Ужичка чаршија и вашари

Ужичка чаршија највише света има када су јесењи вашари. Нарочито на Преображење и Петковицу. Дотера се много стоке из удаљенијих села, али и бели мрс, вуна, ораси, ракија, грађа и друга роба. Стари Ужичани су памтили вашаре „кад је у Ужицу било више стоке него људи“. Ту су марвени трговци који махом купују стоку за велике накупце, оне који стоку извозе. Сеоски домаћини од добијеног новца за продату стоку купују одећу, со, гас, зејтин, шећер и друге намернице. Пуне се торбе, вреће, товаре коњи, трпа се у кола. А онда, у журби, спремају се пут својих кућа.

Крајем прошлог века по селима су још постојале велике сеоске задруге у којима је живело и по две-три генерације чланова једне породице. Перо Бакић, опанчар, народни лекар који је дуго година намештао ишчашења и ломове костију, причао је, да је једном домаћину из Јабланице продао 100 пари опанака за његову породичну задругу. Обављену купопродају су поквасили у кафани Жарка Мојсиловића.

У оваквим приликама догађали су се и мистериозни нестанци сељака – гостију неких кафана. После Другог светског рата једна позната зграда у граду, у чијем је приземљу била кафана, адаптирана је за друге намене. Зидари су радећи на згради открили у зиду кафане узидани људски костур. Причало се да је у тој некадашњој кафани крајем 19. века, заноћио један човек које код себе имао кесу дуката. Човек је омркао али није освануо.

Или једна друга прича.

Гост је, плашећи се разбојника, дао кесу са златницима газди кафане где је преноћио. Сутрадан, кад је платио вечеру и ноћење, затражио је кесу са парама. Газда му је на то рекао да од њега није ништа добио на чување. Гост је отишао у полицију и пријавио. Рекао је и какве боје је кеса која се налази у газдиној каси. Газда је доведен у полицију и морао да да кључ од своје касе. Полицајац је дошао у кафану, тражио да се каса отвори. У њој је била описана кеса. Изгледа да је после тога кафеџија још добро и прошао.

За ужичку децу тога времена велики број кафана коришћен је за обележавање Беле недеље. Тада су деца обучена у разне хаљине и са маскама на лицу обилазила те кафане и са кратким програмом увесељавале госте. То је било певање, декламовање, свирање на свиралу, усну хармонику и играње. После изведеног програма од присутних у кафани добијали су по неки динар. Тако, из кафане у кафану, деца нису свуда и била добро примана. Било је и кафеџија који су тој деци приређивали „изненађења“. Испод шанка би узимали боце са сода-водом и прскали би их и тако избацивали из својих локала.

Реткост је била да се поред кафанског објекта не налази и пекара. Пекаре су добро дошле уз кафану јер ће кафански гост уз пиће тражити да нешто и презалогаји. Јагњеће печење, лепиња у три варијанте, пекарски кромпир, калинџо али и умакање врућег сомуна у пржуљу, из које се пре пар минута извадило печено јагње, биле су пекарске понуде којима је мало ко могао да одоли.

У вароши је било много кафана. Ту је и био проблем у вези ремећења јавног реда. Начелство окружја ужичког је крајем 1882. године упутио Суду Општине Ужичке акт број 10783 од 7. децембра, у коме се наређује да се овај проблем доведе у ред:

„У вароши овој уобичајено је по кафанама и механама и по улицама банчити, викати и дерати се у свако доба ноћи, чиме се нарушава ноћна тишина и мирни људи узнемиравају у својим становима, а уз то догађају се нападања на поједине личности, или се други нереди чине.

У интересу реда и спокојства овдашњих грађана и долазећих путника, и у интересу опште безбедности, Начелство Округа Ужичког наређује:

1. Да нико не сме по улицама ове вароши тумарати, певати и дерати се на начин непристојан никада, ни дању ни ноћу, а свакојако после 7. сахати увече.

2. Да кафеџије и механџије не смеду држати отворене своје кафане, односно механе, после 9. сахати увече, нити смеду допустити да се код њих проводи даље седење и лумповање и певање, осим случајева дозвољених забава-балова или мирно седење путника или пак отмених гостију.

3. Сви гостионичари дужни су сваког путника који није житељ Округа, одмах поискати путну исправу – пасош и предати је на увиђај и визирање – где је то нужно – полицији...

Ову наредбу Начелство саопштава Суду општинском, с препоруком, да исту још данас обзнани добошем у вароши, и о извршењу се њеном стара, и да сам живот настане, да се учини крај лумповању и беспосличењу, и да се води тачан надзор над страницама и свим сумњивим лицима.

У потпису Начелник Округа Милован Браловић.

одломак из књиге "Кафане и пекаре старог Ужица"