Принудне мере у области привредног живота

Задатак окупационе управе био је да током рата чврсто држи поседнуту територију и обезбеди максимално коришћење привредних богатстава за своје ратне потребе. После уласка окупационих трупа у Србију, па и у ужички крај, и вишенедељне пљачке државне и народне имовине, настао је период у коме је окупатор до краја рата настојао да из неразвијеног и пасивног подручја, какав је био Ужички округ, извуче што више користи. Да би се то постигло, аустроугарске власти примењивале су и бројне насилне мере. Од становништва се узимало наметима. Реквизицијом су одузимане велике количине свих врста жита, посебно пшенице, воћа и поврћа. У току 1917. године до краја октобра, у Србији је прикупљено 808 вагона жита. Реквизиција стоке вршена је немилосрдно. Из података из аустроугарских извора у Србији је до маја 1917. године одведено 170000 говеда, 190000 оваца и 50000 свиња. Само у јулу 1918. одведено је 10305 телади, 9730 оваца и 2938 свиња. По оцени аустроугарске надлежне службе, од свих окупираних области из Србије је највише извучено за подмирење њехове ратне привреде.

Мада је Ужички округ почетком 20. века спадао међу привредно најнеразвијенија подручја Србије, аустроугарске окупационе власти су и овде преузимале разне мере како би га максимално привредно искоришћавале. Највеће гране су биле привреда, сточарство и индустрија. Ужички округ је обухватао површину од 3288 км² са 328653 ха обрадивог земљишта.

Прикупљајући летину 1916. године, Окружно заповедништво у Ужицу издало је посебне налоге који се односе на обраду земљишта. Од председника општина тражени су извештаји о обрађеном земљишту на њиховој територији. Општине у којим не би било обрађено сво земљиште кажњаване су новчаним казнама од 150 круна за сваки хектар необрађеног земљишта. За учињене пропусте одговорни појединци кажњавани су интернирањем.

Аустроугарски органи предузимали су ригорозне мере да се повећају приноси житарица и осталих животних намирница за своје и потребе војних снага у окупираним државама и на фронтовима. Пред сваку жетву власти су доносиле наредбу о предаји пољопривредних производа. Циљ је био да се од народа извуче што више хране и других добара и стоке. Окружна команда у Ужицу је октобра 1916. године наредила безусловну предају пшенице, јечма, ражи и крупника до 5. новембра, а „вишак“ кукуруза до 25. новембра. Лицима која то не учине запрећено је кажњавањем новчано до 5000 круна, затвором и интернирањем. Такву храну окупатор је накнадно одузимао и конфисковао. Тако је до краја 1916. године од становништва одузето пшенице 906, ражи 6, јечма 27, овса 2038, кукуруза у клипу 1416, а у зрну 53 квинтала. У округу је сакупљено 107 вагона сувих шљива и 28 вагона пекмеза.

У току 1917. и 1918. године окупатор је завео ригорозније мере. Поред осталог, забрањена је жетва без контроле и одобрења окупационе власти. Становницима је остављана мања количина жита, према броју чланова за сопствене потребе и то по мери окупатора, а остатак усева се узимао и достављао у сабирни центар. Домаћинствима која не би плаћала разрезану количину жита вршила би се реквизиција без исплате. Осим жита, реквизицији су подлегали и други пољопривредни производи. У почетку су пасуљ, грашак, конопљано и ланено семе откупљивали путем продаје „из слободне руке“. Због малих количина које су тако откупљене, по наредби Окружног заповедништва у Ужицу, приступило се реквизицији и ових производа. По једној наредби окупационих власти из новембра 1917. године, надлежној жандармеријској станици су морале да се пријаве и залихе купуса. Непријављене залихе су конфисковане, а власник се кажњавао. Произвођaчу се за сопствене потребе остављало по 15 кг. И дуван „бајиновац“, који се највише гајио у рачанском крају, био је под контролом. Предавао се служби за откуп дувана у Бајиној Башти. Домаћинствима је остављан минимум воћа за своје потребе. Окружно заповедништво у Ужицу издало је 1917. године наредбу о забрани трговине воћем. Произвођачи су могли да задрже одређену количину јабука, крушака, ораха, дуња, остало се предавало. За сушење су себи могли оставити по 50 кг шљива. Окупационе власти донеле су и наредбу о коришћењу шљива. Домаћинства су за своје потребе могла да задрже извесну количину. Ракија се пекла само по дозволи власти. Власник је могао да задржи 50 литара ракије од произведене количине, а остатак је морао да преда и да осим на 10 литара, плати порез за сваки литар преко те количине. Окупатор је завео строгу контролу у производњи ракије, која је један од најпознатијих производа у ужичком крају. У јесен 1916. године утврђено је да је предата само једна количина ракије. Произвођачима је дат нови рок до кога могу да је без казне предају. У току 1917. године донете су још ригорозније мере о коришћењу шљива, печењу ракије и предаји. За сваки прекршај одређене су казне. Одузете шљиве превожене су у пекмезане које су отворене у ужичком крају чију су производњу организовале окупационе власти.

