Од кафане до кафане

Време које кроз овај део желимо да опишемо је крај 19. века и прве деценије 20. века.

На правцу из Севојна према Ужицу налази се данас познато ужичко предграђе Крчагово, које пре 60-ак година није било део града. Ко се у то време родио у Крчагову, у књизи рођених је писало рођен у Крчагову. Крчагово није било у атару општине Ужице. Био је то довољан разлог да се не плаћа висок порез на промет ван општинске територије, да би се уз саму границу отворила кафана, месара или трговина. Многи Ужичани су ишли управо да ту купују, јер је било јефтиније. Такве радње је имала кућа Миодрага Милановића. У једном локалу отворио је кафану, мада по занимању није био кафеџија. Најмио је келнере и само надгледао послове. У другом локалу отворена је месарска радња, коју је држао месар Глишо Принчевац. Килограм говедине код њега је био 3-4 динара, што је било знатно јефтиније него у Ужицу. Већ после њега, у овом локалу је била продавница обуће познате чешке фирме „Бата“.

КАФАНА „ ЛЕП ИЗГЛЕД“

Ово је прва кафана на путу идући у Ужице из правца Крчагова. Била је код Болнице или како се она тада званично називала – Бановинска болница. Била је то кафана „Леп изглед“, Миодрага Милановића. И имала је леп изглед, а старији Ужичани је се сећају по фасади која је у летњем периоду била сва обрасла у бршљен. У близини фабрике Пушкаре, Болница и Касарне, а на путу, добро је радила. Поред пића гост се могао услужити и јелом. Било је у фабрици доста радника Словенаца који су се овде хранили. Кафана је набављала сваки дан дневне новине, па је известан број гостију долазио да се обавести о дневним догађајима код нас и у свету. И на ред се чекало да би се новине прочитале. С обзиром на близину Касарне, овде су навраћали официри али и по који војник, нормално кришом да га не виде старешине. Гости су били и болничко особље, као и посетиоци болесника. И коначно, како је кафана била на путу, навраћали су и путници на коњима или запрегама. Значајно је напоменути да је поред познатих напитака у кафану стизала и вода из Прилика код Ивањице, познати „Прилички кисељак“. Ова минерална вода је на коњској запрези довожена из Ивањице.

Објекат је имао малу и велику салу. После Другог светског рата, због недостатка станова, велика сала је преуређена у станове махом за болничко особље. После рата 1945/46. године, у мањој сали ове Милановићеве кафане, као кафеџија је радио Милија Шојић.

КАФАНА МИЛОША СТЕФАНОВИЋА

На оном простору, где је некада био ресторан „Пролеће“, налазила се кафана пре Другог светског рата, која је била најпознатија када је са њом радио кафеџија Милош Стефановић.

Преко пута главног улаза у фабрику Први партизан, налазила се кафана. Њу је држао неки кафеџија по презимену Радоњић а жена му се звала Јела. Нису имали деце, па су усвојили дечака, који се звао Јово. Јово је научио да вози аутомобил и био шофер.

Са кафаном је после наставио да ради кафеџија Милош Стефановић. Период када се знало за ову кафану био је између 1932. и 1940. године. Касније утврђене чињенице казују да је Стефановић са овом кафаном почео да ради 1937. Године са назначеном адресом – „засеок Крчагово“.

ЂЕДОВА КАФАНА

На врху Доварја, када се улази у ужичку котлину, налазила се „Ђедова кафана“. Добила се име по власнику Анђелку – Ђеду Маринковићу. Ова кафана је најбоље радила у време кафеџије Славка Урошевића.

Улазећи преко Доварја у варош, прва кафана на коју се наилази, била је кафана „Код Ђеда“ или Ђедова кафана. Власник кафане, Анђелко – Ђедо Маринковић, радио је неко време ове послове, да би коначно дао кафану у закуп, а сам прешао у Ужичку болницу да ради као болничар. Добар пример, да је кафански посао ризичан, сигурнија је „државна служба“.

Кафана се налазила на левој страни улице на врху Доварја. Испред кафане су била три лепа багремова стабла са белим и розе цветовима.

