Црква Сабора Светог Архангела Гаврила у Стапарима

Скромна грађевина испод пута стопљена са природним амбијентом, црква Светог архангела Гаврила у Стапарима, случајним пролазницима овим крајем можда би упала у око само по звонику у порти цркве. Унутрашњост, међутим тотално одудара од спољног изгледа грађевине једноставних линија, окречене у бело, будући да показује раскошан таленат Димитрија Посниковића који је са Милијом Максимовић осликао цркву 1851/ 52 године. До ове цркве удаљене нешто више од 10 км од Ужица у правцу Бајине Баште стиже се скретањем на раскрсници за Биоску и даље, Мокру Гору. Пут до цркве видно је обележен таблама.

Овај споменик културе од великог значаја, како је категорисана у Заводу за заштиту споменика, на већини места као годину настанка има уписану 1821. годину. Писаних података о њеној историји нема много а и то мало је у фрагментима. Из посредних извора као што је “Путешествије по Србији” Вука Стефановића Караџића може се прочитати да црква изграђена годину раније, односно 1820. Вук је овај део ужичког краја посетио 1826. године. Такође, каже да је црква настала на месту старије богомоље коју су Турци спалили и до темеља разрушили, вероватно у време Кочине крајине. Нова црква, по његовом писању, подигнута је заслугом кнеза Јована Мићића и кнеза Средоја Арсенијевића. Први свештеници коју су служили у цркви били су Сава Трифуновић из Стапара и Филип Захарић из Кремана.

Ако је ово тачно онда се побија веровање које је публиковано не великом броју места о пореклу иконе Исуса Христа и царских двери у цркву у Трипкови које се приписују Алексију Лазаревићу и за које се тврди да су пренете из старе цркве у Стапарима. Под претпоставком да је запажање Вука Караџића тачно (а податке које је описивао црпео је из прича домаћина) и да је стара црква разрушена у доба Кочине крајине (1788-1791) као турска одмазда побуњеницима , а у радовима о историји цркве у Трипкови се тврди да је Алексије Лазовић осликао царске двери и поменуту икону између 1810.и 1815.онда се то хронолошки никако не уклапа па отпада или могућност да је Лазовић аутор иконописа а царске двери јесу из раније стапарске цркве које су ту пренете[1], или се уопште не ради о делу црквене имовине из Стапара. Како о овоме, за сада, не постоји никакав чвршћи доказ, све остаје у домену могућности.

Оно што је сигурно а што се сазнаје из посредних извора, у овом случају из Летописа мокрогорских цркава је да је храм у Стапарима био активан током Јаворског рата када су Турци упали у Босну и том приликом попалили цркве у Мокрој Гори, Кршању и Заовинама, а два антиминса, престоне иконе, царске двери из спаљене цркве у Кршању чуване су у цркви у Стапарима до 1893. године када су враћене месту коме припадају, у нови храм. Занимљиво је да се стапарска црква не помиње у Летопису ужичких цркава.

Црква Св. архангела Гаврила била је једна од неколико богомоља које су остале током Првог и Другог српског устанка без оштећења која су на храмовима била честа у та бурна времена. До градитељске експанзије која се десила током владавине Милоша Обреновића када је подигнут велики број цркви, стапарску парохију чинили су житељи села: Волујац, Буар, Биоска , Кремна, Мокра Гора, Дријетањ, Трипкова, Солотуша.

Црква је до сада у више наврата, и обнављана првобитни кров од клисе замењен је лименим а рађени су и мањи конзерваторски радови фрескописа током деведесетих година XX века, као и нова осликавања током 201/13 године. Храм у Стапарима је у саставу црквене општине Ужице при храму Св. Ђорђа и овде служи свештеник из Ужица, о великим празницима.

Северозападно од цркве подигнут је дрвени звоник. Полукружна олтарска апсида исте је висине као и брод цркве, а не нижа, као што је учесталије архитектонско решење. Подела простора наоса на три травеја споља није видљива- фасадне површине су једноставне и равне, без украса или конструктивних елемената. Монотонију белих површина разбијају једнино полукружна певничка проширења и северни портал пробијен у северном зиду средишњег травеја наоса.

Црква је покривена високим лименим кровом на две воде.

Прозорски отвори постоје само на олтарској апсиди, певницама и један зазидани прозор који се налазио високо на западном зиду.

