Становништво – положај и бројно стање

На почетку окупације, аустроугарске јединице вршила су насиља, пљачку имовине и одмазду над становништвом. Приликом заузимања ужичког подручја у новембру 1915. године, у више села, посебно у Срезу златиборском, стрељано је више мештана, међу којима је било и жена. Уводећи своју власт, окупатор је у наредном периоду настојао да уведе ред по његовим законима и прописима, држи становништво у покорности и што више користи привредна богатства. Њихови званичници отворено су говорили о потреби таквог окупационог режима како би „српство било сломљено и његова снага била уништена за што дуже време“.

Стога, окупационе власти и у ужичком крају предузимају низ мера ради обезбеђења сопствене безбедности, што јачег подјармивања становништва и експлоатацију природних и привредних богатстава овога подручја. Убрзо је донет читав низ прописа и мера којим се регулише статус обесправљеног становништва. Они су у основи разним прописаним нормама попут наредби, забрана, уредби, бројним казнама, принудним мерама укидали или сужавали дотадашња грађанска и политичка права. Низом репресивних мера окупатор је настојао да сломи националну свест народа и о његовој државној припадности. Уз све веће недаће и страдања, то је још више отежавало живот народа овог неразвијеног и пасивног подручја. Целокупно становнишво врло тешко је подносило окупацију.

Одмах по доласку окупационе снаге почеле су да доносе низ наредби, мера, уредби, прописа о казненим мерама и других аката којим су грађани лишавани одређених грађанских и политичких права или су она ограничавана. Истовремено, прописане су и бројне казнене мере које су се кретале од новчаних казни затвора, принудног рада, конфиксације, риквизиције, узимања талаца, одвођења у интернацију недужног становништва, до смртне казне стрељањем или вешањем што се најчешће чинило јавно. Растурене су или забрањене политичке, синдикалне, културне и спортске организације и удружења. Судили су војни судови, као општи (за грађанске спорове и прекршаје) и као преки судови (прикривања оружја, хајдучија, јатаковање). Заведена је војна цензура. Уведен је грегоријански календар. Забрањена је употреба ћирилице, а уведена латиница. Вршен је попис становништва, интелигенције и више пописа стоке. Забрањено је путовање без пасоша и објава из једног округа у други и среза у други срез. Као ново средство плаћања уведена је страна валута марка и круна. Уведен је монопол на поједине врсте робе широке потрошње (со, петролеј, шибице и др.)

Осим тога, народ је био изложен самовољи окупационих власти. Насиље, пљачка, отмице и разне врсте малтретирања били су свакодневна појава. Хапшењем, затворским и новчаним казнама, интернирањем, смртним казнама и другим видовима контроле над становништвом, као и уништавањем његове имовине, окупатор је настојао да „уведе ред по својим законима и онемогући сваки отпор. У случају непоштовања наредби и прописа окупационих власти, становништво је кажњавано конфиксацијом, реквизицијом, новчаном казном од 1000 круна или затвором. Смртне казне стрељањем или вешањем извршаване су истога дана по изрицању од стране преког суда.

Да би становништво било упознато са наредбама, огласима, обавештењима, посебно о обавезама и дужностима и казнама излазио је „Службени гласник“ (Amts Blat) за окупирану Србију. У Ужицу је од 1. августа 1916. до сетембра 1918. године два пута месечно излазио „Службени гласник“ Окружног заповедништва. Иако су за време окупације изашла 52 броја, „Службени гласник“, као извор података, може послужити да се добрим делом прати рад органа власти, али и друштвене, политичке и културне прилике за време окупације. Он омогућује да се сагледају положај и обавезе становништва и разне административне, казнене и принудне мере окупатора на ужичкој територији. У предратној Србији, становништво је пописивано сваке пете године. Последњи предратни попис извршен је 1910. године. Окупатор је из више разлога био заинтересован за бројно стање становништва па је 1916. године организовао попис чији су резултати објављени 1917. године, међу њима и за Ужички округ.

Била су организована два пописа – најпре попис интелигенције, а затим попис становништва. Оба су обављена половином 1916. године, попис интелигенције од 6–17. маја, а попис становништва у јулу те године.

Запажа се да је окупациона власт најпре организовала попис интелигенције. Обављен је у свим срезовима округа. Сматра се да је попис извршен због бојазни од интелигенције и њене улоге коју би могла имати у организовању отпора окупатору. Из тих разлога попис је обухватио велики број података о њој: бројно стање (мушких, жена), занимање, делатност, приходи и имовно стање, брачно стање, положај у друштву, политичка припадност, познавање страних језика, њихово окружење и слично.

