Алекса Поповић

ПРВИ ДЕО

Милијан Деспотовић

Може се казати да су просветарски дух у Субјел, село седам километара источно од Косјерића, досељавањем донели свештеници. Нема писаних трагова али првим угледником из Субјела, уз то и писменим, поред свештеника сматрао се Карађорђев војвода Алекса Поповић (1768–1815).

После миграције старих породица са подручја Црне Горе (како се звао косјерићки крај) „на север Сави и Дунаву“, у 17. и 18. веку, почела су насељавања ових и других простора у Србији, пре свега са подручја старе Херцеговине. Прва досељавања из сточарских крајева била су са целим породицама које су са собом терале и мал (стоку). Како је записао Љубомир Павловић у књизи „Ужичка Црна Гора“, доста породица се доселило захваљујући свештеницима који су били сродници досељеника. „Сваки се борио (...) да што више сродника доведе у своју близину, пошто је сматрао да су куд и камо у околини повољније прилике за живот, него у старој постојбини.“ Велики утицај на усељавање српског живља у овај крај, имала је позната свештеничка породица Захарићи из Кремана која је пореклом из Никшићке жупе, она је „у свим обласним црквама имала сроднике свештенике: У Сечој Реци, Субјелу, Добрињи, манастирима у Каблару, Карану и Пожеги“.

У првој половини 1768. године, поп Лука Јаковљевић из Драговољића, код Никшићке жупе, доселио је своју породицу у Сечу Реку у кнежини Ужичка Црна Гора. Исте године он је у овом месту добио једну парохију (добио је синђелију за парохију) и почео да ради као свештеник. Остало је записано да је Лука био први свештеник из породице Јаковљевић која ће касније узети презиме Поповић, презиме је изведено из назива занимања, поп – Поповић. Ова породица ће дуго неговати свештеничку традицију у Субјелу, све до потоњег свештеника њиховог сродника Радоја Поповића (1918– 1988).

Поп Лука се са породицом после аустро-турског рата (1788–1791) преселио у Субјел на имање које је купио од неког „Србина муслиманске вере“. Турци су овде могли бити само представници цивилне власти а муслимански живаљ је чинило исламизирано српско становништво које се из ових крајева иселило у Босну 1788. године.

Лука је и имао је синове Алексу, Илију, Павла, Аћима и Михаила. Алекса, касније кнез и војвода Ужичке нахије, рођен је око 1768. године, највероватније у Сечој Реци, одмах по досељавању његових родитеља.1 Нема података како се и где описменио. Вероватно је основна знања стекао од свог оца Луке јер су тада свештеници били једино писмени људи и учитељи. И његов млађи брат Илија је од стране оца припреман за свештенички позив па ће 1803. преузети део парохије од 13 села коју је до тада „држао“ поп Лука.2

Дуго ће трајати ова традиција „породичног школовања“, све до 1832. године када Никола Обрадовић Протић у Субјелу оснива прву приватну школу у којој за учитеља поставља свог старијег сина Алексија. И Алексин рођак Атанасије Поповић, свештенички позив је учио од стрица Илије Исаије Поповића (1770–1850), игумана манастира Никоље. Исаија се после школовања запопио и вратио на дедовину (имање попа Луке Јаковљевића) у Субјел. „Каснији чланови свештеничке породице Поповић у Субјелу и Косјерићу директни су потомци попа Атанасија“ Поповића.

Војвода Алекса Поповић (око 1768–1815) (уметнички портрет, рад београдског сликара Драгана Јеротијевића Јеротија)