Алекса Поповић

Може се казати да су просветарски дух у Субјел, село седам километара источно од Косјерића, досељавањем донели свештеници. Нема писаних трагова али првим угледником из Субјела, уз то и писменим, поред свештеника сматрао се Карађорђев војвода Алекса Поповић (1768–1815).

После миграције старих породица са подручја Црне Горе (како се звао косјерићки крај) „на север Сави и Дунаву“, у 17. и 18. веку, почела су насељавања ових и других простора у Србији, пре свега са подручја старе Херцеговине. Прва досељавања из сточарских крајева била су са целим породицама које су са собом терале и мал (стоку). Како је записао Љубомир Павловић у књизи „Ужичка Црна Гора“, доста породица се доселило захваљујући свештеницима који су били сродници досељеника. „Сваки се борио (...) да што више сродника доведе у своју близину, пошто је сматрао да су куд и камо у околини повољније прилике за живот, него у старој постојбини.“ Велики утицај на усељавање српског живља у овај крај, имала је позната свештеничка породица Захарићи из Кремана која је пореклом из Никшићке жупе, она је „у свим обласним црквама имала сроднике свештенике: У Сечој Реци, Субјелу, Добрињи, манастирима у Каблару, Карану и Пожеги“.

У првој половини 1768. године, поп Лука Јаковљевић из Драговољића, код Никшићке жупе, доселио је своју породицу у Сечу Реку у кнежини Ужичка Црна Гора. Исте године он је у овом месту добио једну парохију (добио је синђелију за парохију) и почео да ради као свештеник. Остало је записано да је Лука био први свештеник из породице Јаковљевић која ће касније узети презиме Поповић, презиме је изведено из назива занимања, поп – Поповић. Ова породица ће дуго неговати свештеничку традицију у Субјелу, све до потоњег свештеника њиховог сродника Радоја Поповића (1918– 1988).

Поп Лука се са породицом после аустро-турског рата (1788–1791) преселио у Субјел на имање које је купио од неког „Србина муслиманске вере“. Турци су овде могли бити само представници цивилне власти а муслимански живаљ је чинило исламизирано српско становништво које се из ових крајева иселило у Босну 1788. године.

Лука је и имао је синове Алексу, Илију, Павла, Аћима и Михаила. Алекса, касније кнез и војвода Ужичке нахије, рођен је око 1768. године, највероватније у Сечој Реци, одмах по досељавању његових родитеља.¹ Нема података како се и где описменио. Вероватно је основна знања стекао од свог оца Луке јер су тада свештеници били једино писмени људи и учитељи. И његов млађи брат Илија је од стране оца припреман за свештенички позив па ће 1803. преузети део парохије од 13 села коју је до тада „држао“ поп Лука.²

Дуго ће трајати ова традиција „породичног школовања“, све до 1832. године када Никола Обрадовић Протић у Субјелу оснива прву приватну школу у којој за учитеља поставља свог старијег сина Алексија. И Алексин рођак Атанасије Поповић, свештенички позив је учио од стрица Илије Исаије Поповића (1770–1850), игумана манастира Никоље. Исаија се после школовања запопио и вратио на дедовину (имање попа Луке Јаковљевића) у Субјел. „Каснији чланови свештеничке породице Поповић у Субјелу и Косјерићу директни су потомци попа Атанасија“ Поповића.