Културна добра

ЦРКВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

Половином 19. века, док су се Турци још увек налазили у Ужицу, ужичка општина се 1839. године одлучила да крене у изградњу нове цркве што је био подухват који је, свакако, превазилазио њене могућности. Идеју за изградњу, у тим условима, новог храма посвећеном Светом Георгију, покренули су најугледнији грађани, махом богатији трговци и ужички свештеници на челу са јерејем Савом Стефановићем.

Разлога за градњу цркве било је више. У самом граду српском становништву није било дозвољено служити Литургију, већ се одлазило на службу у оближње Севојно. То потврђује и Максим Евгенијевић, који у свом Животопису , говори како је његов отац Јевгеније направио пут од Ужица до цркве у село Севојно, јер у вароши Ужицу није било слободно литурђију служити. Поред тога, као што је већ наведено, црква Светог Апостола и Евангелисте Марка на Царини се често налазила у лошем стању, услед утицаја времена и околности на сам објекат али и недостатка средстава за поправку. То нам потврђују Летопис ужичких цркава и парохија, ужичка архива, као и казивања Миладин Радовић у његовом Самоуком рукопису.

Градња нове цркве је био смео подухват, јер не треба заборавити да је Ужице тада било насељено претежно турским становништвом. Према попису од 1844. године (дакле пар година после почетка грађења цркве) овде је живело свега 707 Срба док је Турака било 3 695. Срби су имали једну цркву, а Турци 35 џамија, Срби једну школу, а Турци две.

Међутим неравноправан положај српског становништав у односу на турско није био једни проблем. Ужичка општина није располагала неким већим новчаним средствима. Зато се обратила молбом Књажевском совјету који је показао жељу да се црква гради али не и да њену градњу плаћа. Међутим он се није сагласио да се подигне тако велика грађевина. Решено је да се новац за изградњу обезбеди зајмом. Ради тога, 24. марта 1842. Године, српски кнез Михаило, на предлог Попечитељства просвештенија, решио је да одобрио и потпише указ да се ужичкој општини позајми, без камате, 20.000 гроша за грађење цркве, и то на облигацију и јемство општинара да ће ту суму вратити, по одређеним роковима, за осам година.

Начелство у Ужицу добило је налог Попечитељства финансија да поменуту суму изда из своје касе општини и да узме одговарајућу облигацију. Попечитељство просвештенија је, са своје стране, начелству у Ужицу саопштило да изради предрачун трошкова грађења и да пошаље план по ком би се црква зидала. Овај подухват добио је и архијерејски благослов епископа Никифора који је за изградњу новог храма приложио сто цесарских дуката. Општина је изразила епископу захвалност у Новинама сербским бр. 28 од 11. јула 1842. године.

Почетком јуна 1842. године Попечитељство просвештенија је прегледало план, нашло да је добар и дало одобрење за почетак градње. Додуше, неки радови су већ били започети, али само на прикупљању материјала, цигле и сиге. Сада се приступило постављању темеља на месту које је било непосредно поред турског дела града што је узнемирило његово становништво. Из ужичкок меџлиса отишла је тужба београдском везиру да Окружни суд и Начелство градећи себи кућу, разваљију зидине старих турских здања и дућана, па чак и руше турско гробље. На основу овог податка видимо да турска чаршија у Ужицу још није знала шта се то заправо припрема за градњу. Дакле, ужичка општина сакривала је своју праву намеру док год је то могла. Од тренутка када су Турци сазнали шта се гради на овим темељима, настала је велика узрујаност о којој судимо на основу многих тужби упућених београдском везиру. Дошло је и до отвореног напада на ћерамџије који су близу једне турске ограде слагали циглу. За тили час, окупило се тридесетак Турака, за кавгу увек спремних, који су испретурали цигле, нешто и поразбијали, а ћерамџије претукли. Од тада су се Турци, повређени у свом верском фанатизму, све чешће појављивали у ратничкој опреми. Скупљали су се у претеће гомиле и ноћу обилазили град злостављајући Србе на које би наишли. Међутим и поред ових догађаја наставило са изградњом храма. Једина промена односила се на одлуку ужичке општине да убудуће више не прави циглу на месту сукоба. Направљен је уговор са Станком Банковићем за три стотине хиљада комада цигле.