Према овом попису у свим срезовима било је 117. интелектуалаца. Највише у Ужицу – 58, па у Срезу Златиборском 15, Рачанском 13, Ариљском 12, Пожешком 9, Црногорском 6 и у Ужичком срезу 4. Међу занимањима су учитељи, средњошколски професори, свештеници, судије, виши и нижи чиновници, лекари, апотекари, поштари, телеграфисти, шумари. Најмање је било судија лекара и апотекара. Уочава се да су нека занимања увелико смањена у односу на ранији попис. Док је у Гимназији у Ужицу 1910. године било 27 професора, по попису из 1916. их је само 4. Знатно смањење запажа се и код свештеника. Од 47 свештеника, колико их је било у округу 1914. године, попис из 1916. бележи само 22 свештена лица.

Колико је окупатор зазирао од интелектуалаца види се, поред осталог, из две наредбе које је издало Политичко одељење Војног генералног Гувернмана. По наредби издатој у јуну 1916. године, свим официрима и службеницима било је забрањено да ступају у ближи контакт са српским интелектуалцима. Слична наредба из септембра 1917. године забрањивала је официрима да се друже са интелектуалцима.

Други попис, који је окупатор извршио 1916. године, садржи податке о броју домаћинстава по местима и срезовима у округу, као и податке о броју мушког и женског становништва. Први послератни попис становништва, извршен 1921. године, омогућио је да се сагледају бројно стање домаћинстава, становника и људски губици по срезовима у округу од 1912–1918. године.

Следећа табела о броју домаћинстава и становништва по пописима 1910, 1916. и 1921. године показује бројно стање домаћинстава и становништва и губитке у људству у свим срезовима на територији округа у ратовима 1912–1918. године.

Попис домаћинстава у Ужичком округу показује да се од 1910. до 1921. године њихов број смањио за 1060. Док је 1910. било 23476 домаћинстава, по попису из 1921. године их је 22416. Највеће смањење је код Среза златиборског, за 260 домаћинстава, затим Ужичком 186, Пожешком 183, Црногорском 170 домаћинстава. Смањивање је уследило због погибије мушкараца у рату, разних болести и епидемија и других недаћа које је рат проузроковао.

Подаци о попису становника из 1910. и 1921. показују да се њихов број у округу смањио за 27721 лице. Док је 1910. године Ужички округ имао 146763 становника, 1921. године било их је 119142. Од тога мушкараца је мање за 18414, а жена за 9307. Губитак становништва по срезовима 1921. године у односу на 1910. показује овај преглед.

Највише губитака имали су Рачански – 6100, Ужички – 5436, Пожешки – 5020, Златиборски срез – 4633 лица. Код Ужица то смањење је за више од 25%, а у појединим сеоским насељима смањење износи и до 20% (Кремна и др.) велики број села у свим срезовима имао је осетне губитке у становништву. Тако у Маковишту, Срез црногорски, број житеља је 1921. за 455 лица мањи од пописа из 1910. године, у Добрачама, Срез ариљска за 364, у Рожанству, Срез златиборски, 220, а у Горобиљу, Срез пожешки за 191 житеља.

Број погинулих и помрлих на фронту 1912–1918. из Ужичког округа износио је 16113 лица. Сви срезови имали су велики број погинулих ратника. Осим Среза ариљског број погинулих је у сваком срезу био већи од 2000 ратника. Из Среза ариљског погинуло је 1320 бораца или 8,6% у односу на број становника, Златиборском 2169 (8,41%), Моравичком 2454 (10,9%), Пожешком 2855 (10,38%), Рачанском 2385 (8,37%), Ужичком 2871 (8,86%), и у Црногорском срезу 2084 (11,82%).

Број становништва се поред погибије мушкараца смањивао и због умирања жена, деце и старих људи од разних епидемија – пегавог тифуса, дизентерије, богиња, трбушног тифуса, „шпанске грознице“ и других болести, услед старости, глади, и других ратних недаћа. Током 1916. године на подручју Ужичког округа умрло је 3127 лица, а 1917. 2602 лица. За време једне од највећих епидемија грипа, „шпанска грозница“, само на територији Среза златиборског 1918. године умрло је 775 лица.

Податке о становништву водиле су окупационе власти укључујући пријављивање рођења, смрти, појаву заразних болести и сл. Предвиђене су и казнене мере у новцу и затвор у случају непридржавања тих прописа.