О Ужицу и кафанама

Ужичани су били тихи и мирни грађани. Од толико кафана где се пило, јело и веселило, није било неких туча и кафанских испада са већим последицама. Да поменемо само један случај, за који можемо да кажемо да је ужичку чаршију извео из тога мира. Тридесетих година 20. века, догодило се једно убиство официра у Великом парку, односно испред кафане „Парк“, које је било због коцке или неке девојке.

За време председниковања Диша-Димитрија Вучиновића, познатог ужичког градоначелника, била је на снази одлука о новчаном кажњавању грађана који се затекну у кафани после 22 часа, у зимском периоду. Дежурни полицајац је свако јутро рапортирао председнику Дишу о стању у граду током ноћи. Између осталог каже да је затекао два грађанина у кафани после 22 часа. „Знам, Ћага и Свети Сава!“ – вели председник. То су били Драги Каљевић и Миливоје Зарић. Ова два Ужичанина су била скоро редовно у рапорту ноћног полицајца.

Имало је примера неуобичајеног понашања у кафанама. У сећањима је остао Ристо Тарић, трговац, Солунац, брат доктора Ђоковића, црномањаст, висок, кошчат човек. Радњу је држао одмах са десне стране кад се од бојаџијске радње Косте Вранешевића на Мегдану, иде на Житну пијацу. Био је веома ћутљив човек. Недеља пре подне. Седи Ристо пред кафаном „Два багрема“, пије кафу и чита новине. Сви ћуте... Око подне устаје и друштву за столом вели: „Ајде, разговору краја нема!“ И оде кући.

Инжињер Сретен Марковић родом из села Границе код Трнаве, који је живео у Ваљеву, испричао је свом пријатељу Луки Пројевићу из Ужица један интересантан догађај везан за Ужице. Поменути инжињер Марковић је радио у фабрици „Крушик“ у Ваљеву. Машине потребне за фабрику набављене су у Енглеској. Тим поводом стручњаци монтери су дошли да пусте у рад машине. После обављеног посла, одведу госте у кафану „Ловац“ на Пећини да ручају. Када су понудили овог инжињера пићем са питањем: „Виски, вотка?“, он затражи сливовица. Сви домаћини су остали без речи, а Енглез им рече да су му у његовој породици причали да је деда трговао са Србијом: куповао дуван, суву шљиву и ракију. За њих је позната ракија била из Ражане, Карана и Костојевића. Из овога се може видети да је ужички крај био далеко познат по квалитетној домаћој ракији.

Ужице са својих стотинак кафана стварало је значајну привредну добит у граду који је имао око 8.000 становника. За веома кратко време те ужичке крчме и кафане су толико брзо напредовале да су касније неке од њих били узорни угоститељски објекти. После Другог светског рата прота Милан Смиљанић је читаве генерације дечака златиборских села одводио у Београд и тамо их давао да уче угоститељски занат. Многи од њих су постали водећи у угоститељству Београда.

До изласка Турака из Ужица гости кафане су били и једне и друге националности, српске и турске. Крајем фебруара 1855. године, у кафани Јована Стефановића, поделили су мегдан Ристо Невесињац и Мухамед Бећир. Неку годину раније, 26. фебруара 1853. на конференцији општинског суда у Ужицу, донета је одлука о оснивању болнице. Ова прва ужичка болница би радила у механи на Царини, у српском делу вароши. Тако је једна ужичка механа променила намену – од кафане настала је болница!?

У последње време код нас се развија тзв. сеоски туризам. Ова појава гостопримства код Срба много подсећа на диван наш стари обичај: треба добро угостити пријатеља. Свим ђаконијама се гост послужи, може све да једе и пије до миле воље, али на крају све то плати. Средњи век свакако памти гостионице и механе по друмовима, где се путник-намерник може окрепити и одморити. Како је градова у правом смислу те речи било мало (у овом делу Европе), то је сигурно да и о кафанама не може бити речи.

Ужице је у 15. веку било село. Значи, тврђава, коју неки често називају стари град није било насеље већ фортификацијски објекат који је служио за одбрану овог краја. Тек од 18. века Ужице је велика касаба. Због развоја заната, трговине и вишка пољопривредних производа, појачава се размена добара са другим областима Турске, али и са Дубровником. Пишући о ужичком крају, професор Олга Зиројевић наводи да је Ужице тада имало поред 1.140 „уредних и лепих дућана“ и 11 трговачких ханова.