У току читаве окупације према лицима која су прекршила разна наређења власти, или нису испуњавала одређене обавезе, или су преварила окупатора, скривала произведену робу или је кријумчарила, примењиване су високе новчане казне, конфискација, реквизиција, затворска казна и интернирање. „Службени гласник“ је објављивао имена кажњених. Тако је у овом гласилу у новембру 1916. објављено да су три лица из Шљивовице кажњена са по 30 круна, а три лица из Мокре Горе са по 40 круна. У јануару 1918. два лица из Златиборског среза кажњена су са 50 круна.

Врло строге мере окупатора односиле су се на сточарство. Тешко су падале пасивном ужичком крају јер је сточарство било важна привредна грана којом се бавила огромна већина становништва. Сиромашнијим домаћинствима је то била и једина грана занимања.

Да би обезбедио своје потребе окупатор је контролисао сточни фонд па је 1916. године извршио попис стоке. Према том попису на територији округа било је 61981 говедо, 4353 коња, 29557 свиња, 127158 оваца, 19558 коза. Поређење са пописом из 1910. године показује да се бројно стање стоке увелико смањивало.

Како откупом осиромашеног сточног фонда нису могле да се задовоље потребе, окупационе власти су примењивале строге мере – од наредби и разних прописа до новчаних казни, реквизиције и конфискација.

Једна од тих мера била је и наредба Окружног заповедништва у Ужицу из новембра 1916. године. Њоме је утврђен распоред доласка људи из срезова у Ужице на пијацу. Сељаци су морали дотеривати стоку – старе волове, бикове, краве без телади преко три године старости. Сељацима је остављан по један пар марве који су имали више од 5 hа земље за орање, а онима испод тога по једно грло. Такви земљорадници били су приморани да се при обради земље удружују. Како ни ова мера није удовољила потребама окупатора, у округу је, као и у другим деловима Србије, заведена реквизиција стоке.

Поједини сељаци су скривали стоку даље од куће или су је прокријумчарили преко границе у Босну како би преживели. Ако би такви били ухваћени, подлегали су строгим казнама. То је био случај са више мештана из Кремана. Неки су кажњени, док су другима, поред новчане казне, конфисковани и волови. Стање са сточним фондом се стално погоршавало. То је довело до озбиљних проблема са месом нарочито у варошким насељима те је заведена најстрожа рационализација, па и завођење безмесних дана.

Због сировина потребних за индустрију и привреду у условима рата, шуме су биле под посебном контролом окупатора, било да су њени власници држава, приватници, село или црква.

Да би се могле што боље користити и контролисати, а посебно шума на планини Тари, при Окружном заповедништву у Ужицу постојали су специјални чиновници, шумски манипуланти који су се старали о шумама. Тако је 1916. године, за област Таре, за специјалног чиновника био одређен Адолф Паовати. Пошто је био посебно заинтересован за коришћење дрвне грађе са Таре, окупатор је у пролеће 1916. оспособио постројења како би се омогућило коришћење што већег шумског богатства Таре. Идуће године наређено је прикупљање орахових и липових стабала која су се користила при изради авиона.

Окупатор је затекао неоштећена постојећа индустријска предузећа и постројења. Настојао је да их што више користи за своје потребе. У то време у Ужичком округу постојало је неколико предузећа: Ткачница, Електрична централа и Индустријски млин у Ужицу, воденица у Пожеги. У експлоатацији шуме на Тари учествовало је око 370 радника. Предузећа су била дужна да плаћају порез, јер су подлегала јавном полагању рачуна, затим порез на радње и зараду и друге дажбине. Непријатељ је настојао да и ово пасивно подручје што више искористи за своје ратне потребе.