Ужичке кафане по причи Јова Росића

"Кажу да је било много кафана. Кафана није било много, него је било много кафеџија. Држали су кафане по пет-шест месеци, региструју их и затворе. Неке кафане су радиле на крчму. Узму мало ракије из неке веће кафане и продају. Па кад виде да ће да понестане купе још у некој већој кафани и опет тако. Знам за Милана Пенеза Шуку који је држао кафану на Царини, са кило ракије. Дође му Ћага и још неко тако друштво и чим попију три сатлука, оду. Оде дечко код Чеда Мандића за још ракије. Неки Срећко Цвијовић, преко пута основне школе, имао је кафану. Његова жена се звала Јања, која је била у пошти благајница. Срећко је имао и кафану и пекарицу. Пекарица је радила али кафана ништа није радила, али водила се као кафана. Иза основне школе, тамо где је седиште Демократске странке је била кафана Пера Стамболије. После је та зграда срушена и направљена Курлагина кафана. Преко улице била је Кандићева кафана. Ове кафане нису добро радиле. Најбоље је радила кафана преко пута кафане Бреза у бившој Мојсиловића радњи. Та кафана је била у Драшкића кући када је држао кафеџија Кузељ. Добро је радила и кафана Вељка Лазића, где је био биоскоп Луксор. У кафани је радио Вељо Костић што је имао брата Жика (Живојин Костић). У том крају да поменем кафану Тома Наумовића. Уз кафану је била и пекарица, а сама кафана је имала и билијар. Ова кафана је добро радила. Имали су и биоскоп. После рата, дужи период ту је био биоскоп „Златибор“. Кафана се звала, кафана Томе Нумовића. Овде близу Трга била је кафана Цар Душан, и она је добро радила. Са њом су прво радили браћа Грбићи, Саво и Раде.

Кад су банкротирали дошли су браћа Шмакић, Миле и Добро. Ту је била аутобуска станица за Златибор. Саво Радовић је имао аутобус и ту је била продаја карата. Његова сестра Станка је била благајник. Пред Светски рат у Ужицу није било ни једног аутомобила. После рата су била четири: Наум шофер, Бели Љубојевић, Чучковић и Саво Радовић. До књижаре „Победе“ (сада Банка „Женерал сосијете“) кафану је држао Саво „Радикалац“. У истој кафани су радили Петаковићи и Вељо Отров. Вељо Отров је међу првима имао ауто у Ужицу. На Слануши је била Аврама Караклајића кафана „Мали Париз“. У кафани је радио Десимир Ђуровић. Ту је била и кафана „Топ“ Неђа Радовића. Где је била фотографска радња Веца Милошевића на Слануши била је поткивачка радња Васа Јеремића. Где је било прво место кафане „Бреза“ у Наде Матића улици била је кафана и пекарица Пера Стојића. Његова пекарица и кафана биле су уз кућу Јанка Хунцика кројача. Перо је имао авлију за кола и стоку. Уз „Брезу“ ка Слануши имао је кућу Рако Тоскић казанџија. У приземљу је пекарицу држао неки старији пекар. Имао је сина ватрогасца. Била је и механа где је сад пекара на улазу у пијацу. Ту је са кафаном био Саво Станић који је имао сина Јова. Била је и Лазића кафана у којој је био и биоскоп. Када се градила пруга Ужице-Вардиште. Тада су се градили објекти и тунели за пругу. Све су то радили Далматинци а ми смо их звали „Браћурани“. И они су кад примају те плате долазили код Вељка Лазића где су била тамбурашице. Ја се сећам када сам ја на занату ишао у занатску школу која је била у основној школи, вирим кроз врата. Браћурани метнули буре пива, они су говорили „пиве“ метнули шајтов, и они точе, а свирају им тамбурашице. И оне певају, и сад се сећам, „девојчица воду гази овако онако“ а подигну сукњице до чланака а он даје још два динара више да дигне сукњу до колена. Буре пиве пред њима, примили плате. У Турици је била Ђедова кафана и ту су ти биле тамбурашице. Ту ти је био Љубо Барац, он је био шнајдер, оженио се са једном Румунком. Она је носила у оно време, а старија жена, сукњу до колена. Он није радио занат, водио је жену да гата. Сваког коме гата он испита пре сусрета са овом његовом женом па јој пренесе. Па његова жена неке ствари и „погађа“. Вељко Лазић није могао да издржи него је на спрату направио осам соба, па се та кафана називала ХОТЕЛ „Лазић“. Из за то спавање били су велики трошкови. Онда није имало воде у кући. Морала се да се доноси вода за умивање, за пиће, за умиваоник. Морао је имати лавор за умивање, пешкир. Миле Стојановић звани Циле, молер је писао ту фирму. И са тим није дуго радио, него је уступио горњи спрат за биоскоп „Луксор“ Драгом Аранђеловићу. Код Алексића моста, прекопута оног солитера била је кафана Бајина Башта. Била је власништво Светозара Маријановића. И ту су били за преноћиште пролазни људи, који су спавали на столицама, седећи за асталима. Преко пута је била кафана Босна. То су биле механе. Кафану Босна је држао Спасоје Пенезић, па неки Ђидо или Ђедо из Косјерића. Гостовале су неке циркуске вештине: риба девојка, маскирање људи, и ја сам ишао да гледам и давао динар-два“.

Када су се 60-тих година 20. века почеле реновирати старе кафане, стари гости су их се са сетом почели напуштати. за њих то није био онај амбијент старих ужичких кафана.

Кафански подови су били дашчани, обавезно олајисани, а у угловима кафанске сале налазиле су се пљуваонице. Кафу, а понекад и пиће, келнери су разносили по оближњим занатским радњама и трговинама.

Пиво се точило преко апарата за точење, из специјалних пиварских бурића. Кафа је коштала 2-3 динара, а флаша сарајевског 3 динара.

Хлађење пића вршено је у посебним коморама у шанку, у којима је према временском периоду коришћен лед из ледаре (позната ледара солаџије Јовановића, укопана на пољани испод пута за Пору, испод куће Пера Костадиновића Ћенда), у ствари речни лед који је у току мразева у тај простор уношен. Лети је лед по кафанама разношен из Ткачнице, која је имала ледару.

Када се говори о набавци, куповини или продаји алкохолних пића, треба имати у виду да бакалске радње или деликатесне радње нису могле да их продају као сада у својим продавницама. Само радња са посебном дозволом (оне су биле врло ретке) могла је да обавља продају алкохолних пића. Постојале су трговине пићем, тзв. подруми пића, у којима се могло купити пиће на велико и на мало. Највећи део пића набављан је од непосредних произвођача – сељака (све врсте ракије), а вино је углавном куповано из околине Трстеника, или уопште из Жупе. Пред Други светски рат појавило се флаширано вино бољег квалитета из Смедерева („Црвена кула“, „Смедеревска кула“), вино из Земуна, фабрике Бруно Мозер, или шампанизирана вина из Војводине и Хрватске.

Понеке ужичке кафеџије су се снабдевале код сеоских домаћина са ракијом у већим количинама.

одломак из књиге "Кафане и пекаре старог Ужица"