Порез и разни фискални намети

Ради покрића издатака окупационог апарата, становништво је имало више врста непосредног пореза. Осим редовних пореских обавеза, периодично су увођени нови фискални намети.

Ратови 1912–1918. године довели су, према неким мишљењима, до „руинирања“ државних финансија и економске снаге земље. О томе Драгиша Лапчевић каже: „... Још за окупације непријатељ је учинио све да нам у валутни систем уведе једно страшно разводњавање: издао је наредбу, којом се наш новац, према номиналним крунама, убио са 50%, па је одмах покупио све сребро и сав накит, и извукао из земље. Затим је пожурио да нам покупи банкноте, а у замену за њих да нам утрапи круне.“

У току 1916. и 1917. године на основу Уредбе о разрезу и наплати државног прихода непосредног пореза и свештеничког бира, важило је неколико врста непосредног пореза: порез на земљиште, порез на зграде, порез на камату од главнице и на ренту, порез на предузећа која подлежу јавном полагању рачуна, порез на радње и зараду, порез на стоку, и порез на личност. Сваки порески обвезник плаћао је свештенички бир по две круне годишње. На целокупан порез плаћао се прирез. Према прилогу објављеном у „Службеном гласнику“ од 1. марта 1917. године, пореска лица били су: закупци уопште, фабриканти у које спадају „све пољопривредне и занатске фабрике и рударска предузећа“, сви самостални занати (без обзира на врсту) – лебари, касапи, опанчари, млинари, гостионичари, кафеџије, малопродавци; сви пословни предузетници – банкари, трговци, бакали и др; адвокати, лекари, хирурзи, апотекари, бабице, приватни професори. Порез на зараду плаћају и „сви умни и физички радници“ који се награђују примањима, платама, дневницама, ајлуцима, чиновници и служитељи који се налазе у јавној или приватној служби. Порез на личност плаћало је свако лице које је напунило 21 годину, а још није прешло 60. годину. Овом порезу подлегале су и жене које оствараују какав самостални приход.

Порез је најпре разрезиван за цео округ, а потом на општине. Оне су утврђивале порез на обвезнике према њиховом материјалном стању. Тако је предујам за пореску обавезу у октобру 1916. године за Округ ужички износио 815000 круна, а прирез за грађење Окружне болнице у Ужицу 69000 круна.

Прикупљање и наплаћивање пореских обавеза вршено је безобзирно. Рекламације нису узимане у обзир. Наплата дугова вршила се путем егзекуције. Општине које не би о датом року предале порез кажњаване су са 10–15% разрезане суме. Окупационе власти су слале свог чиновника ради прикупљања заосталог пореза који у тој општини боравио о њеном трошку све време док се новац не би прикупио.

Поред обавезних редовних давања, увођени су и нови намети. Један од таквих био је и тзв. Ратни зајам. У свом Службеном гласнику поводом уписа V Ратног зајма речено је да је „дужност сваког грађанина, према свом имовном стању или приходима да допринесе успеху овог зајма“. Иако је истицано да упис представља „сјајно улагање капитала“, покореном и исцрпљеном становништву било је превише обавеза да би прихватило нове.