У „новој“ држави

Време промена

На прекретници деценија читава Краљевина нашла се пред променама. Трећег октобра 1929. године, краљ Александар Карађорђевић променио је име државе у Краљевина Југославија, а територију поделио на девет бановина. Будући да је Соколство било тесно повезано са државним врхом, услед ових промена било је неопходно мењати устројство ЈСС. Стога су краљ, влада и група експерата радили више месеци на доношењу „Закона о оснивању Сокола Краљевине Југославије“, који је донет 5. децембра 1929. године. У том документу истакнуто је да се „у циљу физичког и моралног васпитања држављана оснива витешка организација под именом Соко Краљевине Југославије“. У наредна три месеца донета су још два акта, „Манифест савезне управе“ (28. јануара 1930. године) и „Статут о организацији и пословању СКЈ“ (14. фебруара 1930. године), којима је дефинисана улога СКЈ, а то је да „подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане Краљевине Југославије“. Задатак соколске организације био је да, са младим прсетолонаследником Петром на челу, снагом тела брани територију, а својом доктрином национални идентитет Југословена.

Услед административне прерасподеле државе, статут Савеза сокола морао је бити промењен. У циљу дефинисања новог статута СКЈ сазван је састанак истакнутих соколских радника у Љубљани 1929. године. Овом скупу присуствовали су, због значјног доприноса развоју соколства у Западној Србији, представници Ужичке соколске жупе, начелник Јосиф Јехличка и начелница Милица Грбић. У јесен исте године, у Београду је одржан скуп представника свих жупа на коме је предложено да се све фискултурне институције на територији Југославије уједине у јединствен савез. Поред „Сокола“, овом савезу придружили би се и „Франковачки соколи“ и словеначки клерикални „Орлови“. Један од главних протагониста ове уније био је тадашњи министар просвете Антон Корошец, а у соколским редовима Ђура Паунковић, други заменик старешине СКЈ. Битно је напоменути да формирање оваквог Савеза није изазвало позитивне реакције код свих делегата. Јехличка је, у име своје жупе, гласао против тог предлога и чак се залагао за распуштање Соколства. Међутим, неколицина која није подржавала ову одлуку није се могла супротставити политичким махинацијама иза којих је стајао сам врх државе. Том приликом Јехличка је изјавио: „Жалосно је да слободни „Соко“ заврши свој слободни лет баш у Београду, у који су се некад упирале очи поробљених народа Аустро-угарске монархије.“

До великих промена дошло је и у Ужичкој соколској жупи, која је исте 1929. године преименована у „Соколска жупа Ужице“. Успостављањем система бановина, девет друштава у оквиру СЖУ, колико их је било до краја 1929. године, нашла су се на територији две бановине – Дринске и Зетске. Жупа је тада бројала 1160 људи, од којих 621 члана, 101 чланицу и исто толико мушког нараштаја. Нараштајки је било најмање, 46, док су групе мушке и женске деце бројале 136, односно 155 вежбача. У том тренутку, Жупи је требала јака Управа, која је била способна да контролише друштва на широкој територији коју је обухватала, али и да ради на даљем развоју Соколства, да штити интересе Жупе у Савезу и при управама бановина. Управо тада на чело СЖУ дошао је Ђорђе Драшкић, који је водио Жупу наредних дванаест година.