Прва трећина 19. века је карактеристична за Ужице и по томе што се у том времену формира његов грађански сталеж. По Љуби Стојановићу, најстарије ужичке породице су биле: Котлајићи, па затим Радуловићи, Марићи, Лапчевићи, Јањићи. За њима долазе досељеници, нарочито после изласка Турака из вароши, па све до Турског рата 1875-76. Највише је било досељеника из Херцеговине, Рашке области, али из Босне, Далмације и мање из Црне Горе. Међу досељеницима биће људи са посебним занимањима, али и будућих кафеџија, пекара и касапа. Касније познати Орловићи, доћи ће из Нове Вароши, из Херцеговине Павле Лијевљанин (Јокановић), који је био из Невесиња. Из Херцеговине је и Стеван Невесињац, механџија, али и људи који се нису бавили кафанским послом него су били значајни чиниоци друштвеног живота Ужица: Лука Требињац-трговац, Илија Наранџић-трговац и књижар. Из Херцеговине је и Саво Зотовић механџија, а Јањушевићи су из Камене Горе код Пљеваља. У Ужице нису само долазили из поменутих крајева. Треба навести и дошљаке из источне Србије: Јова Башчована, који је имао кућу и механу на крају Царине. Из Корче је Ристо Наумовић, чији је један син био касније познати кафеџија Тома – први и најбољи произвођач ужичке клековаче. Од млађих досељеника је Лука Огњеновић и Јован Селак(овић), оба механџије. При крају 60-тих, по кнежевој вољи, у Ужице су се доселили (из Црне Горе), између осталих: Жарко Љешевић, Маринко Леовац и Јован Глушчевић.

Љуба Стојановић, у својим Белешкама и успоменама, помиње и најстарије ужичке кафеџије. То су били син Ђока Јованчевића, некадашњег попа који се распопио, те су његова деца добила презиме Распоповић. Његово име, Стојановић не помиње директно, али каже да је био „кафеџија на Царини“. Од најстаријих породица се помињу и неки Автовљевићи (Петронијевићи), три брата, од којих је један био кафеџија. Петроније Чађевић био је пекар, Стеван Дрндар, кафеџија, итд. За ове досељенике Стојановић наводи: „Сви они, чије су куће на Вароши или на Царини и десно и лево по брду, старији су, јер је то био стари српски крај“.

Из тога времена, по Ужицу се причала прича о надмености једног баруџије који се звао Ристо Мостарац. Бирао је друштво и за себе и за своју децу. Чак и синове није давао у школу, да се не би кварили. Кад му је један механџија са Доварја запросио кћер за свог сина, он му је одговорио: „Није моја кћер за Доварје!“ (Тада на Доварју није било гробље, те се ова изрека не односи на изреку да је неко „за Доварје“).

Било је занатлија који су све више били у кафани него што су се бавили својим послом. Такав је био и Васо Мостарац (Стојановић), пушкар. „Кад је престао радити занат проводио је време у кафани играјући највише санса и шес и по. Кад је у Ужице донесен билијар (у Лојаничину кафану „Цар Душан“), он је одмах научио“.

Из прва четвртине 19. века у раном периоду формирања српске вароши, поред других занатлијских и трговачких радњи помињу се и механе. У 1839. години у ужичкој вароши има 47 кафана, по једном документу, а у Историји Ужица се наводи да их је 1836. било 30. Значи, за 3 године број механа повећан је за више од половине. Даље, број кафана се повећава тако да су у 1873. години Ужице може подичити са преко педесет механа и кафана.

О времену 40-их година прве половине 19. века навешћемо двојицу путописаца Немаца који имају опречна мишљења и механџијско-гостионичарском занату. Први је Вилхелм Рихтер, који је обишао Србију 1839. године. Он пише да у Србији „механе забачених места ретко нуде више од хлеба, вина и ракије“. А за механе дуж пута вели: „да нису боље, само имају више удобности и неучитивије газде, где човек, чак и у оним најелегантнијим, никада не може да рачуна на кревет па ни само покривач...“

Вероватно је В. Рихтер лично био повређен поступком неког гостионичара, јер пише да „ове кафане дају најбољи доказ о културном стању Србије, које још далеко заостаје за сибирским пустињама“. О шљивовици вели „да се пије као разблажени цијанид“. А даље о ракији пише да су „најближа вину“ жестока пића: „Сваки сељак гаји питому и дивљу шљиву у великим количинама а од њих не зна да прави ништа друго сем ракије“.

Очигледно да је Рихтер био искључиви трезвењак. У свом даљем писању о алкохолу наводи да ракија има „велику количину цијанида“ те да веће конзумирање може да буде штетно нацији. Даље пише: „... Бледи тен, земљосани изглед радника у градовима вероватно да и од тога потиче“.

Ово би била рубрика, „Како други о нама“. На нашу срећу, мало је било таквих путописаца. За Каница знамо јер и њега убрајамо у оне добронамерне. Мислим да је господин Рихтер имао више личних неприлика.

