Почетак краја

Удаљавање од државе

Од атентата на краља Александра Карађорђевића, Соколска организација на територији целе Југославије почела је да слаби. Иако је био формални старешина, Престолонаследник Петар као малолетан није био у стању да води Соколство. Суочени са политичким превирањима у земљи, Намесништво младог краља Петра II и влада Милана Стојадиновића маргинализовали су Соколство. Иако је Стојадиновићева влада званично подржавала ову организацију, заправо је радила на раздвајању Соколства и наставе физичког васпитања у школама, пропагирајући „Закон о обавезном телесном васпитању“ и разне врсте спортова.

Увидевши да државни врх покушава да умањи углед „Сокола“ и ограничи његову делатност, челници Савеза СКЈ иницирали су раздвајање Соколства од државе. Већ је поменуто да је са конституисањем Краљевине Југославије 1929. године Соколска организација потпала под директну контролу државне администрације. Са смрћу краља Александра, „Соко“ се нашао на удару нове владајуће политике, па је стога једини начин да сачува свој интегритет и значај у народу, био одвајање од ње. Идеја за овакво деловање потекла је од Соколске жупе Загреб, која је 6. јула 1935. године предложила ревизију „Закона о основању Сокола Краљевине Југославије“ од 5. децембра 1929. године. Треба напоменути да се ово питање покретало и на скупштинама 1933. и 1934. године, али се није остварило услед „посебних прилика“.

Ревизија закона предвидела је две промене: прва је била да се законом осигура суверенитет Савеза и других соколских јединица да саме и без посредовања државе бирају своју управу и друга, да се одбије редовна новчана помоћ из државне касе. На овај начин, Соколство би се потпуно дистанцирало од врховних органа власти Краљевине Југославије и изгубило статус „полузваничне“ или „државне установе“ који је до тада имала. СЖУ сложила је се са предлогом Жупе Загреб. У допису Савез СКЈ којим га обавештава о одлуци жупске скупштине, Ђорђе Драшкић покренуо је и питање повлашћеног војног рока за чланове „Сокола“. Наиме, соколи су, као чланови једне националне организације, имали могућност да служе скраћени војни рок. Жупа Ужице предложила је укидање ове бенефиције, што ће се и остварити пред избијање Другог светског рата.

На дан 20. марта 1935. године, бројно стање у Жупи Ужице било је следеће: чланова је било 2.589, а чланица 227; нараштаја је било 433, од тога 369 мушког и 64 женског. Учлањено је било 973 мушка детета и 517 женске деце, што је укупно чинило 1.490. Свеукупно стање припадника СЖУ било је 4.739 људи, уписано у 15 друштава и 43 чете. Евидентан је пораст броја чланства у односу на 1934. годину, када је био учлањен 4.201 члан. Такође, у свим категоријама чланства види се пораст, који је најизраженији код мушке деце (око 250), док је смањење боја припадника једино осетно код чланица (са 284 на 227). Према извештају жупског статистичара Равника, највећи део чланства чинили су земљорадници (приближно 29%), док су малобројни професори и адвокати најчешће формирали управе соколских јединица на територији СЖУ.

Реорганизација Жупе

Опадање делатности Соколства које је почело убиством краља Александра I Карађорђевића манифестовало се и у 1937. години. Ситуацију у СЖУ описује тајник ове Жупе Драгомир Нешовић у свом извештају за ту годину: „Рећи, да показујемо успехе у раду, не смем, а тврдити да смо заостали не би било право“. Он је за стагнације у раду Жупе отворено оптужио соколске функционере, који су своја места у друштвеној хијерархији покушавали да изједначе са положајима у „Соколу“.

