекси Поповићу.