«ПРАВОСЛАВНИ» МНОГОБОШЦИ
Марко Радаковић
Многобошци су имали схватање цикличног времена. Зато би у тачно одређено време обављали тачно одређене ритуале да би тиме умилостиви божанства која чине да природни ток тече увек исто и на добробит смртника. Пролеће, рађање природе, плодност земље, плодност жене, здравље, добре кише... За све то су се молили боговима, а сваки бог је имао свој реон деловања. И ништа ван тог круга није могло изаћи, и није смело пореметити вишевековни поредак служења боговима, иначе би се богови разбеснели. Зато су, поред осталог, многобошци касније и прогонили хришћане.
Ако бисмо православно хришћанство свели на те кругове, наша вера би изгубила свој прави смисао и назначење. Постоје богослужбени кругови, али они би требали да буду живо сећање на Божија дела у људској историји и увек будна свест да је Бог и даље са нама, до свршетка века. И сходно тој свести треба да сведочимо Христа и кад изађемо из храма. Ако наше богослужбене кругове сведемо на дане кад се „ваља“ отићи у цркву, или кад се „не ваља“ купати, радити, итд. – нисмо пуно бољи од многобожаца. Познајем људе који одлазе у цркву на Васкрс, а не верују у живот после смрти; који одлазе у цркву на Преображење, а не знају шта се заиста тад десило, ни како се то њих тиче. Много православних уопште немају свест да се сваки од тих празника тиче њих, директно и лично, да нису светковине за масу, какве су биле комунистичке прославе. То су празници личности и празници заједнице, радовање Богу који је присутан.
Многи светитеље деле на реоне – овај је за ишијас, онај за неплодност, овај је за главу, онај за депресију. Али Бог је за све. И свети су првенствено наши пријатељи у Христу, а не физиотерапеути, гинеколози, психолози, итд. Да, Бог преко њих исцељује, али немојмо их сводити на магове, специјалисте или објекте којима се молимо. Они су живе личности. Не можемо свести ни Бога, ни свете на функције које обављају.
Опширна тема, али свео бих је на жаљење због великог броја људи који су, у суштини многобошци који поштују православну форму. У њима нема православног духа, ни православне вере.
Црквени празници нису нешто споља наметнуто и одређено. Празници су ту да бисмо заједнички славили Божије присуству у људској и нашој личној историји. Не одлазимо у храм да присуствујемо обреду и да задовољимо божанство. Одлазимо у храм из истог разлога што одлазимо код свакога кога волимо. Ако не постоји хришћанско (које је уједно – логично) објашњење зашто се нешто „ваља“ или „не ваља“ – то је наслеђе паганских и магијских времена.
Време није циклично, оно се креће праволинијски. Од почетка ка крају. И ми са њим: од рођења, преко падова и преумљења, до смрти и васкрсења. Празници нису понављање старог, већ окретање ка новом. Свети Дух је увек Исти, али је увек Нов, јер покреће, сједињује, ствара кроз нас. Хришћанство је вера одговорних и одлучних. Ми не посматрамо пасивно време и Бога, како бивају увек исти и непромењиви. Ми користимо време на најбољи могући начин, стремимо ка промени на боље, и славимо Бога кроз коришћење дарова и могућности које нам је дао.
Бог је увек исти, али увек нас на различите начине приводи к Себи. И како да се не радујемо Његовом старању, љубави и смерницама?