Културна добра

ЦРКВА СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНГЕЛИСТЕ МАРКА

О постанку цркве Светог апостола Марка на Царини или, како је неки Ужичани чешће зову, Старој цркви, постоје две приче. Ни једна од њих није историјски документована, мада се она која каже да је црква Светог Марка подигнута одмах по Пожаревачком миру, 1721. године, сматра веродостојнијом. За њену изградњу предање каже да је заслужан био некакав шејх Мухамед па му се стога овде посвећује више пажње.

Наиме, у 18. века међу ужичким Турцима јавио се један покрет који је ужичким Србима омогућио сношљивији живот. На челу тог верско-социјалног покрета налазио се Шејх Мухамед Ужичанин, чије је пуно име гласило Шејх -Мухамед-Мухидин-Мустафа. Назив шеик, шеих или шејх је арапска реч за старог оца, поглавара веће заједнице или племена, али и за сваку угледну особу, која има просветни и духовни ауторитет, као што су духовне вође. У делу Омера Мушића „Прилози за оријенталну филологију и историју југословенског народа под Турском управом“ Сарајево 1952. Св. II. налази се превод са арапског једне посленице Шејха Ужичанина упућена Београдском Валији из кога се види да је Шејх Мехмед био одважан и неустрашив човек, који се супротставио београдским властима, против насиља и тираније над рајом. Таквим својим ставом стекао је Мехмед Шејх у самом Ужицу већи број пријатеља и присталица, којих је имао и у читавом Београдском пашалуку.

Феликс Каниц, у својим „Путопису кроз Србију“ помиње да је ова црква саграђена 1828. године, али се основано може веровати да је Каниц описао цркву која је касније настала на месту цркве која је подигнута 1721. године.

Црква Светог Апостола и Евангелисте Марка подигнута је у делу Ужица познатом као Стара варош или Царина. Грађена је у бондруку, са високим и стрмим кровом, покривеним шиндром и са малим дрвеним торњем на западној страни. Високи дрвени звоник Старе цркве, висине 18 метара, са зиданим најнижим нивоом и међуспратним конструкцијама истакнутим испустима у виду надстрешница са шиндром, је из каснијег времена. Из рачунских докумената Цркве ужичке види се да је сазидан 1890. године. Предузимачи на његовој изградњи били Лука Милетић, зидарске радове је изводио Спасоје Крстмановић, дрвне радове Јован Матовић и Спасоје Танасковић.

Црква је више пута обнављана. Летопис Цркве памти обнову са краја 18. века, потом 1921. као и обнове 1966. и око 1990. године. Од 2004. до 2006. године вршена је последња обнова Старе цркве. За ту обнову био је задужен, од тадашњег Епископа жичког Хризостома, протојереј Милић Драговић.

До 1885. године, у документацији Ужичке цркве нема помена о Старој цркви, што је знак да је била у рушевинама, да се у њој није служилио нити на њу рачунало. То потврђује и Миладин Радовић у својим мемоарима који каже: „Она стара црква на Вароши била је напуштена и одргађена. Ја пантим кад су у њози пландовала говеда љети као и у осталим пустим кошарама. Звона ни звонаре није било и Ристо се заузе те добровољним прилозима цркву нешто оправи и звонару и звона начини. И она пропјева.“

1885. у црквеним рачунима, стоји први помен о Старој цркви. Њена поправка и реновирање по том рачуну коштала је 11.059,25 динара. Поред рачунских докумената о извршеној поправци Старе цркве за поменуту годину, тада је приложен крст са следећим натписом „Приложи овај крст обновљеној цркви на вароши г. Стоје Нешковић за вечни спомен 1885 год.“ За поправку цркве, по црквеним рачунима, примљено је добровољних прилога 951 динара док је на сам дан освећена приложено 268 динара. Према ахивским документима, за ову поправку цркве, коју је радио М.О.Станић, тражено је предходно одобрење конзисторије у Краљеву да се може утрошити предрачунска сума која је по пројекту инжињера износила 41.772 динара. На поправци цркве су радили као зидар Јован Матовић, док је изгледа главни предузимач био Иван Ристић, који је поправку цркве погодио за суму од 292. динара и новац примио по признаници 30. априла 1885. године.Том приликом црква је и украшена. Набављен је чирак у тежини од 25 ока за суму од 35 динара, црквене књиге, прибор за крштавање и полице, клепало од јавора и друге ствари. 25. априла 1885. године, на дан своје славе, Светог апостола и еванђелисте Марка, освећена је обновљена црква на Царини. 1888. године црква је добила дрворез на дверима, круне и иконе Светог Ђорђа и Светог Гаврила, које је радио Леополд Хајлу из Ваљева. Дрвено распеће на Светом Престолу са дарохранилицом купљено је од Марковића и Павловића за 224 динара 30. октобра 1887. године.

