Алекса Поповић

Алекса је био веома бистар и мудар човек. Издвајао се од осталих сељана у Субјелу, као и западном делу поробљене Србије. Пре Првог српског устанка био је земљорадник у родном Субјелу и бавио се трговином. Постао је народни првак. Као такав постављен је за кнеза у кнежини Ужичка Црна Гора. Алексу су красиле особине мирног и правичног човека, одликовао се „административним и политичким способностима“. За њега је записано да је био „човек дипломата“.

„У јеку највећих борби и устанка 1805. године, ужичком, пожешком и рудничком нахијом, заповедао је војвода Милан Обреновић. Када је осетио повољqну прилику, а о томе је расправљано на Народној скупштини у Пећанима априла 1805. године, Карађорђе Петровић је донео одлуку да се Ужице ослободи од Турака. Јаков Ненадовић је из Ваљева кренуо са устаницима преко соколске нахије, а једно крило на челу са протом Ненадовићем ишло је преко Маљена, Ражане и Црнокосе. Ради лакшег пребацивања топова, војвода Милан Обреновић је устаничкој војсци послао народног првака Алексу Поповића из Субјела са групом ужичана, јер је Алекса добро познавао шумовит терен Црне Горе.“ ³

У овим борбама Алекса се истакао као командант једног дела војске из ужичког краја. Поред борби за „узимање Ужица“ Алекса је са другим старешинама и устаницима протерао Турке преко Дрине који су одонуд упадали у ове крајеве. Срби су их терали преко Дрине „шест сати даљине“.

Алекса је 1808. године постављен за команданта ужичке нахије, у којој је уписано 37 села као зона његове команде. Диплома о постављењу за војводу коју је 22. децембра 1808. издата до Совјета српског а потписао је Карађорђе Петровић, гласи:

„... Даје се, дакле, сваком за опште владање и управљање: да је господар Алекса Поповић изабран и постављен за првог команданта у целој нахији ужичкој на кога ће се све заповести од врховног господара преко Совјета наређења издавати, а све проче старешине у реченој нахији да имаду од њега заповест примити и њему као првом у нахији и старешини отдавати. Који би се нашао да њему покоран није онај ће и самом господару верховном и Совјету народњем непокоран бити и такове ће се као обшти целог народа непријатељ сматрати и као таков од целог народа као издајник отечества каштигован ће бити.“

На дужности команданта ужичке нахије Алекса је заменио Милоша Обреновића који је заповедништво над овом нахијом имао од јесени 1807. до јесени 1808. године. Једно време, по установљењу, Алекса је био представник Ужичке нахије у Правитељствујушћем совјету (1805), када је Совјет имао седиште у манастиру Боговађа. То потврђује и Алексин потпис на једној молби упућеној у име српског народа султану Селиму III (30. новембра 1805). Постоји дилема да ли је Алекса био совјетник јер на том потпису уз његово име пише: „Војвода ужички“, док за друге потписнике пише: „Војвода и старешина Совјета народња.“

Бринуо се о оснивању судова у нахији на основу расписа које је Совјет издао старешинама нахија, после оснивања Великог суда у Београду. Тим расписом је тражено да се одлука објави свуда по нахији а од попова да о томе „прочате да сваки зна“. Овај документ се данас чува у породичној кући Поповића у Субјелу а према њему Алекса је био обавезан да формира судове и да Совјету „достави имена чланова судова“.

Алекса Поповић је по наређењу Карађорђевог совјета од 26. маја 1812. године, у Ужичкој нахији организовао прву регуларну јединицу од 250 људи који су обучавани по правилима регуларне војске. По Алексином наређењу на Брановој главици у Кремнима, подигнута су два шанца које је запосела наша војска. У то време поред народне војске постојали су момци и бећари. Момци су извршавали задатке личног обезбеђења војвода који су уза себе имали „5 до 15 момака са буљубашом“. Из Карађорђевог деловодног протокола види се да је и господар Алекса имао своје момке.