Најпознатији кафеџија који је радио са овом кафаном био је Славко Урошевић, а у послу му је помагала његова супруга Миленка и две старије кћери, које су једва прешле десет година живота. Сала кафане је била повезана шубером за собу, где је породица становала, али се ту код забава спремала јела. Кафана се пићем снабдевала из познатог Марјановића подрума, али се често добра шљивовица набављала директно од сељака. Гости кафане су били углавном људи из тога краја. Они су били и различитих политичких опредељења. За ову кафану сви су они били само кафански гости.

Кафана је поред редовног рада била и место окупљања гостију, махом из тога краја, када су организоване тзв. фамилијарне забаве. Позове се 30-ак фамилија, онолико колико је били места. Поред пића, од јела се спремао специјалитет ћурка на подварку, сарма, свињско печење и остала јела. Забаве су биле увек у зимском периоду, за време празника.

У ствари, две, три забаве годишње, али се гледало да их нема у то време у некој другој кафани. Уз јело, пиће и музику, била је и лутрија. Била је и једна игра за млади свет, која је у ствари била увод за „флерт“ (удварање). Ова игра се називала „шпацир“ (шетња). На велики послужавник ставе се бомбоне, чоколаде, колачи али и лицидерска срца.

Окупе се око послужавника момци и девојке, а у таквој ситуацији момак који одабере симпатију, купи јој одређени слаткиш. Ако јој „срце“ поклони, то је већ више од обичног удварања. Када почне коло, зна се ко треба да поведе, а ко се „хвата“ до коловође. У окретним играма, газда кафане Славко Урошевић је отварао игру са познатом дамом из тога краја Штефицом Жунић, која је била удата за официра, па остала удовица. Госте је својом музиком забављао познати ужички хармоникаш Петко, својом дугметаром.

Поред супруге, Миленке, Славку је помагала и најстарија кћерка, Зорица. Она је за време трајања забаве била у шанку, прала чаше и кувала кафе. Родитељи су у њу веровали да је „батли“, јер када она ради у кафани, онда је бољи пазар, има више гостију. Дешавало се да јој из руку испадне чаша и да се разбије. Кад се то догоди, мајка је говорила да је то добар знак и да ће бити пара.

У току рата све су војске пролазиле кроз кафану, јер је на том путу из Ужица ишло се према Касарни у Крчагову. Славко Урошевић је одведен у заробљеништво па је са кафаном наставила да ради супруга Миленка. Од свих војски, најгори су били Бугари. Никад нису хтели попијено да плате, па су се чак и кабадахијски понашали. Газдарица кафане је често била принуђена да зове полицију.

КАФАНА РАЦА ЂЕРАСИМОВИЋА

Тамо где је зграда Музеја идући уз Доварје, налазило се имање Раца Ђерасимовића, са кафаном у приземљу зграде. Ту је била прва кафана Милоша Петаковића, коју је држао у ортаклуку са Владом Јојићем.

Тако, на крају, при дну Доварја са ужичке стране, где је сада једна од зграда Народног музеја, дођосмо до кафане Влада Јојића. Кафану и пекару је преузео Јојић са читавим „једеком“ од Раца Ђерасимовића и почео ортаклук са Милошем Петаковићем. То је било пред Први светски рат. Ортаци одлазе у рат заједно, а враћа се само Јојић. Овај растанак са својим другом и ортаком, Владе Јојић је тешко преживљавао. Наставља сам да ради све до 1937. године, када се ова зграда руши и на том месту зида зграда Народне банке (данас Музеј). Синови Милоша Петаковића, Цале и Драган, наставиће кафанске послове у хотелу „Златибор“.