Један од циљева Управе у 1937. години био је смањење администрације. Наиме, Жупа је често била критикована од стране Савеза јер је неуредно водилапреписку и евиденцију. Разлог овоме био је да су се сви чланови Управе, поред функција у „Соколу“, бавили неким другим занимањем, што је узроковало пропусте у администрацији. На седници одржаној 28. марта у Вишеграду управа је подељена на четири одсека: административни, за који су били задужени старешина Драшкић и тајник Нешовић; социјални одсек, којим су преседавали Драшкић, председник, и чланови Љубомир Романовић, Јосиф Јехличка, Драгиша Митровић и Тадија Тодоровић; здравствени одсек, на челу са др Владимиром Јунком и члановима др Александром Шуњеварићем, др Николајем Мокином, Јехличком и Миленом Грбић и народно-одбрамбени одсек. Овај одсек помиње се први пут у изворима 4. марта 1934. године, где се наводи да је његов циљ да „путем соколског рада утиче на национално, социјално, економско и културно јачање нашега (Југословенског, прим. аут.) народа, да би се на тај начин у држави и изван државе сачувала и унапредила народна индивидуалност у односу према другим народима.“ За прочелника овог одсека у СЖУ изабран је Тихомир Љубојевић, а чланови су били Јехличка, Романовић и Влајко Јовић. У 1937. години овај одсек није имао значајну улогу на простору Жупе Ужице, јер племенских разлика уопште није било, а верских тако мало да се нису ни осећале. Његова улога постала је битна по почетку Другог светског рата, у периоду 1939–1941. године. С друге стране, социјални одсек Друштва Ужице истицао се по својој активности. Ово друштво обезбедило је једну просторију у Соколани за људе који „иду трбухом за крухом“, и за сиромашне ученике соколе који нису могли да финансирају свој смештај у Ужицу. Битно је напоменути да је 1937. године зграда Соколског дома у потпуности завршена. Иако је коришћена још од 1934. године, финални радови завршени су 3 године касније, а коначна сума новца потрошена за његово подизање била је 860.000 динара, коју је Соколско друштво Ужице сакупило што из сопствене касе, што из прилога државних органа и других институција.

Финансијско стање у Жупи било је генерално лоше. Једини приходи СЖУ били су прирези који су плаћала друштва под њеном јурисдикцијом, па је нередовног плаћања ових обавеза често западала у материјалне кризе. У извештају тајника наводи се да, „да нема савезне помоћи за извесне акције, ми по жупској каси, не бисмо могли набавити ни једно перо, а камоли извести соколске радове већег обима.“ У ову годину Жупа је ушла са дугом од 1.828 динара за 1936. годину, односно 1.905 динара за раније године. И у 1938. годину СЖУ пренела је дефицит у жупском буџету од око 2.000 динара.

У 1937. години организација СЖУ доста је попустила. У годишњем статистичком извештају у склопу Жупе наводи се 15 друштава и само 23 чете, што је драстичан пад у односу на 43 пријављене чете у 1935. години. Функционисање Жупе ометала је непрецизна евиденција, будући да управа није благовремено била обавештавана о формирању, тј. расформирању соколских јединица.

Соколи у Судетској кризи

Октобра 1938. године, по потписивању Минхенског споразума са делегатима Француске и Велике Британије, нацистичка Немачка окупирала је Судетску област, која је била у саставу Чехословачке. Овај чин изазвао је велико негодовање у соколским редовима, будући да је Чехословачка била матица соколске идеологије. Окупација Судета схваћена је као напад на Словенство, а самим тим и на Соколство као пансловенски покрет. Митинзи поводом деловања немачке војске одржани су широм Југославије, између осталог и у Ужицу. Ове акције биле су забрањене у читавој земљи, али су без обзира на то одржане. У центру СЖУ приређен је, у организацији друштва и жупе, дан Чехословачке, на коме се певала соколска и словенска химна „Хеј, Словени“. Исте године, емитовано је радио-предавање Ђорђа Драшкића „Соколство и фашизам“, а др Адолф Пихлер издао је књигу „Одбрамбеност“, у којој је било изложено соколско васпитање у духу одбрамбености и приправности, а која је била обавезна за сва друштва, предњаке и фунционере. Треба напоменути да ово није био први пут да су соколи организовали антифашистичке протесте. Непосредно по доласку Адолфа Хитлера на власт, 28. маја 1933. године одржан је велики митинг код споменика кнеза Михајла Обреновића на коме су се представници „Сокола“ и других националних организација бунили против аспирација Немачке да промени одредбе Версајског споразума.

Рад соколске жупе додатно су у 1938. години ометале политичке борбе које су пратиле локалне изборе. Као што је био случај 1933. године, различита политичка становишта унела су раздор међу чланове СЖУ. Међутим, ова превирања била су још опаснија него претходних година, најпре из разлога што Соколска организација није била јака као пре, али и зато што је услед нестабилне ситуације у свету Југославији требало уједињено и организовано Соколство. Упркос политичкој нестабилности, на организационом плану Жупа се поправљала. Број друштава стагнирао је на 15, будући да је скоро свако место и варошица, осим Гуче, било друштвени центар. Од ових друштава 12 је било активно, док су центри у Бајиној Башти, Рогачици и Прибоју били неактивни. С друге стране, број чета се повећао на 30, што, ако се не рачуна 7 чета које су тренутно биле престале са радом, не представља никакав помак у односу на 1937. годину.

