ПРАЗНИК ХРАБРИХ ПРАВЕДНИКА
Марко Радаковић
Данас је Усековање главе Светог Јована Крститеља. Ми, наравно, не славимо нечије убиство. Славимо веру и храброст Светог Јована, и пристајемо да такву веру и храброст и сами сведочимо кроз живот.
Бити пророк никада није представљало тек срицање визије будућности. Пророк, попут Јована, био је човек који је тумачио знаке времена у односу на савез са Богом. Пророк је онај који отворено иступа, упозоравајући народ и владаре како су на путу да се удаље од Бога, и позива их на повратак. Видимо да је то чинио и Јован. Позивао је на покајање, промену, социјалну правду, не либећи се да и самог владара помене у беседама. Ни тад, ни данас, нико није оптужио светог Јована што се он, као «духовна личност» меша у политику.
Ово није био једини случај да су пророци говорили о стању народа, владара и државе.
Пророк Самуило није био задовољан односом цара Саула према Амаличанима, Натан је осудио Давидов грех убиства, Исаија упозорава да ће царство бити покорено због греха владара и народа, итд. Пророци су били харизматични људи који су умели да препознају грех као узрок предстојећег страдања, а љубав, веру и саучесништво као основ мира и благостања. Ту, дакле, никада није била реч о политици, већ о нашем односу према конкретним људима који имају лик, особине и своје муке. Пророци су били борци за веру, борци за Бога и човека, чувари Савеза. Нису се борили пушкама, мачевима, ни песницама, већ пројављеном љубављу и вером, делима милостиње и речима охрабрења. Борили су се за Истину и осуђивали замаскирану лаж. «Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак; који праве од горког слатко, а од слатког горко... Који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду» (Исаија 5, 20-23).
Многи пророци, укључујући светог Јована, изгубили су своје овоземаљске животе, али сачували чист образ и подобије, и задобили вечност. Свето Писмо и Предање поручују како од Јована више нема пророка, јер се њихово најважније пророчанство испунило – Христос је дошао. Али до данашњег дана било је људи који су по свом карактеру и делању храбри наследници пророкâ и носиоци пророчког духа. Тумаче дух времена у односу на савез са Богом. Говоре гласно, громко, позивајући на промену, са пустих и напуштених места. Позивају на покајање, на промену, упућују на Спаситеља. Упркос огромном труду моћника да тај вапиј буде ућуткан, или представљен као небитан, глас пророкâ допире далеко и дубоко, у човеково срце.
Јер човек чистог срца зна кад зло зову добрим и кад од светлости праве мрак. То га боли, вређа; он одбија да склони поглед од праведника који страда, јер је то његов брат – јер је и сâм Бог био Страдални Праведник.
Данашњи дан ћемо празновати молитвом Богу и светом Јовану, празноваћемо подвигом поста, али и животом којим ћемо следити пример Светог Јована и многих других храбрих пророка. Ћутање и склањање су други називи за кукавичлук, саучесништво и прихватање зла.
Поменимо у молитвама наш народ на Косову и Метохији.