Соколско друштво „Душан Силни“
Организација и структура Друштва
Свесоколски слет у Прагу одржан 1907. године, на коме су присуствовали и делегати Краљевине Србије, почетна је тачка од које се може пратити развој Соколства у целој земљи па и у Ужицу. Импресије које су представници понели са манифестације подстакло је Министарство просвете и краља Петра I Карађорђевића да упуте захтев Соколској општини у Прагу да пошаље своје предњаке који би, поред ширења соколске идеологије, радили на физичком васпитању омладине и грађана Србије. На ову молбу из Чешке су 1911. године стигла деветорица предњака, који су, као „учитељи соколске гимнастике“ распоређени у Београд, Ваљево, Крагујевац, Крушевац, Ниш, Пирот, Пожаревац, Ужице и Шабац. У Ужице је дошао, у јануару месецу, деветнаестогодишњи Јосиф Јехличка. Он је, наводно, могао да бира између мисионарског рада у Србији и Русији, изабрао је Србију јер је била „Пијемонт словенства, мала али кочоперна држава која се борила за своју егзистенцију“.
По доласку у Ужице, Јехличка је радио на успостављању соколске организације. Савезнике у остварењу свог циља нашао је у представницима војске и чиновничког слоја, будући да су они били највиши ауторитет и најизразитији протагонисти гимнастике у вароши. Само два месеца по његовом доласку, 20. марта, одржана је оснивачка скупштина Друштва коме је додељен назив „Душан Силни“, симболично везујући чланове са једним од најзначајнијих српских средњовековних владара. Задатак Друштва био је да код омладине „развија физичку и интелектуалну снагу“, уз напомену да „ни ове без култа срца, осећања и морала нису довољне“.
Први старешина друштва био је командант места, потпуковник Миљко Поповић. Јехличка је вршио функцију начелника, и као професор у Гимназији био је задужен за организовање и реализацију соколских манифестација и јавних часова. Дужности првог тајника (секретара) и благајника, такође обавезних у хијерархији сваке соколске јединице биле су поверене Обраду Ђерасимовићу, банкарском чиновнику, односно учитељу Сими Јањушевићу. Исто тако, значајно место у оснивању и вођењу Друштва имали су и најистакнутији представници ужичке интелигенције, професори реалке Михајло Живковић и Павле Вујић, који је у послератном периоду и сам био на његовом челу.
Поред највишег руководства, формиран је и тзв. Стручни одбор друштва, кога је чинило дванаест чланова:
1. Јован Аћиновић
2. Александар Јовановић
3. Милоје Смиљанић
4. Миладин Пећинар
5. Милорад Радовановић
6. Лазар Рашић
7. Коста Радовановић
8. Боривоје Радојичић
9. Велимир Гавриловић
10. Давид Наумовић
11. Франтишек Духаћ
12. Вељко Мијушковић
Будући да архива ужичког соколског друштва није у потпуности сачувана, једини извор који сведочи о организацији и функционисању соколског друштва до Првог светског рата јесте прозивник чланства који је водио Јосиф Јехличка, у коме је регистровано шест вежбачких категорија. Према том извору, у 1911. години било је 67 вежбача (од којих је 12 припадало и Стручном одбору) и 76 вежбачица. Иако је број одраслих вежбача био доста низак, статистичко стање подмлатка даје нешто повољнију слику: мушког подмлатка било је 72, мушке деце 224, а женске деце 125.20 Свега, било је 564 сокола, од чега је приближно 65% мушких. Иако је бројао преко пет стотина вежбача, у односу на попис становништва из 1910. године, закључује се да у 1911. години соколски покрет у Ужицу није био толико масован као после Првог светског рата. Међу вежбачима било је највише ученика Ужичке гимназије, а вежбало је и грађанство, махом занатлије.
Из ових података види се да је организација Друштва била нешто другачија од стандардне, јер није било женског подмлатка. Евидентна је и разлика између броја мушке и женске деце, које је било готово дупло мање. Такође, о питању положаја жена у ужичком соколском друштву говори и број исписаних чланова. Од женског чланства исписано је 22, а од деце чак 40 припадница, док код мушких сокола свих узраста овај број није прелазио 15.
Фукционисање Друштва
Непосредно после конституционе скупштине, Друштво је почело са радом 3. марта 1911. године, а 11. истог месеца примљено је у Савез соколских друштава Kраљевине Србије. Будући да Соколско друштво у Ужицу тада није имало дом у коме би вежбања била реализована, у те сврхе коришћени су гимнастичка сала и двориште Гимназије. Ово је, наравно, било прелазно решење, јер сала није била адекватна за велики број вежбача, нити се бетонско двориште могло користити за гимнастику. Због тога је Друштво поднело молбу угледном Ужичанину Алекси Поповићу да уступи своју башту на Липи у сврхе одржавања часова фискултуре. Не само да је апел прихваћен, већ је Поповић самоиницијативно дао да се посече воће, не би ли се повећао простор за вежбање. У оваквим условима, ужички соколи могли су озбиљније да се посвете вежбању.
