Спонтани отпор окупатору

У Србији, народ је сматрао окупацију привременим и пролазним стањем. У неким крајевима, посебно на југу у сливу реке Јужне Мораве, избио је у току 1917. године устанак против окупаторске војске. Центар је био у Топлици па је у историји познат као Топлички устанак. У другим деловима окупиране Србије било је разних видова отпора неорганизованог, међусобно неповезаног и без шире подршке становништва.

Још у данима војничког слома Србије, 1915. године, војници који су из неких разлога заостали иза својих јединица у повлачењу, избегавајући заробљавање и казне окупатора, скривали су се у близини кућа по шумама. Међутим, било је и појединаца и група које су се одметале ради пљачке по кућама или су нападали транспорте хране и стоке које је окупатор одузимао од народа.

Припадници мањих група патриотског држања одметнути у шуме називани су комитама. Живели су хајдучким начином живота, па се понекад називали и хајдуцима, ослањајући се на јатаке. Они су изводили мање нападе у свом крају из заседе на пратиоце транспорта, реквирирали храну и стоку, пресретали непријатељске патроле. Поред непријатеља, хајдуци су некад своју активност усмеравали, нарочито у пасивним планинским пределима, и према локалном становништву (Добраче, Бреково). Такви су се често због нечега светили или су вршили пљачке.

О поступању окупатора са народом Драгиша Лапчевић каже да су аустријске власти хапсиле и осуђивале и оне који су „нешто ружно о њима говорили и да су у маси свет апсили“. Због зулума који су били дојадили, многи су се били одметнули у хајдуке. Та хајдучија, поред местимичних злоупотреба, била је често и бранилац сиротиње. Очигледно да се мисли и на комите који су се одметали из национално–патриотских разлога. Но, окупатор је сваку акцију комита, да би онемогућио отпор, приказивао као хајдучки, разбојнички и пљачкашки чин покушавајући тако да их лиши подршке народа. Сурово је кажњавао све оне који се нису придржавали њихових прописа и наредби или пружали какав отпор. Скоро да нема „Службеног гласника“ а да у њему нису објављене разне казнене мере. Решавало се по кратком поступку, без много доказа и без права на жалбу.

У ужичком крају није дошло до организованог отпора и устанка попут топличког, већ се у току 1916. године јавља тихи отпор становништва окупацији. То се испољавало на различите начине. Најчешће је то чињено прикривањем жетвених приноса, хране, приликом пријаве обрађеног земљишта и усева, прикривањем стоке, кријумчарењем стоке у Босни, избегавањем плаћања пореза и других дажбина. Отпор и реакције становништва огледале су се и у скривању оружја, политичком агитовању, јатаковању и непридржавању наредби окупатора и разних мера које је предузимао. Био је то више спонтан, неорганизован и међусобно неповезан тихи отпор који није прерастао у оружану акцију.

Окупатор се сурово обрачунавао са свим носиоцима отпора и оним који се нису придржавали његових прописа настојећи да преко Окружне команде у Ужицу и среских команди целокупни живот држи под својом контролом. Ради тога је примењивао ригорозне мере почев од ограниченог кретања становништва, затвора, до смртне казне и јавног вешања.

О томе има података и у ужичком AMTS– BLAT и другим изворима. Тако, због утаје пушке у Ужицу, 1916. године стрељан је Будимир Ковачевић из Доброселице. Према овом листу од 1. новембра 1916. из Омара је изведен на стрељање младић под оптужбом да је члан „наоружане разбојничке банде“. Исти лист од 15. јануара 1917. године јављао је да су због неовлашћеног држања оружја три лица из Злодола осуђена на смрт вешањем. Због јатаковања у мају 1917. године из златиборских села Криве Реке, Шљивовице, Алиног Потока, Рожанства и Чајетине осуђена су 24 лица на казне затвора од месец до годину дана. Међу њима била је и једна девојка од 18 година.

Вешање је била обична појава. У Ужицу је обешен поп Вељко Танкосић са Дивљаке код Ариља. После заузимања Чачка (1. новембар 1915. године) аустроугарска војска је кренула преко Драгачева према Ивањици. На путу је свештеник манастира Клисуре, поп Вељко Танкосић, са неколико мештана, напао аустријску извидницу код данашњег дома у селу Трешњевици. После тога борбу је прихватила јединица српске војске која се налазила на врху Градине. По достави, аустоугарске власти су касније ухватиле попа Вељка и затвориле у ужички затвор. У лето 1916. године, 8. јула, су га јавно обесили на Доварју у Ужицу.

Истина из аустроугарских докумената у којим говоре о комитским четама и групама у Србији и набрајању округа где постоје, помиње се и Округ ужички. У једном њиховом извештају, из јануара 1917. године, каже се: „У јесен прошле године на територији војне управе у Србији уочене су две области у којима је било рајзбоништава и четовања. Док се у округу Ужице радило о рајзбоништву и паљењу кућа домаћих сељака, дотле су четовања у граничним подручјима округа Крушевац и Куршумлија добила карактер систематски организованог устаничког покрета“. Поред устаничког покрета на копаоничко–топличком простору, у току 1917. године окупационе власти помињу мање наоружане комитске групе и у другим крајевима (Мачва, Чачак, Нови Пазар, Нова Варош, Горњи Милановац), међу њима и у околини Ужица, али о овоме нема ближих података. И у извештајима из прве половине 1918. године наводи се да се мање чете комита од 10–20 људи крећу у северним деловима Србије при чему се помињу Ужице, Ваљево, Шабац, Чачак, Пријепоље и друга места која су била захваћена устанком у јужним крајевима. О активности група у ужичком крају до сад нема истражених поузданих података.

И поред тога, тихи отпор становништва окупатору није прерастао у оружани отпор. Такав је остао и кад је после гушења Топличког устанка у лето 1917. године на тромеђу моравичког, ариљског и драгачевског среза стигла група комита из Топлице.