„Случај Ј. Јехличке“

После инцидента на годишњој скупштини Соколског друштва Ужице 1927. године, непријатељство између Јехличке, који је био професор фискултуре, и Павла Вујића, тадашњег директора Гимназије, попримало је све шире размере. Оглушујући се о одлуке школе, Јехличка је игнорисао седнице Наставничког већа и самостално организовао излете са ученицима, без консултовања са директором. Да би повратио свој ауторитет, Вујић је интервенисао код Министра просвете актом којим је 24. јуна 1927. године тражио премештај Јосифа Јехличке. У допису директор је потенцирао на сопственим заслугама у борби против „комунистичке заразе“. Тврдио је да је успео да искорени „комунистичку проповед“ у вишим разредима и да врати „заражене наставнике“ на прави национални пут. Међутим, поред сопственог истицања у очима Министра просвете, Вујић је искористио ово писмо у сврху најоштрије критике наставника Јехличке, речима да он сматра салу Гимназије „својим дућаном“. Оптужбе да су часови гимнастике „право расуло“, па чак и да професор „фратернизира са ђацима“, условиле су да министрство пошаље комисију која је испитала цео случај. Од премештења није било ништа све до септембра 1930. године, када је Вујић коначно издејствовао да Јехличка по „службеној дужности“ буде позван у Крагујевац.

Одлазак Јехличке представљао је велики ударац за Соколство у Ужицу. Будући да је Јехличка био дугогодишњи начелник СЖУ, Вујић је својом интервенцијом окренуо читаву жупску Управу против себе. На седници која је одржана само месец дана касније, 19. новембра 1930. године, одлучено је да се новац за чланарину Павла Вујића не прими, чиме је практично изопштен из чланства, три године пошто је изгубио место у управи. Да би спречили замирање Соколства у Ужичком крају, представници Управе СЖУ интензивно су радили на Јехличкином повраћају, што су и издејствовали током 1931. године.

Велики подухват

У 1931. години Ужички соколи функционисали су у осетно већем броју него 1929. и 1930. године. Према годишњем извештају, број вежбача порастао је за око 2000 у свим категоријама, а посебно међу занатлијском и трговачком децом. И број соколских јединица под надзором СЖУ је растао: са 9 друштава, колико је било 1929. године, њихов број повећан је на 11, а сеоских соколских чета на 13. Поред Ђорђа Драшкића, у руководству Жупе били су Драгомир Нешовић, тајник, Милица Грбић, начелница и Јосиф Јехличка, који је упкос премештају у Крагујевац задржао место начелника. Др Благоје Марковић вршио је функцију просветара, а положај статистичара поврен је Јанку Равнику, управнику пушкарске школе.

Проблем који је пратио СЖУ до распуштања 1941. године био је доста тешка материјална ситуација. Незадовољавајуће финансијско стање у Жупи постојало је на свим нивоима хијерархије, од чета до саме Жупске Управе. Сиромаштво других јединица било је узрок дугова које су друштва имала према Жупи, а без новца од друштава, ни Жупа није била у стању да измирује своје обавезе према Савезу. Веома често се дешавало да истакнути чланови преузимају те дугове на себе и плаћају их из сопственог џепа. Тешка новчана ситуација у Жупи дошла је до изражаја када је требало послати честитку Чеху Штајнеру, истакнутом соколском раднику, поводом његовог 70. рођендана. Испод концизне честитке била је написана порука Савезу: „Нека нам се опрости, што је садржина депеше била кратка. Разлог је финансијски, јер Жупа нема ни пет пара новца у својој каси, те је и ова депеша плаћена од стране једнога брата“.