За градњи „Свјатаго храма“, ужиче општина је направила уговор са мајсторима Настасом Стефановићем и Пауном Антонијевићем. Мајстори су, одмах по том уговору, примили као капару 25 царских дуката и после извесног времена одуговлачења почели са градњом.

Црква Светог Георгија грађена је у периоду од 1842. до 1844. године. Подаци о њеној градњи могу се наћи како у самој цркви тако и у записима. На фрескоплочи у цркви Светог Георгија стоји запис: „У част и славу светога Великомученика Георгија основа се храм овај 1842. лета Господњег. Животопис и иконостас украшен је за време Светлога Господара и Књаза Српског Александра Карађорђевића, при Архиепископу Београдском и Митрополиту Српском Петру Јовановићу и при Епископу ужичком Никифору Максимовићу.“

Када се говори о самој градњи ове цркве не може а да се не помене и податак пронађен на Служабнику који такође пружа драгоцене податке о његовој изградњи а у коме стоји: „Ову књигу која се зове Служабник приложи јереј Сава Стефановић, парох ужички, новозиданом храму Великомученика Георгија у Ужицу, саграђеном и освећеном 3. новембра 1844. године за време Епископа ужичког Нићифора Максимовића, при владавини Кнеза српског Александра Карађорђевића...“

Изградња цркве трајала је брзо и већ након две године, 1844. свечано освештана од Епископа жичког Нићифора Максимовића. Као ктитори цркве наводи се народ и окружно начелство.

Убрзо по изградњи Црква Светог Великомученика Георгија је и живописана. Иконе са иконостаса и зидне фреске у цркви Светог Георгија дело су наших познатих уметника: Милије Марковића из Пожаревца и Димитрија Постниковића из Сремских Карловаца. О овоме сведочи друга фрескоплоча која се надовезује на прву и на којој стоји: „ Трошком и неуморним трудом и помоћи општине и вароши Ужичке живописци како храма тако и иконостаса бише Милија Марковић из Пожаревца и Димитрије Постниковић из Сремских Карловаца Вијводство Србија лета господњег 1851. године“. Од икона на иконостасу сачуване су само царске двери и северна страна иконостаса, пошто је јужна страна страдала у пожару 1955. године. Живопис цркве је допуњен новим фрескама у 1954. и 1955. години, од којих су неке из народног епа. Због своје јединствености и позитивне критике стручњака, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије донео је одлуку по којој се Саборна црква ставља под заштиту Државе. О живопису цркве Светог Великомученика Георгија професор Академије ликовних уметности Јарослав Кратина је рекао: „Живопис који је откривен и очишћен у Ужичкој цркви, спада у ред значајних ликовних достигнућа. Рађен зналачки и са потребном дозом естетског смисла аутор овог живописа Димитрије Постниковић, регистрован је у нашој уметности као сликар о којем су наши критичари дали свој одличан суд...“

Међутим, Народни одбор Градске општине Титово Ужице, на поменуту одлуку Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе поднео је жалбу. Жалбу је уствари поднео Завод за просвету и културу Општине ужичке и упутио је Савету за просвету, науку и културу НР Србије. У жалби Завода за просвету и културу се истиче да у Титовом Ужицу има важнијих споменика које би требало ставити под заштиту Државе и критикује се овакава одлука Завода заштиту и научно проучавање споменика културе. Жалба је одбијена, по коначном решењу које је добио Завод за просвету и културу у Титовом Ужицу, а одлука да се Саборна црква у Ужицу узима под заштиту Државе је озакоњена и извршена.