Али и Енглез Арчибалд Пејтон је обилазио Србију коју годину касније и пише овако: „Чудно је рећи, али после овог искушења (приметио је труле лешине и пацове по вароши) одседосмо у једном изванредном хану, најбољем којег сам видео у Србији. Био је мешавина немачког wirtshaus (немачке крчме) и италијанске osterie (италијанске гостионице), а држао га је један Далматинац... Соба на спрату била је лепо намештена и имала је лепе ћилиме“.

Милутин Ускоковић Ужице 19. века види овако: „У Ужицу је живот био замро и постао скучен да и здрав човек може да умре од досаде и монотоније. Замрлост је толика да су и мачке спавале на сред улице“.

Он је у својој приповеци Мисли лепо описао једну од старијих ужичких кафана, „Радишића кафану“:

„И пред мојим очима створи се Радишићева механа са великом стрејом и ластиним гнездом под њим. На сокаку пред механом, око округлог стола, збиле се наше комшије пијуцкајући ракију. Неко сиса чибук, неко звецка бројаницама, неко пак подавија браду или грицка бркове, а у вр` Ђока Туфегџића у избледелом турском одјелу, с фесом на глави и кићанкама напријед. Очи му крваре, подадуле. Брци се помијешали с брадом. Лијевом руком држи шаркију на крилу а десном удара ситно и пјева као поноћни вјетар нашег краја:

„Ки-ша и-де и по ма-ло сње-га,

И по ма-ло сње-га,

Ај ки-ша и-де и по ма-ло сње-га...“

Шаркија јеца уз пјесму. Понеко од људи забаци шубару, отвори уста, хоће да рекне нешто, па се предомисли те замукне, натуче шубару још јаче, искати полић и полугласно, преко рамена, добаци момку:

- Дијете, још по један, мени и Ђоку!

А ми дјеца, чим смо чули Ђокову шаркију, баталити игру па се начетили пред механом, зинули, загледали се у Ђока, па гутамо његов пун осмијех и његову пјесму...

Кафеџијски момак поћерао би нас што му сметамо при служењу; ми би се разбјегли, да се опет начетимо гушће и ближе“.

Привредно мртвило се одржавало и на посете у кафанама. Ускоковић у приповеци Страх, описујући кафану „Зелени венац“, пише:

„Између тих ћепанака, неком загонетком, подигнута је лепа витка, сва бела, двоспратна зграда кафане код „Зеленог венца“ у којој, кад сам год прошао, нисам видео никог да нешто поручи. Газда живи од имања на селу, а гости му праве му друштво. Они носе фесове, чохане чакшире, везене чарапе и јеменије. Ћуте, не свађају се, не воде никакву политику. Обично су тутори у цркви и носе барјак кад је литија“.

Прве механџије били су у ствари нешколовани људе. Обично са села, имајући имања, добре воћњаке отварали су механе. Било је људи неких других занимања (пекари, опанчари) који су се повремено бавили и кафеџијским послом. Није познато широј читалачкој публици да су и познате народне вође и ако нису знале за реч бизнис ипак радили и друге послове мимо државних. Тако је Милош Обреновић у Крагујевцу имао своју механу 1818. године.

Како може то да ради књаз Милош а не би могао неко други. У Ужицу механу 1829. године има Јован Митровић Демир из села Дражиновића, познатији у народу као војвода Демир. Механа се налазила у његовој кући на Вароши у садашњој улици која носи његово име... Ужичке кафеџије, дакле, могу да се похвале да им је колега у послу био и један војвода.

Поменуте године Јован Митровић изнајмљује горњи бој куће за основну школу. Учитељ је био Милутин Будимировић родом из Прека, аустријски поданик.

Ево још једног примера како нам је кафана била и школска учионица.

У Србским новинама је објављена једна пошалица која се односила на догодовштину из Радишића кафане:

„Има већ две недеље како је г. Малиша Јовановић приступио реновирању своје кафане зване „Радишић“. Избио је спољне зидове и президао за портале, а сада спушта под кафане и избацује земљу. Доконе комшије често обилазе раднике и сопственика Малишу, разговарајући међу собом да се ту може наћи и какав ћуп са златом, пошто је стари сопственик пок. Радишић био врло имућан човек и није искључено да је и извесну суму новца склонио и закопао.