Као што је већ речено 1890. године подигнута је звонара од дрвета код Старе цркве. Звонара је саграђена са испуштеним кровићима – настрешницама. Предузимач радова на изградњи звонаре, што је такође речено, био је Лука Милетић, који је звонару урадио од црквеног материјала за суму од 442 динара. За изградњу је утрошено 115. Килограма гвожђа.Креч је доносио Спасоје Веселиновић из Збојштице,а камен вукао Мићо Мићић, уз надницу од 2, 40 динара. За звонару су набављена два звона од фирме Ђорђа Бота и синова, звоноливаца из Вршца. Једно звоно је тежило 183, а друго 180 килограма. Плаћена су 1.148,90 динара.

О дотрајалости и лошег стања крова Старе цркве на Црини сведоче и његове честе поправке и набавке материјала, што се може видети на основу дневника благајне и рачунских докумената ужичке цркве. Стара црква је прекривена 1900. године како би се заменио дотрајали кров. Исто тако, ради поправке крова, 1904. године набављено је 750 комада шашоваца за прекривање старе цркве. Шишовци су купљени од Јована Петровића за суму од 38, 70 динара. У овој години набављена је Плаштаница и стаклени полијелеј од 24 свеће за 325 динара и два свећњака од месинга за 360 динара. Полијелеј и свећњаци су превучени са волујским колима од Крагујевца до Ужица. У прилог тврдњи да се Стара црква често налазила у лошем стању стоји и наредба из 1906. године којом се налаже да се дневник благајне Старе цркве води са новом црквом „пошто је Стара црква склона паду“.

Током Првог светског рата и окупације, није био никаквих поправки нити градње, што је, обзиром на ратна дешавања сасвим разумљиво. Међутим убрзо по завршетку рата и ослобођењу долази до првих већих радова на Цркви Светог Марка на Царини. Наиме, 1921. године изврешна је генерална поправка Старе цркве, која је од 1885. године, била једна од највећих. Радове на поправци изводио је Миливоје Рашковић, предузетник из Ужица, а предрачун поправке износио је 15. 500 динара. За ову поправку прикупљено је 15.100 динара од добровољних прилога. Поводом поправке цркве упућен је апел грађанству који су саставили старешина цркве Стеван Бојовић, свештеници Витомир Видаковић и Боривоје Поповић са туторима Божидаром Василићем и Симом Крешковићем. У том апелу, који најбоље показује у каквом стању се налазила Стара црква пре поправке, се каже: „Црква Св.Марка, наша старина, наш заједнички дом у коме смо приносили молитву Богу у најтежем добу нашег живота, у ропству под Турцима, који нам је тада био дом и утеха и нада – већ броји последње дане живота. Црква Св.Марка склона је паду и свакога часа очекује се да тај споменик наше прошлости буде срушен и уништен.“ Ова поправка из 1921. године није била дугог века јер је већ од 1941. године црква била у тако лошем стању да се у њој ретко служило.

Наредна генереална поправка Старе цркве била је извршена тек 1951. године. Зидарске радове на цркви изводио је Милоје Тоскић из Љубања. Поред цркве тада је направљен стан за сталног чувара. На њему је радио Недељко Поповић, предузимач из Осата (Босне). Приликом ове поправке црква је свим потребним ставрима за богослужење и намештајем.

За поправку цркве, изградњу стана и снабдевање црквеним намештајем из средстава ужичке цркве, без помоћи са стране, утрошена је сума од 800.000 динара. У старој цркви постављен је нови иконостас са иконама. Иконостас је радио Обрад Шојић, столар, док је иконе фрескописао Бранко Ковачевић, наставник цртања из Ужица.

На дан славе Старе цркве – Светог апостола и еванђелисте Марка, 8. маја 1951. године извршено је свечано освећење новог иконостаса и отварање цркве након завршетка радова. Архијерејску Литургију су служили и иконостас осветили епископи Владимир и Макарије, први као администратор епархије жичке, а други као епископ епархије будимљанско-полимске из Пријепоља. Владикама је саслуживало преко 30 свештеника,а било је присутно мноштво народа. На Светој Литургији, Литији око цркве и сечењу славског колача појао је хор монахиња манастира Јовање. Отварању цркве присуствовали су представници народних власти из Титовог Ужица, Борисав Јокић и М. Максимовић. На дан саме свечаности, Управа цркве добила је већи број честитки са стране међу којима је била и честитка Његове Светости Патријарха српског Г. Викентија који у телеграму поручује да духовно учествује у отварању новообновљене цркве Светог Марка и моли се Богу за верски напредак Ужичана.

