О МОНАШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ
Марко Радаковић
Постоје многи цитати светих отаца и стараца које се деле друштвеним мрежама, а који, узети ван контекста, могу бити схваћени погрешно. Морамо имати у виду да се добар део њихових записаних речи односи на живот унутар манастира и намењен је људима који су узели на себе посебан облик подвига. То нипошто не значи да је хришћанство подвојено, већ да не може исти лек да се даје свим људима. Не знам зашто особе које имају породице, децу, посао, животна искушења, бриге, ишчитавају монашку литературу чешће но Свето Писмо? Не кажем да је погрешно читати монашка дела , напротив, корисно је, али морамо познавати контекст написаног и коме је то упућено. У супротном, дешава се да верујући падне у неку врсту чамотиње јер је, наравно, немогуће живети световним животом и испуњавати правила и прописе које налаже монах - монасима. Човек створи лажну слику о себи, да је грешнији но што јесте, западне у неки нездрав перфекционизам, сили своју побожност и молитвеност и, уколико његов парох на време не реагује, све људе (укључујући и себе) посматра само као недостојне, грешне, наопаке. И тако од добронамерних и корисних речи неког старца човек лако дође до неког чудног облика прелести. Прогутао је добар лек, али лек, међутим, не одговара његовом стању и стање се погоршало. Наравно, особа зрела у вери може читати и уживати у богатим мислима наших светих стараца и испосника, а при том и разлучити праву дубину и лепоту њихових савета и созерцавања.