Погоршање услова живота становништва, епидемије и појачана смртност

Рат који је почео 1914. године изазвао је бројне проблеме. Приликом продирања, непријатељска војска је купила свиње и терала у Аустроугарску и Немачку. И касније је трајао транспорт свиња из Србије. Убрзо је нестало и масти. Купљена су и говеда, овце, свиње и коњи. Сточни фонд се драстично смањио.

Због несташице меса престареле и немоћне коње су клали ради исхране становништва. Код млинова је окупатор поставио страже које су одузимале вишкове жита преко мере које је он одредио што је доводило у питање исхрану становништва. Добрим делом је уништио извоз, отежано је снабдевање, а увелико је почела и криза. Нека предузећа и фабрике су доживеле слом, друге су животариле јер су опљачкане. Дошло је и до повећања цена. Многи артикли и производи су поскупели. Килограм брашна је са 25 пара поскупео на 50 пара, сир од 4 на 11 динара.

То је нарочито погађало најсиромашније становништво чији се број повећавао, а нарочито оне који су умирали од глади и исцрпљености. Помоћ од 197 метричких центи кукуруза, 200 врећа кукурузног брашна, 100 врећа пшеничног брашна, 50 сандука конзервираног млека, 5 канти масти и 10 буради меса, што је дошла од Црвеног крста из Америке 1916. године, била је исувише мала да задовољи потребе најугроженијих. Подељена је у 13 општина у округу.

За време трогодишње окупације непријатељ је систематски од народа узимао све што му је било потребно. Ратне страхоте и недаће, недостатак радне снаге јер су мушкарци били у српској војсци ван земље, а многи у заробљеништву и интернацији, уз то заразне болести које су харале, глад и испоснички живот великог броја становништва, појачано умирање, опште су карактеристике положаја становништва и стања у Ужичком округу у то време.

Ако се има у виду да земљу најчешће није имао ко да обрађује, да су се обавезе у новцу и пољопривредним производима подразумевале, као и продавање стоке и поштовање других намета, што су отежале и две неродне године (1916. и 1917. године), али и време неизвесности и свакодневне стрепње, положај народа у пасивном ужичком крају био је изузетно тежак.

О томе је Драгиша Лапчевић, као изузетан познавалац народног живота за време окупације, писао: „...А сад, под окупацијом немамо довољно ни кукурузнице, још мање граха, киселог купуса, лукова... Ничега под небом; целе не само посне него и мрсне дане проводимо у очајном испосништву, не само без масти него и без зејтина, не само без меса него и без рибе, не само без издашне кујне већ без, буквално сваке кујне. О провођењу ускрших празника за време окупације Лапчевић каже да осим мањег броја грађана, огромна већина о јагњету није могла ни мислити, а задовољан је био онај ко је „имао поснога граха“ јер је народ остао „без тора и обора“. Према постојећим подацима, 1917. и 1918. године и о тим празницима било је доста изгладнелог становништва и умирања од глади. Тада је забележена велика смртност деце и одраслих од изгладњавања.

Извештај окупационих власти и службени акти, почетком 1916. године, истичу да је Србија угрожена и да „непосредно стоји пред смрћу од глади“. Помоћ која је стизала од добротворних организација односила се углавном на кукуруз и со. Према извештају Међународног црвеног крста, до 1. септембра 1917. године у Србији је од глади умрло 8000 лица. У току окупације у врло тешком положају што се исхране тиче било је градско становништво. Уведене су прехрамбене карте. Три дана у седмици била су безмесна. У почетку на сваког одраслог мушкарца долазило је по 400 грама хлеба дневно а на дете по 200 грама. Касније ова количина је смањена. У јануару 1918. године на свако лице старије од 13 године долазило је 480 грама меса недељно и 240 грама масти. Међутим, у току лета ова количина је смањена.

Већина становништва у ужичком крају живела је на ивици егзистенције. Људи су гладовали и преживљавали. Пошто је окупатор одузимао жито, месо, стоку, млечне производе и осталу храну, народ је увелико гладовао. Хлеб се правио од овса и јечма, ређе кукуруза, млевених кочањки, на пролеће од коприве, зеља, мешајући са мезгром појединог дрвећа. Тако су уз понеку овцу или козу ублажавали глад. Запамћено је да су у неким селима храбрије жене коњима стизале до Смедеревске Паланке и других житородних места да би дотерале који џак жита те га мешали са кором и од те смеше правили хлеб. Посебно је недостајала со што је увелико отежавало исхрану људи и стоке. Недостајали су и други артикли потребни за свакодневни живот домаћинстава, петролеј, шибице итд. Исхрана становништва била је отежана не само због несташице већ и због оштре контроле коју је окупатор завео. Под његовом контролом била је жетва, вршидба, млевење жита у воденицама, а и клање стоке се морало пријављивати. Народ се довијао и сналазио како је умео. Било је и шверца, мада је то било забрањено, а шверцована роба одузимана и купац и продавац кажњавани. Скоро у свим деловима Ужичког округа било је умирања од глади, а посебно у сиромашнијим селима. То се види и из црквених протокола умрлих. По тим подацима умрлих од глади било је у више села Златиборског среза: Алином Потоку, Рожанству, Сирогојну, Љубишу, Ојковици, Јабланици, Мокрој Гори, а у Црногорском срезу у Маковишту, Мионици, Росићима, Субјелу, у Ужичком срезу у Стапарима, Губином долу. Умирања је било и у другим местима али то све није забележено. „Велика смртност је, особито деце и омладине, настала 1917. и 1918. године коме су били изложени, са малим изузетком привилегисаних или добро материјално ситуираних, сви остали становници, па су деца и омладина подлегали таквом страшном режиму исхране“, записао је Драгиша Лапчевић.

У целини гледано, административне, принудне и казнене мере које је окупатор спроводио, довеле су до материјалног пропадања сиромашнијег дела становништва, а осиромашења и средњих и имућнијих слојева. Хроничари су забележили да је било и оних који су своју имовину увећавали и на разне начине се богатили: експлоатисањем сиромашних, шверцом, зеленаштвом, сарадњом са окупатором и на друге недозвољене начине.

Ужички крај су тешко погодиле разне заразне болести и епидемије. За време рата са Турцима 1912. године владао је тифус, у рату са Бугарима појавила се колера. Већ од децембра 1914. године почеле су епидемије у војсци и народу. Доласком војске из источне Босне, тифус се проширио и у позадини српског фронта. Поред пегавог тифуса, народ је оболевао и од трбушног тифуса, колере, дизентерије, болести шпанске грознице и других. Помоћ од савезничких и других неутралних држава ублажила је обољевање, али су болести и даље харале. Окупатор је гушио епидемије у првом реду тамо где се становништво мешало са њиховом војском да им не би преносило заразу.

Рачуна се да је у Србији у току рата оболело око 400 000 лица, а да је помрло око 100 000 грађана, затим до 35 000 српских војника и до 30 000 ратних заробљеника.

Од епидемија заразних болести и последица у ужичком крају умро је велики број становника у току рата. Умирали су војници на фронту и у заробљеништву, а највише су страдала деца, жене и старци. Број умрлих је био велики за време епидемије пегавог тифуса 1914/15. године, а нарочито у јесен 1918. када је владала једна од највећих светских епидемија грипа зв. шпанска грозница. Тада се у појединим местима на подручју округа број мртвих увелико повећао. Само у 12 општина тадашњег Златиборског среза умрло је 775 лица. У селу Кремна, у току 1918. године, од шпанске грознице умрло је 115 лица, у Чајетини 93, Сирогојну 67, Доброселици 66 лица.

Потресан опис помора 1918. године оставио је прота Милан Смиљанић у Матичној књизи умрлих цркве у Сирогојну. „Црни јади црњи од овог мастила задесили су ових дана нашу околину. Завладала је заразна болест, такозвана шпанска грозница. Ова је зараза тако брзо узела маха да су целе фамилије лежале болесне, а да нико није био здрав, да нико није имао болесницима додати воде или подложити пећ. Умирало је много. Понегде су мртви лежали са болеснима по три четири дана, јер није имао ко да их сахрани. Често су жене саме копале раке и сахрањивале. У једну раку двоје–троје закопавано... Понеке су куће сасвим опустеле.“, записао је прота у примедби матичне књиге.

Слично је у току рата било и у другим срезовима. У селу Добрачама, Срез ариљски, у неким кућама умрло је и по неколико лица. У домаћинству Витомира Димитријевића 1916. године од тифуса је умрло 10 чланова. Хроничари су забележили да су се поједини домови гасили. Све је то утицало да се на територији Ужичког округа повећала смртност становништва, која је била већа од броја новорођене деце. У току 1916. године у округу умрло је 3127 лица, а рођено 2143 детета, током 1917. умрло 2602 лица, рођено 2188 деце.