Иако је у овој години функционисало са дефицитом од 3.000 динара у буџету, Ужичко друштво се 1931. године упустило у велики грађевински подухват. Управа друштва решила је да изгради сопствени Соколски дом, тј. Соколану, на територији Ужица, у циљу побољшања наставе гимнастике. Иначе, ови Домови представљали су, поред места за телесно вежбање, и место где су се чланови „Сокола“ дружили и заједно проводили време, јер тада, према речима г-дина Добривоја Јевђовића, „није било кафића и чашица“. Другим речима, ове установе биле су центри окупљања трезвене и прогресивне омладине и као такве јако важне за друштвени живот целог града. До иницијативе друштва Ужице да изгради свој Дом, једино је друштво Вишеград у читавој Жупи имало Соколану. За овај озбиљни пројекат Управа Соколског друштва Ужице спремала се још од оснивања 1911. године. Сав новац од прилога или добротворних забава, као што је био случај са прославом поводом освећења заставе 1926. године, ишао је у фонд за подизање Соколане. Резултат дугогодишње штедње била је сума од 320.000 динара на рачуну у банци, која није била довољна за изградњу Соколског дома. У недостатку сопствених средстава, Ужичко друштво било је принуђено да на било који начин прикупи остатак новца. Ужички соколи слали су апеле за помоћ по читавој Југославији, противно инструкцијама Савеза. Поред осталих друштава и жупа, они су се обраћали и политичарима и државним функционерима, па и самом председнику владе, Петру Живковићу. Од Управе Дринске бановине тражен је прилог од 100.000 динара, од кога на крају није било ништа. Самоиницијативно сакупљање средстава за изградњу Дома довео је друштво Ужице и Жупу у конфликт са Савезом СКЈ, који је захтевао да се сва помоћ прикупља њиховим посредовањем, и чак запретио дисциплинским мерама. Грађанство Ужица је у овом подухвату дало пуну подршку Соколском друштву. Осим моралне, Ужичани су пружили соколима и значајну материјалну подршку, која им је у том тренутку била неопходна.

Старешина друштва Ужице, Владета Милетић, преузео је одговорност око припрема и организације изградње. По савету јеврејских стручњака из иностранства он се залагао да се са радовима што пре почне, иако комплетна сума није сакупљена, из разлога што је њихов постојећи капитал услед глобалне економске кризе опадао. Почетком 1931. године, Милетић је отишао у Београд код архитекте Момира Коруновића, који је био чувен по пројектовању више Соколских домова на територији Југославије. После месец дана, пројекат од тридесет великих табака, који је Коруновић урадио као добровољни прилог за подизање Соколане, био је готов. Према прорачунима, за израду Дома било је потребно, не рачунајући водовод, хигијенске објекте, грајање и инсталације, 2.386.408, 26 динара.

Иако Друштво није имало ни приближну суму предвиђену предрачуном, радови на изградњи Соколане почели су маја 1931. године. Иако је у почетку требало да се Дом гради у делу града познатом као Међај, општински функционери променили су мишљење и соколима доделили плац на Вашаришту, близу пута за Златибор. Како је читаво Ужице смештено у котлини, конфигурација терена захтевала је равнање земљишта пре постављања темеља. Јосиф Јехличка је на градилишту преузео посао инжењера. Стотине сокола који су радили на овом послу пренели су око 7.000 кубних метара земље у равницу поред градилишта. Управо је у радној снази лежала тајна успеха Милетићевог подухвата, јер су чланови Соколског друштва, њихови познаници и сродници радили на овом послу бесплатно. Када је Коруновић састављао своју процену, није рачунао да ће соколи без икакве надокнаде радити на изградњи свог Дома. Зато су трошкови у 1931. години, упркос предвиђеној суми од 1.300.000 динара, износили само 450.000. динара. Поред светске економске кризе и унутрашњих комешања у редовима Соколског друштва Ужице, у новембру 1931. године на Соколани подигнуте су баџе, а до краја године зграда је доведена под кров.

Нови сукоби

Почетак 1932. године обележио је пораст чланства. Иако тачни подаци недостају, ово се може закључити по броју катастарских бројева које је СЖУ наручила од Соко Матице из Љубљане. Наиме, 23. јануара Жупи је достављено 600 бројева за упис новог чланства и 200 за нараштај.106 Само три дана касније Жупа је послала захтев за 2000 катастарских бројева за чланство и 800 за нараштајце. Недуго затим, почетком марта, СЖУ тражила је још 300 бројева, јер су постојећи били попуњени. Пораст броја учлањених изискивао је и више активних јединица: крајем фебруара месеца на територији Жупе функционисало је 12 друштава (друштво Рогачица основано је 28. јануара 1932. године) и 16 чета. И поред тога, Соколска жупа Ужице је, према Савезним катастрима, била бројем најмања жупа на територији Југославије.

Годишња скупштина Соколског друштва Ужице одржана је 24. јануара 1932. године. Поред конституисања нове Управе, на чијем челу је остао Владета Милетић, на седници се раправљало о даљој стратегији подизања Соколане, нарочито се дотичући финансија. На дан 31. децембра 1931. године, каса Друштва располагала је са 7.206,54 динара, поред дуга од 95.000 за циглу, цемент и гвожђе. Општа новчана ситуација у Жупи била је јако лоша, јер су се сва средства сливала у фонд за подизање Соколског дома друштва Ужице. Према извештајима старешине, око 50% чланства није било у стању да исплати своје обавезе Управи. Оправдавајући закашњење исплате дажбина Савезу сиромаштвом чланова, Жупа је опет дошла у сукоб са СКЈ. Док је Драшкић тврдио да је „важније да соколска јединица егзистира, па ма никада не платила своју порезу“, реалност је била да СЖУ није била у стању да Савезу исплати дуг од 50 динара. У циљу поправљања материјалне ситуације Управа друштва испланирала је акцију сакупљања добротворних прилога још крајем 1931. године, која је почетком наредне године спроведена у дело. Апел ужичких сокола наишао је на добар одзив, како међу грађанством Ужица, јавним институацијама и фирмама, тако и међу другим добротворима. Градови из разних крајева Југославије слали су своје прилоге, а међу донаторима нашли су се и политички и војни функционери, па и патријарх српски Варнава, који је приложио 200 динара за изградњу Дома.

Међутим, прилог који је привукао највише пажње била је донација сенатора Павла Вујића у износу од 500 динара. У светлу скорашњих сукоба са начелником Јехличком и старешином Драшкићем, челници друштва одлучили су на седници од 10. фебруара 1932. године да се новац Павла Вујића, као „истакнутог непријатеља Соколства“, не прими. Ова одлука резултирала је обнављању конфликта између Соколског друштва Ужице и Вујића који је, као члан Сената, уживао велики углед и био јако моћан човек. Он је, 18. марта, послао Управи друштва писмо у коме је, попут писма Министру просвете из 1927. године, истицао свој допринос успостављању Соколства у Ужицу и нападао Јосифа Јехличку, који се, како каже, „није ни родио кад је он био соколац“. Преписка између Вујића, старешине друштва и Савеза око непримања улога завршила се априла 1932. године, када је Ужичко друштво добило подршку СКЈ и остало при својој одлуци.

Радови на довршењу Соколане текли су по плану све до 1. маја, када је на градилишту осванула црвена застава. Интервенцијом полиције, брзо је уклоњена, али је овакав чин у сваком случају био недопустив, будући да је КПЈ, а самим тим и њена знамења, била забрањена. Кривим за ово дело проглашен је студент права и члан скаута Бране Јевремовић, зато што је застава била везана скаутским чвором, премда је прави кривац био Јосиф Шибер, члан Спортског друштва „Слобода“. Иако Управа СЖУ није имала директне везе са подизањем црвене заставе, овај чин био је довољан да оживи Вујићеву тезу да се у соколским редовима крије илегална КПЈ. Пометњу око истраге овог случаја сенатор је искористио да 6. маја по други пут обезбеди премештај Јосифа Јехличке, овог пута у Бјељину, где је постављен на место наставника гимнастике.

По одласку начелника читава Жупа почела је да пропада. Без техничког вође, административна Управа није могла да очува целовитост јединица, а друштву Ужице је посебно био потребан због радова на довршењу зграде Соколане. Његов старешина, Владета Милетић, одмах је по Јехличкином премештају иницирао акцију за опозив одлуке Министарства просвете. Он је 14. маја обавестио првог заменика старешине ССКЈ Енгелберта Гангла о премештају друштвеног начелника, и поделио сумње да Павле Вујић стоји иза иза те депеше. Упознат са соколским редом Јосифа Јехличке, Гангл је непосредно после тога писао Драгомиру Којићу, Министру просвете лично, не би ли се та „грешка“ исправила. У одговору Министарства стајало је: „Господин за чији се премештај Ви интересујете, радио је на штету Соколства и соколске наставе“. Крајем маја, Гангл је у још једном писму стао у Јехличкину одбрану, наглашавајући да је одлука самог Извршног Одбора Савеза да се он постави на место начелника, па да стога оптужбе да је штетан за соколски рад не могу бити тачне. Преписка између врха ССКЈ и Министарства просвете убрзо се претворила у конфликт поводом уклањања Јехличке из Ужице, будући да је Министарство оваквом одлуком оптужило Управу Савеза да је одредила некомпетентног човека на место начелника СЖУ. Средином наредног месеца, 17. јуна, Гангл послао је процену Момира Коруновића, који је био послат у Ужице да испита случај Јосифа Јехличке, и опет апеловао да се начелник врати. Када је ситуација око премештаја Јехличке почела да се стишава, Жупа је 24. јула 1932. године примила телеграм од првог заменика старешине СКЈ, у коме је писало да ће Јехличка бити враћен. Међутим, пре него што је Савез имао прилике да обистини садржај депеше, Министар просвете донео је Уредбу којом је забранио залагање појединаца и удружења за премештај чиновника Јехличкиног ресора. Иако су руководиоци друштва и жупе Ужице знали да је поновни одлазак Јехличке из града резултат одмазде Павла Вујића, потврду за ту тврдњу добили су 8. октобра исте године, када је помоћник Министра Којића известио Гангла да Јехличка не може бити враћен у Ужице због увреде коју је нанео „сенатору Г. Вујићу“. Већ је поменуто да је антагонизам између Вујића и Јехличке почео на седници друштва Ужице 1927. године. Како је био избачен из Управе Друштва, Вујић је користио свој улед да нашкоди његовом раду, и то нападајући челне људе ове организације. Тако је Вујић клеветао Јехличку да је лош соколски радник, наставник и ратник (Јехличка је служио под командом Павла Вујића у Првом светском рату), што је потпуно контрадикторно похвалама на Јехличкин рад на којима је инсистирао пре промена у врху Друштва. После овог признања, СЖУ и Савез СКЈ на челу са Ганглом, који је, како је сам рекао, „у тој афери ангажовао сопствену соколску част“, наставиле су акцију за повратак Јехличке из Бјељине. У овај сукоб између челних државних и соколских органа, убрзо су се умешали и виши ауторитети. Наиме, Павле Вујић је председнику владе Петру Живковићу тужио Владету Милетића, упозоравајући га да је „разорни елемент“, а у Ужице је послао комисију која је испитала вође Соколства оптужене за комунистичку делатност. Ни промена владе није донела помака у враћању начелника СЖУ. Милетић је средином 1932. године затражио аудијенцију код новог председника владе Војислава Маринковића. На том састанку, Министар за физичко васпитање народа питао га је: „Јеси ли ти шогор Јехличкин?“. Поред тога што је окривљен за антинационални рад од стране сенатора Вујића, Јехличка је оптужен и за непотизам, будући да је Ђорђе Драшкић био брат Јехличкине супруге Милице. Увођењем свог шурака у Управу једне соколске јединице, упркос његовој комунистичкој прошлости, дало је повода Вујићу да га у очима истакнутих државника представи у још негативнијем светлу.

Док су се представници „Сокола“ борили за Јехличкин повраћај, технички раду у жупи Ужице замирао је. У писму СЖУ Савезу од 23. септембра стоји: „Има ли каквог изгледа за брата Јехличку и његов повраћај? Изгубили смо наду.“ Међутим, изгледа за његов премештај није било све до средине 1933. године, до када је Жупа стагнирала. Из средишта жупе исте године удаљена је и начелница Милица Грбић, која је премештена у Сарајево, а потом у Вишеград, јер у Ужицу није било места за учитељицу.