Наредне 1952. године ужичко свештенство је, уз благослов Преосвећеног епископа Владимира, штампало календар о свом трошку и режији и посветило га новообновљеној Старој цркви. На уводној страни календара стајао је историја Старе цркве са свима знаменитостима са којима располаже те је на тај начин Црква светог Марка на Царини популарисана као старина од културно-историјског значаја. У ужичким „Вестима“ и београдском „Гласу“ изашло је неколико текстова са фотографијама Старе цркве.

Стара ужичка црква Светог апостола и еванђелисте Марка пуна је знаменитости, богослужбених предмета, црквених утвари, икона и ручних радова које имају историјски, уметнички и културни значај. Управо због тога неки од тих предмета су стављени под Закон о заштити Државе. За све те предмете, како стоји у Летопису ужичких цркава и парохија, води се посебна књига под називом Инвентар ужичких старина. Данас, највредније ствари Старе цркве на Царини, које су сачуване, налазе се изложене у ризници, смештеној у храстовим ормарима на западном зиду цркве.

Стара црква поседује осам икона са старог иконостса величине 70x46 cm из грчко-фанариотског периода. Пет икона су Богородичиних, две Свете Тројице, а једна слика манастира Хиландара. Међу многобројним иконама која поседује Стара црква издвају се итало-кристски Христос Сведржитељ из 16. века, затим икона Богородице са Христом из периода 16.-18. век, икона Светог Јована Крститеља, као и икона Светог Архиђакона Стефана, рад Симеона Лазовића са почетка 19. века. Ту су и иконе пророка Исаије и Соломона у овалним медаљонима са дуборезом, које су се вероватно налазиле на дверима старог иконостаса.

Поред Многобројних икона Стара цркве је богата и црквеним утварама. То су, пре свега, Свето Јеванђеље у омоту и сребром оковано на коме стоји натпис: „Послао цар Никола сто комада црковни књига у Србију на дар, од којих пошиље се ово Јеванђеље у цркву ужичку за спомен цару Николи 1846. љета, ужички епископ Никифор Максимовић.“ Међу црквеним богослужбеним стварима издваја се врло стар Свети Антиминс на којем на грчком пише да је освештан од стране Патријарха светог града Јерусалима и целе Палестине Аврамија. Аврамије је био јерусалимски патријарх у периоду од 1775. до 1787. године. Поред овог Стара црква има још један антиминс из 1720. године. Још једна врло вредна старина ове цркве је и Плаштаница, који је, по тврдњи историчарке уметности, Олге Батавелић, ручни рад Димитрија Посниковића, са натписом: „Сију плаштаницу приложи Еснаф Екмеђиски 1852. године“. Поред набројаних вредности које поседује Стара црква ту су и два престона Крста, ручне израде и средње величине са гравираним распећем. Они су радови ужичких кујунџија. За један се сматра да је из времена настанка цркве док други крст носи натпис „Овај крст приложи Радован Мољак из Кремана јереју Зарији Поповићу за вјечну спомен отцу своме Миловану 1862. године.“ Постоји још један крст већег формата, исто тако ручне израде, на чијем је поножју следећи запис: „ Приложи овај крст обновљеној цркви на вароши г. Стојан Нешковић за вечан спомен 1885. године“.

Летопис говори да је по једном акту, који је сачуван у архиви, Стара црква имала три зовна до Првог светског рата. Мало звоно, које је тежило 199 кг, имало је натпис: „Ово звоно прилажу Старој обновљеној цркви ужичкој св. Апостола Евангелисте Марка грађани обновиоци вароши Ужица - 1. мај 1890. год.“ Са друге стране на звону се налазила икона Светог Јована са барјаком на коме пише „Покајте се“. Средње звоно од 183 кг имало је натпис „Ово звоно прилажу Старој обновљеној цркви ужичкој Светог Апостола Евангелисте Марка грађани обновиоци вароши Ужице – 1. мај 1890. год.“ Са друге стране звона налазио се српски грб. Највеће звоно, које је тежило 308 кг иамло је натпис „Ово звоно прилажу Старој обновљеној цркви ужичкој Светог Апостола Евангелисте Марка грађани обновиоци вароши Ужице – и освештана 1885 год. Под владаоцем краља Србије Милана из лозе Обреновића.“ И на овом звону на другој страни се налази спрски грб. Ова звона налазила су се на звонари све до Првог светског рата у коме су, највероватније 1915. године скинута и однешена од стране Аустријанаца. Податке о овим звонима и натписима на њима забележили су Љуб.Ст.Вучетић и Светислав Савић.

Литература:

Летопис ужичких цркава и парохија, Титово Ужице, 1956.