Школе и цркве под контролом окупатора

Посебну пажњу окупатор је поклањао школству. Основни смисао био је контрола, а посебно да се млади од детињства „ставе под стални надзор“ и да се преко школа на њих утиче. Крајем школске 1916/17. године било је укупно 135 школа са 24117 ученика. У средњим школама имало је 1917. укупно око 4000 редовних и 3000 ванредних ученика. У средњим школама обавезно се учио немачки и мађарски језик. Универзитет је остао затворен све време окупације.

Одмах по окупацији, надзор над школама поверен је окружним заповедништима. У јануару 1916. године урађени су преднацрти о организацији основних школа у окупираним деловима Србије, а у јулу исте године издата је наредба Генералног гувернмана о основним школама.

У марту 1916. године, окружна заповедништва, па и у Ужицу, добила су распис о основним школама и редовној настави. За управитеље школа били су предвиђени официри, а као наставници подофицири који су били неспособни за фронт. По срезовима су постављени срески школски референти из редова војних учитеља. Трошкове основних школа сносиле су општине и округ.

Због недостатка кадра окупационе власти су преко окружних команди одржале учитељски курс у Београду у лето 1916. године. На курс су послати подофицири који имају смисла за учитељски посао и учитељи из Аустроугарске монархије са положеним државним испитом.

За окупатора је било посебно важно питање писма у јавној и званичној употреби па и у школама. Одређено је да се у свим школама употребљава искључиво латинично писмо. Цркви је дозвољено да може да употребљава црквено–словенски језик. Половином 1916. године донета је одлука да се од 1. јануара 1917. године у јавној и званичној служби укине ћирилица. И уверења која су издавале општине морала су бити писана латиницом.

У 1914. години у Ужичком округу било је 57 школа, а по статистици 1916. године 54. У Ужицу је школа поново отворена 17. априла 1916. године. У августу исте године, осим ужичке, све школе биле су и даље затворене. На захтев Окружног заповедништва у Ужицу, Генерални војни гувернман је у септембру одредио 15 свршених курсиста за рад у школама у ужичком крају. Тамо их је само 8 стигло, па су, осим у Ужицу, у септембру почеле да раде школе у Ариљу, Пожеги, Косјерићу и Бајиној Башти, нешто касније и у Чајетини. У овим школама крајем априла 1917. било је 1295 ученика и 17 учитеља и учитељица. Кад је због повлачења војних учитеља дозвољено запошљавање и домаћих учитеља, у јуну су у школама радила 32 учитеља (18 из Монархије, 14 домаћих). Број ђака се повећао и износио је 2421. Међутим, крајем септембра 1917. године школе су затворене јер је окупатор наредио да се зграде припреме за смештај њихових трупа или болница. Тада су и учитељи из Монархије враћени у своја места.

Отварање средњих школа у Ужичком округу ишло је споро. Гимназија са 6 разреда у Ужицу отворена је тек у марту 1817. године. Било је предвиђено да постане осморазредна, али су то догађаји 1918. године онемогућили.

Како у Србији нису постојали уџбеници на латиници, окупационе власти су их на пролеће 1916. године добавиле из Загреба и Сарајева и расподелиле по окрузима. У Ужички округ стигли су тек у фебруару 1917. године.

Све штампане ствари су се цензурисале. Окружним командама наређено је да изврше преглед књижара. Пошто је било књига које су биле забрањене, власти су их конфисковале. Из Окружне команде у Ужицу, у лето 1916. године, јављено је Гувернману да више нема књижара на овој територији, а да су раније заплењене књиге послате у Београд. И књиге из Аустроугарске могле су се продавати тек ако их одобри њихова цензура.

Окупатор је контролисао и регулисао и нека црквена питања а посебно рад цркве и свештенства. Свештена лица су на свака три месеца била у обавези да преко среског намесника шаљу извештаје и рачуне Окружном заповедништву ради прегледа. Уредбом су именовани црквени тутори и постављани протопрезвитерски намесници по срезовима у окрузима, па и у ужичком. Према „Службеном гласнику“ од 1. септембра 1918. године извршен је избор црквених тутора на територији тадашњих срезова у Ужичком округу. Тада су постављени и прототрезвитерски намесници по срезовима. Они су морали водити рачуна, поред осталог, да свештенство тачно извршава положени завет и остале наредбе војних власти а посебно да примају и извршавају упутства војних власти која се односе на рад свештеника и цркава. Били су дужни да подносе извештај Окружном заповедништву о свом раду.