Врапци у Соколани

Наредну 1933. годину ужички соколи дочекали су у расулу. На годишњој седници, жупски тајник Драгомир Нешовић почео је свој извештај речима: „Жао ми је, што као соко, морам најпре узвикнути: јао, подносећи вам годишњи извештај за минулу годину. Мој јаук је израз бола од кога је патила цела управа наше Жупе... Отргнут је од нас наш начелник, брат Јехличка. Стуб наше организације је ишчупан, и природно, зграда је постала трошна.“ И заиста, одсуством начелника и начелнице, сви течајеви и курсеви отказивани су, што је онемогућивало стварање нових стручних кадрова. Финансијска ситуација је, као и претходних година, била лоша, будући да су сва средства одлазила у фонд за подизање Соколског дома. Две годишње скупштине, скупштина Друштва Ужице одржана 22. јануара, и скупштина СЖУ одржана 26. фебруара у Рудом, значајне су јер је на њима предложен и усвојен од стране оба органа акциони план поводом премештаја Јосифа Јехличке. Наиме, представници Жупе донели су резолуцију којом је било предвиђено потпуно расформирање читаве СЖУ и свих њених јединица. Овај акт, поднет Савезу СКЈ на дан седнице скупштине Жупе, предвидео је рок од два месеца у оквиру кога је Јехличка морао бити враћен у Ужице. У противном, сви соколски челници били су спремни да дају неопозиве оставке на своје функције, чиме би СЖУ престала да постоји. Овај ултиматум Савез је схватио озбиљно, и, судећи по резулатима читаве акције, одмах се посветио премештају Јехличке натраг у Ужице.

Истовремено са техничком и материјалном кризом, Соколство је на самом почетку 1933. године снашао још један проблем. Другог дана православног Божића, 8. јануара, у католичким црквама широм Југославије читана је од стране свештеника тзв. „Посланица католичког епископата против Соколства“. У овом документу католички клер је оптужио соколску организацију за деловање против њихове религије и одвраћање верника. Соколство пре овог није имало проблема ни са једном вером, из претходних поглавља види се да су свештеници неретко били чланови „Сокола“, да су уређивали соколску штампу или радили на оснивању соколских јединица. Поред овога, вероисповест није била услов за припадност „Соколу“. Добривоје Јевђовић се сећа да Јосиф Јехличка, никада није био велики присталица неке религије, нити је био против њих, већ је био један „умерењак“. Ова посланица није имала озбиљнијих последица на територији СЖУ, јер је у оквиру ње живело претежно православно и муслиманско становништво. Постојала је само једна католичка црква, у Вишеграду, међутим, тамошњи свештеник није читао овај документ пред верницима. Ова посланица постигла је, изгледа, донекле контрадикторан ефекат међу исповедницима ове вере. Др Крсто Харамбашић, лекар и члан управе Соколског друштва Ужице прешао је из католицизма у православље после објављивања овог документа. Интересантно је да је он своју изјаву желео да објави у више новина, између осталог у „Политици“ и „Загребачким новостима“, али ниједан лист није желео то да објави. Наравно, Савез СКЈ брзо је реаговао на напад католичког клера, штампајући „Изјаву Савеза СКЈ на пастирски лист католичког епископата“. Само Жупи Ужице послато је 24. јануара 1.000 комада ове изјаве, коју је требало поделити међу чланством и другим људима. Читава ситуација санирана је априла те године, с тим да су се и касније осећале тензије између Католичке цркве и Соколства, посебно на територији Савске и Приморске бановине.