О популарности Постниковићевог живописа у нашем крају доказ су и живописи цркве у Стапарима и манастиру Рача, које је такође живописао Димитрије Посниковић, који се сматра врло плодним уметником, који је половином 19. века доста радио у нашем крјау. Живопис Саборне цркве у Ужицу, сачуван је у целини, али је иконостас током времена претрпео знатне измене, па су од њега остале само јужне и северне двери са иконама Светог Архистратига Михаила и Светог Архангела Гаврила. У књизи старина намесништва Ужичког на страни 33 стоји забелешка у којој се каже: „Ове иконе су рад Д. Постниковића из прве половине 19. века. Оне су једини остаци првобитног иконостаса Ужичке Саборне Цркве, док су остале у току времена претрпеле измене.“

О иконама Цркве Светог Великомученика Георгија, које су биле под заштитом Државе, писала је и књига Археолошки споменици и налазишта у Србији издата у Београду 1953. године. У Летопису ужичких цркава и парохија стоји да је, по препису једног акта кога Ужичка црква поседује, радове на дрвенарији иконостаса обављао Димитрије Ђешковић из села Краушева у Турској. Летопис такође бележи да у писму ужичког епикопа Никифора Максимовића од 8. јула 1846. године владика из Чачка пише „ благозбраном обшеству Пожеге“ да ће мајстор Ђешковић преко Пожеге доћи у Ужице да ради на дрворезарским пословима и за Ђешковића каже: „да је један од искуснијих у свом занату, тј. двери и уједно темпло израђивати, да се други подобан њему не може наћи“.

Цркве Светог Великомученика Георгија је имала након изградње три звона. Мало звоно, на коме се нлазила икона Светог Георгија, имало је на себи натпис: „Ово звоно посвјетило је опшество вјелеушко храму св. вел.мученика Георгија 1833. год. При владјенију књаза Сербског Милоша“. На средњем звону, које је било прилог српског кнеза и на коме су стајале иконе Светог Георгија и икона Богојављења, стајао је натпис: „Александар Карађорђевић књаз српски приложио је ово звоно храму св. Вел. мученика Георгија Општине Ужичке за вечити спомен свој и фамилије своје 1846 год.“. Ово звоно изливено је у радионици Стефана Бота у Вршцу. Данас су сачувана два звона на торњу Цркве Светог Великомученика Георгија док су треће, врло вероватно, однели Аустријанци у Првом светском рату. Једно од сачуваних је и поменуто звоно које је приложио кнез Александар Карађорђевић .

Основа цркве Светог Георгија је једнобродна, са полукружном апсидом, али певнички простори су правоугаоне основе. Фасада је једноставна, а испод подстрејног простора иде лучни фриз који артикулише лизене на јужној и северној страни. На западној страни су два слепа лучна прозора и један правоугаони, испод иконе заштитника храма светог Георгија. На јужној фасади, изнад врата, налази се шиљасти турски лук, а изнад два мала слепа прозора. Са обе стране врата су два прозора. Изнад певнице је по један лучни прозор, а изнад њега један мали слепи прозор. На апсиди је један лучни прозор. Унутрашњост наоса подељена је дорским пиластрима на четири травеја.

Цркве Светог Великомученика Георгија украшавају многе фреске које приказују Христоса, Богородицу, светитеље и сцене из Светог Писма. Оне су и највеће благо ужичке Саборне цркве па ће им се овде посветити посебна пажње.

На своду који одваја олтарски простор од наоса налазе се фреске 12 пророка: Арон, Амос, Јона, Мојсије, Данило, Језекиљ, Јеремија, Исаија, Соломон, Давид, Јелисеј и Захарија. На олтарском своду налази се фреска Богородица шира од небеса, а изнад ње, на зиду који гледа на наос, фреске Мијсије пред купином и Молитва на Гори. На полукружним зидовима апсиде живописано је Причешће апостола. У Проскомидији се налаези фреска Христа Пантократора.

На небу, односно своду наоса цркве, почевши од хора до олтара ређају се следеће фреске: Пустите децу к мени, Милостива Самарјанка са десен стране, Свети Симеон Богопримац са леве стране, Проповед на гори, Истеривање нечистога духа са десне стране, Христос у дому Закеја са леве стране, Силазак Светог Духа на апостоле, И видех сотону где пада... са десне стране, Разговор Христа са грешницом са леве стране, Бог саваот у кругу анђела, Распеће Христово са десне стране и Змија у пустињи од лиједа са леве стране.