Стварање фронта

Година 1939. била је прекретница за даље деловање југословенског Соколства. Спољнополитичке прилике, окупација Чешке и Пољске, условиле су да Савез СКЈ отпочне интензивне припреме за предстојећи рат. Међутим, услед националног диференцирања на „српство“ и „хрватство“, а посебно по формирању бановине Хрватске августа 1939. године, процес раслојавања и расипања соколских редова убрзан је. Ово је резултирало наглим падом броја учлањених у „Соколу“, чак и нестанком читавих соколских јединица. Овај процес био је изражен у Жупама где је живело етнички и верски разносврсно становништво, што није био случај са Жупом Ужице. Осим мањих конфликата између православаца и муслимана на територији Рашке области, ова Жупа била је релативно мирна. Ослобођени унутрашњих сукоба, чланови СЖУ могли су се посветити формирању јаког НОО.

Стратегија СЖУ на организацији НОО своди се на цитат из извештаја тајника СЖУ Александре Нешовић за 1939. годину: „Сакупљени барут на једној гомили ствара експлозију, док растурен само фућка“. Водећи се тим принципом, ужички соколи окупили су око себе и свог НОО остале ратничке, националне, културне и хумане организације из Ужица. Како је циљ НОО био одбрана земље и нације, први савезници Жупе биле су организације војног карактера, и то Удружење резервних официра и подофицира, Удружење Носилаца Албанске споменице, Удружење ратних инвалида и Удружење четника. Треба истаћи да сарадња СЖУ са неким од ових организација сеже и пре 1939. године. На пример, постоји податак да је председник Удружења ратних инвалида Вељко Кремић присуствовао седници скупштине Жупе Ужице 18. новембра 1938. године. Поред тога, соколи су учествовали на освећењу заставе Удружења четника још 1934. године, а ваља напоменути да је део управе СЖУ био учлањен и у Колу јахача „Кнез Михајло“, у коме су неки, попут Ђорђа Драшкића, заузимали значајне позиције. На првој седници НОО Жупе Ужице са представницима горепоменутих организација одржаној 3. марта 1939. године, одлучено је да се у НОО прикључе и Коло српских сестара, Кнегиња Зорка, Кнегиња Љубица, Женска подружина, хумано друштво „Гаравац“, Црвени крст, Студентско-омладински клуб и радничка уметничка групе „Абрашевић“. До краја године ужички соколи окупили су око себе савезнике коју су били спремни да у случају рата бране отаџбину и југословенски народ. У току 1939. године СЖУ организовала је предвојничке обуке за чланове друштава и сеоских чета, које су интензивиране у наредној години.

Иако су Одсек чинили представници свих ових организација, на његовом челу налазили су се чланови СЖУ: прочелник био је Страхиња Рогић, тајник Александра Нешовић, а чланови Драшкић, Јехличка и просветар Благоје Живковић. У привремани одбор одсека улазило је још 10 представника ужичких организација и удружења. НОО организовао је у току 1939. године шест седница, и то 1 у априлу, 2 у мају, 1 у јуну и 2 у јулу месецу. Поред ових 6, управа Жупе одржала је још 9 седница, што говори о интензивној активности у овој години. На функционалном плану соколских јединица, стање је било нешто лошије него претходе године. Од 15 друштава 3 нису радила, само што је ове године, уместо прибојског, било неактивно друштво из Косјерића. Чета је укупно било 25, од којих је 12 привремено било обуставило рад.

Југословенска војска

У 1940. години Соколство је трансформисано у организацију војног карактера. Разлог за попримање милитантних карактеристика је двојак. Са једне стране, Југославији је претила опасност од Немачке и фашистичког блока, па је Соколство, као национална организација, била дужна да штити своју државу. Други разлог за наоружавање соколских редова био је унутрашње природе, а подразумева нападе и масовне прогоне припадника „Сокола“ на територији бановине Хрватске. На овој територији најјаче су се осетиле и последице Посланице католичког епископата из 1933. године. Соколство се још од времена Милана Стојадиновића концентрисало на територију Србије, а влада Драгише Цветковића користила је организацију као противтежу милитантној Хрватској сељачкој заштити и у ту сврху их наоружавала. Током читаве 1940. године забележени су прогони и напади на соколске раднике из Имотског, Нове Градишке, Сплита, Загреба и других места. Уследила су одузимања одборничких мандата и слање учитеља сокола у најзабаченија села бановине Хрватске, далеко од већих центара. Поред ових, појавили су се и други проблеми у виду оптужби за фашизам и масонерију, које је Савез санирао реорганизацијом јединица и санкционисањем соколских манифестација.