Још од одласка Јехличке у Бјељину, изградња Соколане у Ужицу стагнирала је. Дом је био озидан, али не у потпуности покривен. Изложен неповољним временским приликама, незавршени Соколски дом почео је полако да пропада. Право стање ствари по питању статуса Дома, али и чланова Соколског друштва Ужице, види се из преписке Управе Дринске бановине и СЖУ. На питање у каквом је стању Дом, и чему тренутно служи, ужички соколи одговорили су кратко: „Врапцима“. Осим што је изазвала негодовање Банске управе, овај одговор јасно говори о расположењу Ужичана о овом органу, који је обећавао донације још од 1931. године.

Средином 1933. године, ситуација је почела повољно да се одвија за соколе Ужица. Упркос претњи да ће соколска организација у Ужичком региону бити расформирана, Савез СКЈ није успевао да врати Јехличку. Стога је СЖУ, не ослањајући се на Савезне органе, ступила у контакт са Павлом Вујићем, чијим је агитовањем Јехличка и пребачен, најпре у Крагујевац, а потом у Бјељину. Знајући да је једини начин да врате Јехлику у Ужице измирење са сенатором, Жупа је практично била приморана да прихвати прилог од 500 динара за изградњу Соколане, због кога су избили сукоби између Вујића и Управе Жупе још марта 1932. године. Поред тога, заменик старешине СКЈ Гангл морао се извинити Вујићу због конфликта око Јехличке. Иако су челници друштва и жупе Ужице морали да прихвате Вујићеве услове, права пометња настала је када је Павле Вујић поново примљен у Соколско друштво Ужице почетком јуна месеца. Овај чин изазвао је негодовање у Управи друштва, будући да је сенатор Вујић нападао њене чланове и оптуживао их за антинациналне радње пред висoким државним функционерима. Због настале ситуације старешина друштва Ужице Владета Милетић сазвао је седницу 12. јуна 1933. године, на којој је он, као и још четворица чланова управе, дао оставку на позицију старешине друштва и другог заменика старешине Жупе Ужице. Како је био истакнути протагониста кампање против Павла Вујића, логично је што је, када је сенатор опет примљен, напустио руководство ове организације. Измирење са Павлом Вујићем на крају довело је до жељеног резултата – Јехличка је добио премештај у Ужице. Међутим, и овај процес дуго је трајао. СЖУ се жалила на бројне „формалности“ око његовог премештаја, које су трајале више месеци. Првог јуна 1933. године, Жупи је јављено да су папири за Јехличкин повратак на потисивању у Двору, а управнику Учитељске школе дојављено је да га прими на посао.

На чело Соколског друштва Ужице после одласка Владете Милетића дошао је Љубомир Романовић, чувени ужички штампар и књижар, а на места четворице чланова управе дошли су Смиљан Братина, Јован Кнежевић, Драгољуб Станојловић и Александар Грковић. Ново руководство посветило се скупљању преосталих средстава за Соколану. Са Јехличком поново у Управи, ужички соколи су, према извештајима тајника, добили „новог полета“. Од Управе Дринске бановине добијен је прилог од 20.000 динара. Савез СКЈ допринео је донацијом од 200.000, а ужичка општина са 3.000 динара. Посредством трговца Вилимана Јовановића, који је својевремено донирао новац за израду друштвене заставе, соколи су добили зајам од 20.000 динара од Трговачке банке, са каматом од 10%. Нису изостајали ни мањи прилози од чланова и осталих грађана Ужица. Соколи су, такође, имали у плану да организују коло срећака од 300.000 динара, од којих би се половина искористила за Дом. Међутим, овај план осујетило је Министарство за народну привреду.

Оно што је донекле саботирало полетни рад Соколства у другој половини 1933. години биле су политичка превирања у граду, која су утицала на односе унутар соколских редова. Последице кампање поводом општинских избора осетиле су се чак и у сеоским срединама, отуђујући чланове „Сокола“ због политичког опредељења. Жупа је ове нереде смирила жупском окружницом, којом је критикован агитаторски рад за одређене политичке опције од стране сокола, и наглашено да лични политички афинитети не смеју утицати на рад организације.