На јужном зиду наоса Цркве Светог Великомученика Георгија, са десне стране, налазе се фреске Шестокрили Херувим, затим фреска Светог Теодора Тирона, Светог Димитрије и Светог Трифуна, која се налази изнад јужних врата цркве и Покров Пресвете Богородице.

На северном зиду наоса цркве, са леве стране, живописане су фреске Свете Петке и фреска Светог Козме, Светог Дамјана и Светог Пантелејмона, која се налази изнад северних врата цркве.

На хору Цркве Светог Великомученика Георгија живописане су следеће феске: Свевидеће око Божије, Васкрсење Лазарево, Јављање Христа Савлу, Каменовање Светог Архиђакона Стефана, Жртва Аврамова, Света Тројица у дому.

На западном зиду који са два дорска пиластра одваја наос цркве, налазе се фреске српских светитеља, и то с десна на лево: Преподобне мати Параскеве, Светог Цара Уроша, Светог Стефана Дечанског, Светог краља Милутина, Светог Симеона Мироточивог, Светог кнеза Лазара, Светог Јована деспота Српског, Преподобне мати Ангелине и Светог Стефана Штиљановића.

Фреске Покров Пресвете Богородице, Свете Петке, као и неколико других израдио је Јарослав Кратина, професор Уметничке Академије из Београда 1954. године. Фреску Свете Евхаристије у олтару, израдио је 1955. године такође професор Јарослав Кратина. Фреска је верна копија истоимене фреске са цркве Светог Краља у Манастиру Студеница која потиче из 12. века.

Црква Светог Великомученика Георгија богата је и богослужбеним књигама. Једна од најстаријих књига што ова црква поседује је и празнични Минеј у кожном повезу, који је штампан у Москви 1756. године и у коме је записано следеће: „Сеј књига Минеј откупи Перо Мићић од села Чајетине коју приложи у цркву ужичку 1829 љето марта 25 дне“. Саборна црква је поседовала и 12 минеја са следећим натписом: Ових 12 месечних минеја приложи храму светог великомученика Георгија господин Милан Каљевић предсједатељ суда окружија ужичког за вјечан спомен своје блаженопочивше супруге Јевросиме, упокојивши се 19 мца априла 1857 год.“ Ови Минеји изгорели су у великом пожару који је захватио цркву 1955. године.

Прва поправка Саборне цркве у Ужицу, како стоји у архивским документима цркве ужичке, рађена од 10. маја 1865. године. За прекривање цркве тада је утрошено 150 дуката цесарских, а поправка се осдвијала за време пароха Михаила Радуловића и Гаврила Поповића. У инвентар цркве ужичке за 1867. годину, који је износио 36.940 гроша унети су Црква са торњем, иконостасом и молерајем, као и четири дућана на Слануши слабог материјалног стања. Само неколико година затим, 1875/1876. године на торњу Саборне цркве поправљени су шалони и тиме отклоњена штета настала после паљевине једне греде услед удара грома. Четири године касније, 1880. извршена је поправка зидане порте око цркве, старе ограде која је била покривена ђерамидом, за коју је утошено 4.620 гроша. Радове су изводили Борисав Ђоковић и Димитрије Јовановић. Исте године извршена је поправак и старих црквених дућана на Слануши, које је радио Димитрије Јовановић. Наредне, 1881. године, у Цркве Светог Великомученика Георгија направљен је дрвени покретни патос за под у цркви, а следеће године постављено седам нових кандила која су била ручни радови ужичког кујунџије Јована Дулана. Реновирање Саборне цркве је извршено и 1897/1898 године, када је уређен парк око цркве и калдрмисан део пред црквом. Током тог уређено је дрвеће у поменути парк: смрче, оморике, борићи и шимшири. 1899. године очекивала се посета краља Милана, Александра и владике жичког Саве Дечанца Ужицу па је црква окречена споља, офарбани су кров и прозори и преуређени тронови за краља и епископа. Те године сликар Чортановић радио је неке иконе у цркви. 1900. године подигнута је пред Саборном црквом Спомен чесма почившег проте Гаврила Поповића коју је о свом трошку, и уз одобрење ужичке општине, подигао његов брат Алекса Ђ. Поповић, правозаступник и народни посланик из Ужица. Он се обратио и свештенству ужичке цркве 15. маја 1900. молећи за „благослов за ово предузеће“. Окружно начелство је 1908. године наложило да се припреми предрачун, план и материјал за поправку Цркве Светог Великомученика Георгија која је била у лошем стању,а бравар Срећко Кондић је гвозденим шлисовима везао зидове цркве који су напукли. Две године касније инжињер Милан Пљевљакушић урадио је предрачун за поправку звонаре на торњу Саборне цркве и учцвршћења три црквена звона. Уједно је направљена и гвоздена капија на порти Саборне цркве а радове је изводио Стеван Михаиловић, бравар. 1910. године постављен је нови сат на торњу цркве на коме стоји написано да су га поставили сајџије Петровић,Ћеловић и Зјаић.