Са овог простора старе железничке станице, прећи ћемо мост код Ватрогасног дома да бисмо се упутили у Велики парк. Ко је познавао ову некада познату оазу зеленила и тишине, право шеталиште и одмаралиште Ужичана, може само да уздахне обузет сетом за драгоценим а изгубљеним вредностима. Велики парк је од раног пролећа па све до краја лета до зоре па до мрклог мрака, био пун шетача. Овде су ђаци долазили на часове у природи. Овде су младићи брали љубичице да би их поклонили својим симпатијама. Децу су брала љубичице својим учитељицама. Колико је матура ужичких гимназијалаца спремљено у овом парку, колико је љубави започето, поправних испита спремано у апсолутном миру Великог парка, који је био тако близу од града, а кад се нађемо ту – као да смо веома, веома далеко од градске вреве.

КАФАНА БАШТА У ВЕЛИКОМ ПАРКУ

Овај део долине реке Ђетиње, назван Грот и почетком 20. века био је омиљено излетиште Ужичана. Општина се побринула да уз Ружића чесму направи амбијент, како би излетници дошли у летње дане (недељом и празницима) да проведу са породицом дневни излет. У спарне летње дане ово је била оаза „дебеле ладовине“ у граду. Ово као да је и дало идеју за кафану, да се поред бистре воде са Ружића чесме може попити и неко пиће, алкохолно или безалкохолно. Најчешће малина или ратлук са хладном водом са извора. Направљена је брана за малу хидроцентралу, на јазу су били и чамци. Простор се за сваку летњу сезону издавао на лицитацију ужичким кафеџијама.

Кафана у Великом парку била је украс лепом парковном простору. На овом простору, где се Ђетиња још једном (први пут „под Градом“) пробија кроз теснац, који се назива „Грот“, лоциран је овај угоститељски објекат. Касније, уређене су две терасе једна покривена где су постављени кафански столови. Испред чесме такође је био известан број столова. У заграђеној води могло је да се воза у чамцу који је изнајмљиван на сат. Овде су се најчешће купала деца са простора изнад Беглука, где је сада фудбалски стадион. Познати су били купачи у хладној води реке, они храбри момци и деца, браћа Ћетеновићи, Муки и Таће, Витићи, Шоне и Локер, па Пипо, Креја, Рацко и др, који се нису плашили хладне воде реке.

Ова кафана је радила од првомајског уранка па све до краја лета. И у најтоплије летње спарине, овде се могло наћи довољно свежине. Кафана је имала поред пића и роштиљ, а уз чесму је био постављен ражањ који је покретала вода са извора. Пре рата најдуже су кафану држала браћа Ћитић. После Другог светског рата овај локал је држало Угоститељско предузеће „Слога“.

Испричаћу једну шалу везану за башту у Великом парку. Могли би је назвати: „Како је Ера келнер надмудрио Еру госта“. Елем, овако је то било: Дошла двојица Ужичана у ову кафану у Парку, да нешто попију. Келнер прилази и они наручују кафу, ратлук и воду са Ружића чесме. Келнер доноси, а један од њих пита са које је чесме „леве“ или „десне“ (Ружића чесма има две луле). Келнер одговара да је са „десне“. Овај гост одговара да би он пио воду са „леве“ чесме. Келнер узима његову чашу, просипа воду и доноси другу воду са „леве“ чесме. Попише гости кафу и тај гост – закерало, зове да плати. Келнер сабира: „Две кафе – толико, два ратлука – толико и једна чаша воде са „леве“ чесме – толико“. Гост плати без коментара. (Иначе, вода се није наплаћивала).

Кафана у Великом парку је била и једна од излетничких кафана. Али најпознатији крај који је служио за излете Ужичана била је Ада.

КАФАНА У АДИ

У Ади, близу познате Видића чесме, налазила се једна од најстаријих кафана у околини Ужица.

Када се прође кроз кафану у Великом парку, па се испод стена поред обале Ђетиње пође низ реку, дође се у простор крај реке познате под именом Ада. Био је то заравњен простор са доста дудовог дрвећа. Десно (гледајући низводно), испод падина Забучја и његовог највишег виса супротно Биоктошу, Орловца, налазила се та и таква Ада. У овом простору досетио се Богдан Златић да направи кафану.