„Чувајте ми Југославију!“

Период од средине 1933. године, па до октобра наредне године било је доба највећег успона Соколства у Ужичком крају, када се највише радило на развијању просветног рада, који је пре тога заостајао. Јехличка је коначно враћен у центар Жупе, али се и даље „храмало“ на материјалном пољу. Иако се у годишњем извештају тајника СЖУ наводи да је Жупа у повољној материјалној ситуацији, дешавало је се да Жупа буде пријављивана Савезу СКЈ због неплаћања својих дугова, што доводи ову констатацију у питање. Делатност СЖУ у 1934. године био је „више стваралачки, а мање административни“. Све непотребне седнице Жупског одбора отказиване су и замењиване обиласцима других јединица, чији је резултат био учвршћивање целовитости Жупе. На почетку 1934. године, у оквиру СЖУ нашле су се 42 соколске јединице, и то 15 друштава (Ариље, Бајина Башта, Вишеград, Ивањица, Косјерић, Нова Варош, Пљевља, Прибој, Пријепоље, Пожега, Рудо, Рогачица, Сјеница, Ужице и Чајетина) и 27 чета, у којима је био учлањен 4.201 соко. Више од половине (2.411) чинили су мушки чланови, док је чланица било само 284. Нараштајаца је било око 350, а деце 1.157 (од тога 734 мушке, а 423 женске). На самом почетку године, Жупа је тражила још 500 катастарских бројева за чланство, односно 300 за нараштај, што сведочи о повећању броја припадника „Сокола“.

Међутим, успешни рад соколске организације у Ужицу, али и у Југославији, прекинут је почетком октобра месеца. За време службене посете Француској, 9. октобра, краљ Александар Карађорђевић убијен је у Марсељу од стране припадника ВМРО-а. Будући да је краљ био патрон и некадашњи старешина југословенског Соколства, марсељски атентат изазвао је велику пометњу у соколским јединицама. Непосредно по краљевој смрти, Савез СКЈ прописао је низ одредби којих су се све јединице морале придржавати: све соколске приредбе биле су до даљњег отказене, музичке секције биле су суспендоване у току тзв. „дубоке короте“, до 21. новембра 1934. године, а сви чланови и нараштај морали су да носе црни флор на левој руци, односно на соколским значкама. Било је наређено да се све слике Александра Карађорђевића обавију црним тракама и да се испод додају његове, наводне, последње речи, „Чувајте ми Југославију!“, које су соколи схватили као завет, који су, као национална организација, били дужни да испуне. „Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ“, како су га припадници соколске организације називали, постао је извесна врста култа и симбол југословенског јединства за које се Соколство борило.

Свако друштво било је обавезно да краљу одржи комеморацију. Ужичко друштво одржало је ову манифестацију 14. октобра у 11 часова. Овом приликом основан је „Фонд Краља Александра I Ујединитеља“ за социјално помагање чланства. Сличан фонд постојао је у оквиру друштва Ужице и раније, с тим да се односио само на чланове овог друштва, док је новоформирани фонд покривао читаву Жупу. У овај фонд стављан је новац зарађен продајом соколских срца, од соколског поста или добијен приватним прилозима.

Представници ужичке жупе учествовали су и на сахрани Александра Карађорђевића, у чијој организацији су учествовале Савезна управа и жупа Београд. Све остале жупе, њих 24, морале су да пошаљу делегацију од по најмање 25 чланова, укључујући и заставника који је био задужен за соколске заставе. Будући да је застава СЖУ била дар покојног краља, њени челници одлучили су да је ова Жупа морала учествовати са великим бројем припадника. Тако је, уместо планираних 30, на сахрану отишло 60 чланова Жупе Ужице.