У току Првог светског рата није било никакве већих радних деланост. 1914. године окречена је ограда цркве, поправљени су кров и олуци. У овој години, обзиром да је била ратна, изабран је нови црквени одбор јер су одборници као обвезници отишли у рат. И поред аустро-угарске окупације и немаштине доказ да национални понос није клонуо сведочи и то да су Ужичани у Саборној цркви прославили 1915. године стогодишњицу Другог српског устанка. Наиме 15. марта 1915. године у Цркви Светог Георгија служена је свечана Литургија у част стогодишњице Таковског устанка. 1916. године поправљена је порта и офарбани крстови на цркви по наређењу Крајс Команде. У тој години однета су два звона са цркве.

За разлику од Првог светског рата ужичка црква Светог Георгија је знатно пострадала током ратних сукоба у Другом светском рату као, уосталом, и читаво Ужице. Приликом заузимања Ужица од стране Немаца априла 1941. године ни ужичка црква Светог Георгија није била поштеђена. Једна топовска граната ударила у Саборну цркву са северне стране и нанела штету зиду. Том приликом начињена је штета и унутрашњости цркве док су капија и ограда на порти биле изломљене. Након уласка у Ужице, Немци су одмах су издали прокламацију грађанству, да се безусловно покорава наредби немачких војних власти, и да никаквим својим поступком ни гестом не изазива неред према оружаној сили немачког Рајха. И поред окупације и присуства Немаца у граду, црква је била отворена и богослужења, су се вршила, без сметњи, сваког дана, недељом и празником с тим да се о распореду богослужења и о времену звоњења морала обавештавати окупаторска власт.

У јулу месецу 1941. године уведено је електрично осветљење у Саборну цркву. Осветљење је увело ужичка Ткачка радионица бесплатно и све до 1945. године црква није плаћала потрошњу електричне енергије. Те године очишћен је иконостас од гаревине. Очистили су га: Миленко Рајаковић, свештеник, Драгољуб Јовашевић, ученик учитељске школе и Тимофеј Дафенко, апотекар.

У ноћи између 29. и 30. децембра 1955. године избио је велики пожар на цркви Светог Великомученика Георгија. Пожар се јавио на греди са десне стране Солеје а затим захватио јужну страну са олатаром. До пожара је дошло вероватно услед оџака и греде која је била у непосредној близини, а мада је постојала сумња да је пожар изазван услед кратког електричног споја. Варница је затим захватила горњи део десног иконостаса,а ватра се затим проширила на целу јужну страну исконостаса и целу десну певницу са књигама. Пожар је тек примећен 30.12.1955. године у 4:30 часова, када је на интервенцију ужичких ватрогасаца унутар угашен, док је са спољне стране, почев од олтарске апсиде па до Звоника трајао пуних 10 дана и тек 8.1.1956. године коначно локализован. Пожар је са спољне стране било изузетно тешко угасити обзиром се лучеве греде, које су унутар зида тињале и гореле, нису се дале изгасити. Због тога црква је са спољне стране морала бити пресечена како би се пожар могао ограничити на одређени простор. На лице места одмах је изашла комисија коју су чинили иследни судија М.Марковић и државни тужиоц Богавац. Они су извршили детаљан увиђај и записнички установили узроке пожара и прилињену штету. Службеници Завода за заштиту споменика културе, Миодраг Лазовић и Радомир Николић су, неколико дана после пожара, дошли у виду комисије да утврде штету нанету н живопису цркве и иконостасу. Стручан извештај о грађевинској штети, прегледом Саборне цркве, сачинили су инжењери Павићевић Душан, Јуриј Дризо и Тимотије Обрадиновић и други, који су чинили Комисију Градске општине Титово Ужице. Саборна црква била је осигурана код ДОЗ-а на суму од 2.000.000 динара. Па је на тражење управе цркве, а ради увиђаја и процене материјалне штете на грађевини цркве и на иконостасу, на лице места изашао њиховов стручњак инжињер Божић из Београда.