Крајем марта 1940. године Савезна управа објавила је приправно стање југословенског Соколства, чији је циљ био да усмери деловање „Сокола“ на народно-одбрамбене и војно-одбрамбене акције и спречавање „Пете колоне“ у Југославији. Овај план подразумевао је учвршћивање соколских јединица и организовање Соколства у Југословенску националну војску. Ради ефикаснијег пропагирања соколских идеја, интензивиран је рад на успостављању сеоских чета, а где то није било могуће, братстава и повереништава. Рад на оснивању нових соколских јединица резултирао је бројем од 15 друштава и 38 чета на територији СЖУ.197 Све ове јединице организоване су у складу са новонасталом ситуацијом: жупе су подељене на реоне, а реони на секторе. Такође, целокупно чланство, осим деце, подељено је на десетине, на чијем челу се налазио десетар. Јако битан елемент приправног стања Соколства била је Соколска војно-одбрамбена обавештајна служба, установљена у марту 1940. године. Поред основне намене да мотри на војску, војне објекте и шпијуне, овој сужби наређено је да прати активности комуниста, националних мањина и странаца на територији Југославије.

Будући да је Соколство, поред идеолошког, био и покрет за телесно вежбање, његови чланови пролазили су кроз обуку приликом које су стицали извесне вештине неопходне у случају рата. Добривоје Јевђовић се сећа да су млади соколи интензивно вежбали на коњу (гимнастичкој справи), да би научили вештину јахања. Поред овога, према „Правилнику за полагање испита чланова СКЈ – кандидата за повластице скраћеног рока у војсци“, чланови ове организације морали су се научити руковању оружјем и бацању бомби. Упркос овоме, ратно стање захтевало је још предвојничке обуке. У том контексту, све приредбе и манифестације које би могле одузимати време од војно-одбрамбеног рада, који је подразумевао и обуку, отказиване су. Свим јединицама, укључујучи и чете, издата је директива да хитно оформе стрељачке одсеке и да држе војну обуку на редовним часовима. Резултат свих ових интензивних припрема, и идеолошких и практичних, била је војска од око 100.000 сокола који су били спремни да бране своју државу од евентуалне агресије Сила осовине.

Културно-просветна делатност

У току 1935. године СЖУ приредила је богат репертоар манифестација и свечаности у свом Дому. На први дан Ускрса у згради Соколане одржана је представа „Ожалошћена породица“, што је уједно било прво извођење овог комада у Ужицу. После представе организована је и игранка. Из сарадње са IV Пешадијским пуком „Стеван Немања“ резултирао је велики концерт одржан 17. новембра 1935. године у сали Соколског дома. На концерту су извођена дела класичне музике, међу којима се истичу Росинијева „Семирамида“, Пахоров „Словенски свет“, „Хор калуђера“ од Вагнера и друге. Традиционална прослава 1. децембра одржана је и 1935. године. Јутарњи део манифестације подразумевао је благодарење у Саборној цркви уз присуство цивилних и војних власти и представника ужичких удружења. Поподне је одржана свечана седница у Соколани, а увече је организован војни дефиле и бакљада праћена војном музиком. Ове године организована су 2 курса: течај за начелнике и начелнице 7–12. октобра и технички течај 1–20. новембра.

Као и претходне године, Друштво Ужице је за Ускрс 1936. године приредило академију уз присуство мешовитог хора певачког друштва „Златиборска вила“ из Ужица, чији је Ђорђе Драшкић био истакнути члан. Ово друштво приредило је концерт у Соколани и 13. децембра исте године, што сведочи о сарадњи „Златиборске виле“ и „Сокола“. Ужички соколи организовали су масован јавни час 17. маја, на коме су учествовале све категорије чланства, али и представници сеоских чета и војске. Улазнице за ову манифестацију износиле су 5 за седишта, односно 2 динара за стајање. Међу најистакнутијим приредбама у овој години било је обележавање тзв. „Петрове петолетке“, односно радног обележавања рођендана престолонаследника Петра. Савез СКЈ прописивао је које акције Соколска друштва треба да реализују сваке године до пунолетства њиховог будућег краља. Програм петолетке требало је да се заврши 6. септембра 1941. године, на осамнаести рођендан Петра II, али до тада је Соколска организација на простору Југославије престала да постоји. Пробоју „озбиљне музике“ међу омладином допринео је први концерт младих љубитеља класичне музике одржан у Соколском дому 11. октобра 1936. године под управом наставника музике Аспаруха Николића. Крајем ове године одржан је течај за вође сеоских чета за окружја Пожеге и Ужица, са јако задовољавајућим резултатима.