Малиша стари обешењак, познати шаљивчина и спреман за свако шегачење искористио је ово да насамари комшије и радника и на њихов рачун направи једну смејурију. Скупио је већу количину кафанских тантуза и старог никленог новца и кришом закопао под патос. Кад су радници дошли до тог места, први који је почео подизати патос и копати, наишао је на подметнуте тантузе и мислећи да су наполеони почео трпати у недра заједно са земљом. Кад су то приметили остали радници, настала је права гужва и гушање око нађеног новца, да се узбунио цео комшилук. Да би шала што боље успела Малиша дохвати пијук и викне: „Бре људи, не дирајте то су моје паре!“

У зло доба када је Малиша и комшије, којима је објаснио шта је по среди, почели да се превијају од смеха, радници су дошли себи и видели да то нису наполеони него тантузи и да је све то шала. Сада се на рачун ове шале праве разни вицеви на Липи“.

Већ средином 19. века почела су историјска и политичка догађања баш у кафанама. Године 1859. новине су објавиле, како се у Ужицу прославило враћање на кнежевски престо у Србији, Милоша и Михаила Обреновића.

„У Ужицу је, како у вароши, тако и у целоме окружју тог имена, неописано весеље проузроковао глас да су светли књаз-отац Милош и књаз-наследник Михаило ступили на србску земљу. Безбројна множина народа скупила се у светом храму у Ужицу на благодареније, које је свештенство Богу приносило, а после је сав свет изишао на пијацу, где су игре, пуцњава прангија и пушака и певке са громким усклицима: „Живио књаз-отац Милош! Живио књаз-наследник Михаило!“

Оснивањем Певачког друштва 1868. године при Читаоници културни живот у вароши постао је разноврснији и садржајнији. Ова културна организација даје „праву беседу“, приредбу, 30. новембра 1868. године, на дан „Прозваног Андреје“ у гостионици Алексе Михаиловића. На програму су хорске песме, рецитације, „свирање уз гусле“ а приредба је завршена игранком.

Феликс Каниц каже: „Кад сам 1888. године опет дошао тамо, у новом, једва сам препознао старо Ужице. По калдрми, добро урађеној 1882. године, моја кола су стигла на Велику пијацу пред Јањића кафану, која је имала неколико лепо намештених соба за госте“. То је била Јањића кафана, коју су држали браћа Јањићи – Леко и Перкан.

Перкан је био чак и председник ужичке општине. Он је временом упропастио своју политичку али и кафеџијску каријеру. Одао се пићу и коцки, и бедно је завршио. Причало се да је на ужичком Белом гробљу просио сачекујући парастосе и сахране. Тамо је и умро и сахрањен био о општинском трошку.

Милутин Ускоковић у својој приповеци Страх пише: „Зар не знам Перкана, оног човека са уштапљеним ногама, што купи цигарице пред Јањића кафаном. Све је профућкао те сад живи од милостиње добрих људи...“

Овај кафански објекат (у новом изгледу) ће у нашем веку преузети и највише држати, друга двојица браће, Цале и Драган Петаковић, и називаће га Хотел „Златибор“.

Па ни тај репрезентативни Хотел „Златибор“ није могао својим критеријумом да задовољи када се радило о много значајним особама. За најављену посету краља Александра Обреновића, ужички политички прваци разбијају главу о томе где да га угосте. За ноћење већ одавно, кад год би Краљ дошао у Ужице, бивало је обезбеђено ноћење у дому Алексе Поповића, познатог ужичког политичара и присталице Обреновића. За ову прилику одлучено је да се приреди свечани ручак у гимнастичкој сали Гимназије. Ето прилике да кажемо да се некад и школа могла преметнути у кафану, а не само кафана у школу. Када је српски Краљ у питању, у Ужицу се није могао наћи објекат где би се овај ручак обавио. Дочек је планиран за 31. август 1901. године. Формиран је Приређивачки одбор на челу са председником Малишом Атанацковићем. Чланови одбора су били: Михаило С. Зотовић, Лазар Р. Лапчевић, Алекса Поповић, Лазар Ђ. Тришић, Филиповић, Браловић, Мавровић, Свет. Мојковић, Т. Остојић и Јан. Поповић. Приређивачки одбор је тражио понуде за спремање хране за краљевску трпезу и прихватио је понуду трговца Владимира Ђукића из Ужица.

О посети Краља Ужицу овом приликом позната је и једна анегдота:

У овој прилици одлуче се поједини представници станака и удружења на предлог организатора и општинских власти да се пријаве да их Краљ прими у аудијенцију. Тај дан, 6. септембра, велика врућина а отегао се ред пред Гимназијом где је Краљ примао. Групу политичких представника, пошто су међу последњим за пријем, уведе један од организатора у гимназијским подрум где је у тој хладовини чувана храна. Понудиће их са свим јелима и пићем. Добро се окрепише и један од њих помену да би сад могли ићи кући. Када га остали подсетише зашто су дошли, он се свима извини јер нема смисла шта ће Краљ рећи, ако чује а нису га поздравили.

одломак из књиге "Кафане и пекаре старог Ужица"