О пожару на Цркви Светог Георгија у Ужицу, обзиром на његово трајање и штету коју је причнио, сазнала је убрзо читава држава. О њему се коментарисало на Београдском радију на сам дан Божића 1956. године, као и у листу „Политика“ од 6. јануара 1956. у чланку под насловом „Пожар у цркви у Т. Ужицу, коментаришући да је том приликом изгорело 11 уметничких икона и оштећено 57 фресака. И „Борба“ од 17. јануара 1956. године донела је допис под насловом „Пожар у Ужичкој цркви из пера Гојка Шкора“. И у овом допису говори се о уништењу 11 икона радова Димитрија Посниковића из 1851. године. Локални лист „Вести“ у свом броју од 12. јануара 1956. године, на страни број 6 донео је опширан чланак под насловом: „Пожар у ужичкој цркви“ аутора Рада Познановића.

Штета од пожара је била велика. Потпуно је уништено 12 икона на десној страни иконостаса заједно са дрвенаријом и четири стуба са ументнички израђеним капителима. Знатно је био оштећен и остали део иконостаса и захтевао је рестаурацију. Изгорела је десна певница са свим богослужбеним књигама, између осталих Октоих, два Зборника, један Србљак, један Апостол, један посни Триод, већ поменутих дванаест месечних Минеја, поклон Милана Каљевића од 1857. године, један цветни Триод, три Часловца, три Псалтира, једна Ирмологија, један Општи Минеј, служба Ћирилу и Методију, служба преносу моштију Светог Саве, служба Петру Цетињском, Литургија Светог Јована Златоустог, два молбена Пјенија, старо Пјеније са трилама, празнични Минеј и Богословље Јована Дамаскина на црквенословенском језику. Целокупни живопис у цркви је почадио, а поједине фреске су биле више или мање оштећене. Нарочито су биле оштећене фреске изнад солеје и венац који одваја олтарску апсиду од лађе цркве. Нарочито је оштећена фреска Бога Саваота у кругу апостола и јеванђелиста јер је била у непосредном домету пламена који се уздизао са иконостаса. Поједине фреске су, током гашења пожара, биле избушене млазевима воде, док су друге више или мање потамнеле од чађи. Услед изложености ватри и диму, целокупни живопис цркве је морао да се рестаурира. Због тога управа цркве поднела је молбу Заводу за заштиту споменика културе у Београду.

Како би се што пре отклониле последице настале пожаром на Црква Светог Великомученика Георгија у Ужицу управа цркве се обратила за помоћ свакоме коме је могла – молбе су биле упућене Извршном већу НР Србије, Народном одбору градске општине Титово Ужице, Заводу за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије у Београду, Слободану Пенезићу, подпредседнику Извршног Већа НР Србије у Београду, Мирку Поповићу, народном посланику у Титовом Ужицу и Екуменском Савету Уједињених цркава у Женеви. Обзиром да се Црква Светог Великомученика Георгија у Ужицу налазила под заштитом државе овим молбама тражена је морална и материјална помоћ како би се Саборна црква поправил.

Литература:

Летопис ужичких цркава и парохија, Титово Ужице, 1956.