Александар Милојевић у запису Слике из старог Ужица описује Аду:

„На средини Аде била је кафаница а недалеко од ње мала камена чесма са хладном и питком водом. Пред кафаном лети увек се подиже шатра покривена лесковим грањем, са простим асталима и клупама усађеним у земљу. Ту се недељом и празником „са пања“ служи вруће јагњеће и прасеће печење и точи хладно пиво“.

Била је то класична излетничка кафана. Једина у крају, до кога се мало подаље могло да одшета у околину града. Ко је желео лепу дугу шетњу, он би кроз Велики парк, поред Ружића чесме, усеченим путем испод стена, пролазило у Аду. Ова кафана није била у градском подручју већ се налазила у „засеоку Крчагово“. Највише је гостију било недељом. Славко Урошевић, октобра 1935. Године, закупио је ову Златића кафану у Ади. Пре овог посла, са кафаном је радио у кафани „Бајина Башта“ код Кремића куће. Кћи кафеџије Славка Урошевића, Зорица сећала се да када су биле највеће гужве онда су сви у породици морали да раде. Мајка, сестре и отац. Тако је она умела да кува одличну кафу, па се чак у Ужицу прочуло за ову њену вештину. Чудо је било утолико веће што је она тада имала око 12 година. И власник кафане „Зора“ у Ужицу, Симо Јовановић, недељом је био гост на кафи. Тајна рецепта ове добре кафе је била вода са Видића чесме. Около је било, као и у целом простору Аде, доста дудових дрвета, а око кафане ниска ограда. Испред кафане, у летње дане, износило се по двадесетак столова. И све се то брзо попуни гостима.

Лепота овог простора говори да је власник објекта Богдан Златић, који је живео у Београду, лето са породицом проводио у Ади.

Описујући кафане Ужица, у овом делу града, дошли смо у простор који је старијим Ужичанима познат под именом Липа. У време формирања овог дела ужичке чаршије, познато је да је било доста липовог дрвећа. Причали су људи да је од куће Стојана Крчевинца па све до садашње Зелене пијаце био читав један дрворед липа, по којима је и крај добио име.

„КАСИНА“ ГРБИЋ

На тој Липи постојала је једна од најпознатијих кафана, место одржавања зборова и других окупљања, где су одржаване прве позоришне представе и приказивани филмови у Ужицу, била је „Касина“ Грбић.

У Поповића кући, на Липи, била је једна од познатијих кафана са краја 19. и почетка 20. века, кафана „Касина“ Илије Грбића. Део Поповића куће ка кафани Трифуновића, „Париз“, била је модернија кафана названа „Касина“ Грбић. Наиме, после ослобођења 1918. године Грбић са својом кино опремом из хотела „Златибор“ сели се на Липу у велики локал, који се налазио у склопу низа импозантних зграда познатог ужичког адвоката и великог политичког трибуна Алексе Поповића – или познатијег као „Аљо протов“. Овај локал ће пуне три деценије бити свима Ужичанима познат и као „Грбића арена“. Предузимљиви Грбић од дворишне шупе за куглану, изграђује биоскопску арену. Главни мајстор кино-пројекта био је најмлађи Илијин син Калчо. Додуше, ту је увек присутан и Милисав Нешовић који је у душу познавао своју некадашњу апаратуру и за сваки случај био поред Калча. Знате, све је било у оном стилу: „поново ради биоскоп!“ Ужице је био један од ретких градова где се давао први неми филм чија је тема касније експлоатисана. То је био филм „Бен Хур“. По томе што су ту даване биоскопске представе, овај простор је називан Грбића арена.

После смрти Илије Грбића, локал и биоскоп држи његова супруга Јуца, надалеко познат и као одлична куварица. Грбића кафана је имала око 200 седишта. Бочне стране овог објекта могле су се скидати па је ту лети био веома пријатно. Овај монтажни део Арене искоришћавали су они који иначе нису имали новца за куповину улазница, па су пели на тарабу одушевљавајући се са својим филмским љубимцима: Чарли Чаплином, Рудолфом Валентином, Гретом Гарбо и осталим.

Своја сећања о гледању првог филма у кафани код Илије Грбића казује Миливоје Чарапић, син старог ужичког кафеџије Влајка Чарапића: „Био сам други-трећи разред основне школе кад сам први пут отишао да гледам неми филм. Игра Том Макс. Одлучим се да одем и гледам у Грбића арени. И паде том Макс са трећег спрата. Добро сам видео да паде. Много ми је било жао, а он после 5-6 минута жив. Питам се како је погинуо? Како даље игра и опет жив. Не смем никог да питам. Срамота ме... Сад деца 3-4 године знају све. Ја сам пошао у школу 1918. године, што значи да сам гледао први пут неки филм 1920. године“.

Кафана је била на добром гласу, ту је долазила и ужичка интелигенција. У кафани су организоване забаве, политичка и друга окупљања грађана. Почетком фебруара 1909. године био је скуп на коме је запажен реферат ужичког професора Мирка Поповића у вези анексионе кризе.

„Грбића арена“ је била нека врста ужичке позоришне дворане. У ствари пространо двориште опасано високим каменим зидом са једном повећом дашчаром у којој су се у случају невремена одржавале представе. (Арена се налазила на оном простору где су 50-их година 21. века биле гараже ондашњег Ауто-транспортног предузећа „Ласта“, а данас је то паркинг просто код Саобраћајне школе.

Из тог времена следи овакав опис:

„Као и до сад по зиду арене шетају два поносна припитомљена пауна са раскошним разнобојним перјем. Те птице као да пркосе ужичким малишанима који у својим џеповима немају ни једног гроша да плате улазницу. А вечерас је велико интересовање, у арени гостује позната Руцовићева позоришна дружина и даје чувени комад „Косовски бој“. Ови пауни су им нека врста редара, јер кад је неколико дечака покушало да прескочи зид они су одмах закрештали и тиме опоменули праве редаре да отерају те „преступнике“. Зато смо у крошњи једног јаблана, поред саме арене, спазили двојицу малишана, како праћкама гађају те, за њихове појмове, одвратне птичурине...

Представа позоришног комада „Косовски бој“ почела је тачно у 20 часова. У првом реду седели су окружни начелник, командант места и турски конзул. На сцени се налазио Милош Обилић. Извукао је свој мач и пробуразио султана Мурата. Ареном је одјекнуо буран пљасак. Само је турски конзул, седео скрштених руку. У том тренутку је један од оне двојице дечака са праћком погодио пауна. Збуњена птица је полетела према публици. Устремила се право на конзула и слетела тачно на његову главу, покривену великим црвеним фесом. Ареном се проломио грохотан смех. Паун је својим канџама зграбио фес и полетео у правцу бине. Једно пола минута кружио је над сценом, па је после тога поново пошао на зиду, испуштајући фес, који као уз инат, паде на уздигнути мач Милоша Обилића.

Турски дипломата је демонстративно напутио представу. Одмах је отишао у конзулат и написао једно веома опширно писмо својој влади у Цариград. Зли језици тврде како се конзул жалио на српске птице да су и оне чак дресиране да воде политику и гаје мржњу према моћној Отоманској империји."

Преко улице од Музеја, у тзв. Поповића кући, у делу где је до скора била трговинска радња "Тара" у улици Милоша Великог број 2, била је кафана Будимира Буда Ушендића. Основана је 1930. године. У време када је Ушендић држао је овај локал неки казују да се и тада кафана називала "Касина".

ХОТЕЛ „ПАРИЗ“

После хотела „Златибор“ други ужички хотел био је хотел „Париз“, Веља Трифуновића, у улици Милоша Великог број 6. Овај хотел је саграђен око 1930. године. И Младен Ст. Ђуричић, у својој књизи о Ужицу, није открио када је ово здање сазидано чим наводи:

„После Првог светског рата на делу Липе отворен је други ужички хотел „Париз“... Његовим настанком Ужице је, са сигурношћу се може рећи, добило простор у коме су се догађала културна збивања од прворазредног значаја. У склопу простора сала је имала мањи простор који је служио за бину. Могуће је било на тај начин одржавати, поред приредби и позоришне представе. Да је то стварно био, за оно време, леп угоститељски објекат, казује нам натпис у новинама следеће садржине:

„Хотел „Париз“ у Ужицу

Располаже са великим бројем соба са новим намештајем препоручује своју одличну домаћу кухињу, пиће првокласно. Цене умерене, услуга брза и тачна. Свако вече свира првокласан оркестар. Четвртком и недељом дансинг.