Над улазним вратима налази се, у лунети, представа патрона храма, светог архангела Гаврила.

Стапарска црква једна је од ретких сеоских цркава у овом крају која је осликана. Живописао ју је Димитрије Посниковић, средином 19. века, у предаху радова у црквама у Ужицу, Пожеги и Рачи.

У пространој полукалоти олтарске апсиде насликана је монументална представа Богородице у стојећем ставу, која на крилу држи малог Христа. Обучена у плави хитон и црвени химатион, у ставу молитељке, она се са малим Христом (у ставу благосиљања) налази међу усковитланим облацима, окружена четворицом анђела. Испод ове представе, насликани су на северном делу зида архиепископи (свети Максим, Свети Сава и свети Арсеније), а на јужном пророци (свети Василије Велики, свети Григорије Богослов, свети Јован Златоусти).

Олтарски простор је од наоса одвојен зиданим иконостасом који у свом горњем делу постепено прелази у источни зид, те заједно преузимају функцију иконостаса, носећи сцене које се на њему представљају. Благословом жичког епископа, Хризостома, ове представе су насликане 2012/13. године у фреско техници, о чему нам сведочи запис на јужном делу западног зида цркве (до врата). У првој зони иконостаса, се налазе троја врата. Северно од северних двери насликан је свети отац Никола, а јужно, односно између њих и царских двери, Богородица са малим Христом. Јужно од царских двери Христос, а на крају прве зоне свети Јован Претеча. У другој зони се, изнад царских двери нашла представа Недремано око, док се изнад бочних двери налазе два херувима. Трећа зона иконостаса, која тече налик хоризонталном фризу, испуњена је фигурама апостола: Симона, Томе, Тадеја, Јакова Алфејевог, Матеја, Петра, Андреја Првозваног, Павла, Јована, Јакова Завидејевог, Вартоломеја, Филипа, Матије. У врху зида, око сцене Распећа са Богородицом и Јованом Богословом, распоређени су, пратећи лук источног зида, медаљони са попрсјима пророка, следећим редом, идући од севера ка југу: пророци Језекиљ, Данило, Исаија, Мојсије, Соломон, Илија, Јеремија, Јелисеј.

Три травеја наоса надвишена су полуобличастим сводовима, а међусобно раздвојени плитко испуштеним луковима. Средњи и источни травеј наоса, нису одвојени међусобно пиластрима (као што је то случај код средњег и западног), те је уметник од лука испуштеног на своду, па све до средине зида, насликао комбиновањем жуто- црне боје пиластар. Од њега, па све до пода зидови су оштећени- малтер је скинут.

Испод свих фреско- представа тече насликани водоравни венац испуњен орнаментима. Исти мотиви јављају се и на потрбушју лукова певница (то су лукови који крећу од зиданог иконостаса на истоку и належу на супротни зид средњег травеја наоса). Мали певнички простири нису осликани.

На своду источног травеја наоса, идући од северног ка источном делу, насликане су представе: свети Јован Дамаскин, апостоли Марко и Јован, представа Бога Оца у централном делу свода окруженог шесторицом анђела и два арханђела, апостоли Лука и Матеј, цар Давид са Харфом.

На своду средишњег травеја представљени су: арханђели Михаило и Гаврило, Силазак Светог Духа на апостоле у централном делу свода, свети Јован Претеча и свети Никола.

На своду западног травеја насликане су следеће представе: свети Козма и Дамјан, Христос окружен апостолима благосиља децу, свети ратници Георгије и Димитрије.

У највишој зони западног зида наоса насликане су две старозаветне сцене- на северној страни зида Гостољубље Аврамово, а на јужној Жртва Аврамова. Изнад западног портала представљени су српски владари, идући од југа ка северу: цар Урош, краљ Стефан Дечански, краљ Стефан Првовенчани, Стефан Немања као монах Симеон, кнез Лазар кефалофорос, деспот Јован и мати Ангелина.

Аутор текста:

Милунка Николић, уз стручне консултације историчара уметности: Катарине Доганџић Мићуновић и Иване Филиповић, и уз сарадњу на терену са протојерејом Добрицом Миленковићем и протојерејом Миланом Филиповићем.

Рад на терену реализован уз благослов Његовог преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина.