Одузимање оружја и металних предмета, пљачка имовине

У низу мера које је окупатор проводио посебно се истиче наредба Окружног заповедника у Ужицу о одузимању оружја од становништва. Понављана је више пута у току окупације. Називали су је „добровољна“ предаја оружја и муниције, али су убијали оне који би затајили оружје.

Ова наредба објављена је у „Службеном гласнику“ 1. новембра 1916. године. Лицима која су оптужена да поседују оружје и муницију судио је Преки суд у Ужицу. То се сматрало увредом војне силе Аустроугарске и злочином против њихове државе. Извори су забележили да су у таквим случајевима оптужени одмах стрељани или обешени. Због утаје пушке, Будимир Ковачевић из села Доброселице стрељан је у Ужицу 1916. године. Због недостатка сировина за ратне потребе, посебно у последњим годинама окупације, непријатељске власти су, као и читавој Србији и у ужичком крају приступили одузимању металних предмета од бакра, олова, месинга, бронзе, цинка, калаја, алуминијума и других легура. Узимали су и техничке делове од водовода, славине, пољопривредне машине, алатке, ланце, бакарне жице, бакарне кровове са цркава и црквена звона. Одузимано је и кухињско посуђе, сервиси, плехови, бакрачи, казани, кваке на вратима, па и шипке за завесе и пешкире, украсне предмете, итд. Звона су скинута са Цркве у Ужицу и у Негбини.

Осим овога, по наредбама окупационих власти морао се сакупљати и предавати и други материјал који се налазио ван њихових складишта, као што су хартија за штампање и паковање, сав штампачки и књиговезачки материјал. Из Гимназије у Ужицу отерани су камиони књига.

За непридржавање тих наредби и учињене преступе биле су предвиђене оштре казне – конфискација робе, новчана казна до 1000 круна или до 3 месеца затвора.

Поред овога, окупатор је на разне начине пљачкао српску државу и њено становништво. Одмах по уласку у земљу, опљачкао је имовину земљорадничких задруга, Српског пољопривредног друштва и његових подружина, пољопривредних станица, расаднике. Према Драгиши Лапчевићу, окупатор је њихову имовину, „која је износила на стотине милиуна у злату, просто опљачкао и оставио их без игде ичега“. Сељацима су пљачкали плугове, дрљаче, вршалице, ветрењаче и друге справе. Покупљена је вуна од народа у огромној количини, чак и она из душека и јастука, а посебно судови од бакра и месинга. Забележено је да је отимана и стока.

Осим пљачке која је вршена за рачун аустроугарске државе, њихови официри и војници пљачкали су за свој рачун по варошким кућама делове намештаја и „све финије ствари“. То је умногоме отежавало живот становништва и задовољавање најосновнијих потреба у исхрани и одевању. „Опљачкан до голе душе, народ је ишао сав у крпама, а кад су и оне спале, почео се одевати не више вуненим оделом, већ оделом изатканим од хладне конопље и још хладније коприве“, забележио је Драгиша Лапчевић.

Нема сумње да су, поред административних и бројних других мера, и разни облици пљачке појачали експлоатацију становништва Ужичког округа и погоршавали његов ионако тежак материјални положај у току рата, а врло често су угрожавали и голи опстанак појединих породица.