Прво вежбање које је приредило ово Друштво одржано је 26. марта 1911. године. На овом часу учествовала је, од поменутих шест гимнастичких група, само једна, и то Стручни одбор. Неколико дана касније, 31. марта, своја прва вежбања имали су мушки чланови и мушка деца, а подмладак 1. априла. Женске групе, рачунајући и чланице и децу, основане су тек месец дана касније, 4. маја. Пошто су категорије формиране, соколи су вежбали у просеку два пута недељно.
Упркос масовности, прва вежбања која је Соколско друштво из Ужица организовало нису у потпуности спровођена по правилима Соколства. Омиљене „дисциплине“ биле су бацање камена с рамена, скокови, рвање, дизање тегова, док су вежбе на справама и гимнастика, које су у основи соколског програма, стављене у други план. Међутим, од самог почетка вежбачи су морали да носи прописана одела на вежбама, док су јавне манифестације извођене у свечаним одорама, које сучланови сами финансирали.
На основу сачуваних података о броју вежбача за сваки час у периоду од априла до јула 1911. године, може се установити када је функционисање Друштва било најживље (види табелу бр. 1). Из табеле се јасно види да је рад мушких група био најинтензивнији у прва два месеца постојања, дакле у априлу и мају, а женских у мају и јуну, будући да су успостављене месец дана касније. Већ од почетка јуна, код већине група евидентан је постепен пад броја учесника, да би крајем месеца и број самих часова опао. Евиденција коју је Јосиф Јехличка водио завршава се јулом месецом, када је на вежбама учествовало у просеку 17 сокола.
Смањење броја вежбача може бити последица великог броја исписаних чланова, који су такође евидентирани у прозивнику. Ово се, пак, мора узети са резервом пошто Јехличка није бележио датуме искључења појединих чланова. У сваком случају, у овом периоду било је близу 100 исписаних вежбача. Између осталих, један разлог за искључење навео је сам Јехличка у напомени крај имена Давида Наумовића, који је био и члан Стручног одбора, која гласи: „Исписат јер није знао дисципл.(ину)“. Овај податак допуњава слику функционисања Друштва, којој иде у прилог чињеница да је начелник, према речима савременика, био прилично строг.
Манифестације и приредбе
Сходно са закључком да је активност Друштва у предратном Ужицу кулминирала у мају 1911. године, не чуди што су ужички соколи први пут учествовали на једном фискултурном такмичењу приликом Ђурђевданског уранка, 6. маја. За ову манифестацију соколи су припремили вежбе на справама (вратило, разбој) и лакоатлетске дисциплине (трчање на 100 и 200 метара). Тај месец обележио је и први јавни час, одржан крајем маја, на Вашаришту, на коме је учествовао велики број вежбача у униформама.
Ужичко соколско друштво предњачило је и на културном плану. Заједно са Певачким друштвом „Златиборска вила“ из Ужица, са којим су соколи имали заједничких идеолошких тачака, наступали су више пута, једном приликом и 29. маја 1911. године, а 20. јуна исте године угостили су Певачко друштво „Застава“ из Вишеграда. Све манифестације и часови које је Соколско друштво из Ужица реализовало, привукле су пажњу Савеза соколских друштава, што је резултовало постављањем Друштва за фискултурни центар Дринске дивизије. Под јурисдикцијом Јосифа Јехличке нашла су се друштва у Шапцу, Ваљеву, Ужицу и Прибоју (од 1912. године), па је стога организована осмодневна екскурзија поред Дрине, Рогачице, Зворника, Лознице, до Шапца и натраг преко Ваљева и Косјерића. Као надлежно над читавом облашћу, ужичко друштво радило је и на формирању нових друштава и ширењу Соколства у региону. Тако је 11. децембра 1911. године приређен јавни концерт у циљу формирања друштва у Пожези, а са истом сврхом одржан је и јавни час 27. маја 1912. године.
У наредној години соколи су наставили са својим просветним делатностима. Будући да су велики део вежбача чинили ученици Гимназије, 4. марта 1912. године одржана је свечана академија, чији циљ је био да се ојача сарадња Соколства и Реалке, која је настављена и после Првог светског рата. Ипак, најзначајнија манифестација коју је Друштво приредило у 1912. години био је свечани дефиле поводом проласка првог воза кроз град 2. јуна. Заједно са друштвом „Златиборска вила“, Пожарном четом и радницима ткачке фабрике, соколи су приредили јавни час, коме су присуствовали сви који су путовали возом, и према сећању Јосифа Јехличке, „касније се похвално изражавали“.