Почетком 1937. године СЖУ била је поверена организација покрајинских савезних скијашких утакмица. Поред Жупе из Ужица, учествовале су и жупе Београд и Сарајево. На утакмицама које су одржане у близини Ужица учествовали су чланови, чланице и соколски нараштај. Морални успех такмичења био је на високом нивоу, што није случај са материјалним учинком. Поред фонда за организовање утакмица од 1.300 динара, соколи су морали додати доста сопстених средстава да би исплатили трошкове од 3.505 динара. Како је у овој години Соколски дом Друштва Ужице у потпуности завршен, просветни рад сокола почео је се испољавати у пуном смислу. Од 9–16. маја организован је циклус предавања о туберкуози, у циљу просвећивања чланства и грађана Ужица. Крајем године, 28. децембра, у Соколани одржан је скуп пчелара из Ужица и села из ужичког среза, на коме је основано Пчеларско друштво Ужица, чији је први председник био потпуковник у пензији Миливоје Млађеновић. У 1937. години нису организовани течајеви, услед тешке финансијске ситуације.

Годину 1938. обележили су радови на уређењу окружења око Соколског дома, у оквиру Петрове петолетке. Соколи су засадили дрвеће око свог Дома и оградили га, а крајем године радило се на сређивању парка у близини дома и вежбалишта. Битно је напоменути и да је основан Соколски Народни универзитет у Ужицу са бесплатним петнаестодневним предавањима, као и књижница и читаоница које су прорадиле у септембру. Најзначајнија манифестација у 1938. години било је обележавање Дана уједињења, 1. децембра. Ове године соколи су прослављали двадесет година од стварања Краљевине С.Х.С, што је захтевало велику прославу. На приредбу поводом празника позвани су представници 28 ужичких удружења и организација. Са неким од њих соколи су наредне године формирали НОО, што указује на дугорочну сарадњу националних организација на територији Ужица. На свечаној седници 9 делегата говорило је у име својих организација, да би по завршетку говора Ђорђа Драшкића 2.000 присутних сокола и грађана запевало химну „Хеј, Словени“ уз пратњу војног оркестра. На овој свечаности учествовали су хор „Златиборска вила“, као и хорови Учитељске школе и Гимназије. У 1938. години одржан је један течај за друштвене предњаке и вође соколских чета 21–31. марта, а похађало га је 15 чланова из Ариља, Косјерића, Вељег Луга, Брекова, Бјелог Брда, Вардишта, Никојевића и Љубања.

Услед нестабилне ситуације у Европи, али и у самој Југославији, 1939. године културно-просветни рад и телесно вежбање у „Соколу“ добили су један нови смер. На редовним часовима гимнастике извођене су војне вежбе и обука, а културне манифестације замењене су антифашистичком и пронационалном пропагандом. НОО Жупе Ужице организовао је у згради Соколане две приредбе и три предавања, на тему „Наши задаци у данашњици“, „Предвојничко васпитање народа“ и „Значај француске револуције“. Ова предавања су држали Страхиња Рогић, прочелник НОО, пуковник Артур Густовић и професор Драгутин Прљевић. У 1939. години интензивирана је сарадња између Соколског друштва Ужице и Учитељске школе. У току школске 1938/1939. настава гимнастике у Учитељској школи одвијала се у Соколани, на соколском вежбалишту и справама. Зазуврат, ученици ове школе помагали су соколима на изградњи летњег вежбалишта. СЖУ је на својој седници од 1. јула 1939. године покренула свој лист „Ужички одјек“, чији је циљ био да „подигне, очува и ојача и одржи национални дух“. У првом броју такође је наглашено да „наш лист неће служити ни једној политичкој странци, никаквој политичкој идеологији, него ће имати само националне интересе у виду“. Главни и одговорни уредник овог часописа био је Ђорђе Драшкић, а штампан је у штампарији Љубомира Романовића. Као чисто пропагандне новине, „Ужички одјек“ био је намењен најпре омладини, која га је и уређивала. Лист је излазио петнаестодневно, али је због великих расхода, штампање обустављено до краја године. У 1940. години не може се причати о културно-просветном раду, будући да је управа СЖУ све термине за ове врсте манифестација уступила предвојничким тренинзима.