С поштовање Веља Трифуновић,

хотелијер.“

У хотелу „Париз“ је позоришна секција друштва „Абрашевић“, а под вођством Фрања Равасија и Љубомира Лаловића, пензионисаног глумца, приказивала позоришне комаде социјалног садржаја

Уз „Париз“ је постојала и пекарска радња. Једно време је у њој радио пекар Бранко Тодорић. На спрату изнад пекаре становао је познати ужички сајџија и социјалистички првак, Петар Ћеловић, чији је син био филмски редитељ Бранислав Бране Ћеловић.

КАФАНА „КОШУТА“

На левој страни улице, идући у центар града, преко пута „Париза“, била је кафана „Кошута“ Влајка Алексића, првог познатијег кафеџије који је радио са овом кафаном. Овај објекат је био власништво проте Михаила Радуловића. То је у оном локалу где је сада продавница хлеба и пекарица Пекарског предузећа „Сретен Гудурић“. Тако је проти тај локал био додатни извор прихода.

Влајко Алексић, механџија и кафеџија, власник кафане „Кошута“. У кафани је после Алексића био и кафеџија Владе Васић, који ће после ове кафане радити на Слануши.

Од 1936. године то је била кафана Милана Милоратка Лучића. Најчешћи гости ове кафане, још у време Влајка Алексића, били су занатлије из овог дела вароши. Познати гости, само по имену и занимању, били су: Милосав – ковач, Драги – шустер, Ђуро Тановић – трговац, Стево – шустер... У кафану су редовно свраћали увече, када се сви послови у својим радњама заврше. Долазили су на пиће и мезе. Уз то играли су таблића, домина, разговарали, шалили се... Изјутра, чим отворе радње, долазили би на јутарњу кафу. Лети би то било око 6, а зими знатно касније.

У сутон би се знало: кад Перо звани Злотрк, чувар крава, враћа краве са паше из Крчагова, радње се затварају и иде се у кафану. Сат није био потребан. Занатлије остављају алатке, затварају радње и правац у „Кошуту“, на `ладну шљивовицу. Ту пију ракију, мезете и причају о интересантним догодовштинама на послу тога дана.

Преко пута кафане „Касина“, налазила се прва ужичка зграда Поште и телеграфа, а ту негде поред кафане „Кошута“ била је и фурунџиница Милисава пекара, касапница Љубисава Буљугије, пекарица финих пецива „Харашо фишо“. Тако је у својим сећањима пише наш земљак Александар Милојевић.

Идући тако по ужичким кафанама, да се повратимо на главну улицу. Ако сте добро пратили, дошли смо до кафане Малише Јовановића Шлања. Одатле долазимо у простор Сточне пијаце, која ће бити преуређена после Првог светског рата у леп мали парковни простор, од Ужичана назван "парчић". Још док је била пијаца, а одмах после изласка Турака из Ужица 1962. године, настала је јагма око плацева где би се изградиле у првом делу кафане, пекаре, а затим и трговине. Чак су биле и афере о међусобној подели најбољих парцела, које су делили угледни људи ужичке чаршије.

КАФАНА „ИМЕРИЈАЛ“

Настављајући причу о кафана, на изласку са Липе према Малом парку, на углу, где је сада Робна кућа „Београд“, налазила се кафана „Империјал“, власништво Марка Ристића.

Кафана Марка Ристића основана је далеке 1909. године. Налазила се у улици Милоша Великог број 31. Локал је био власништво Јулије Шајковић, која је после рата живела у Београду. Зато су је неки називали и хотел „Империјал“ Шајковића. По опису у документу, који му даје право да држи радњу за точење алкохолних пића на ситно, описују се димензије локала.

Неки се овог локала сећају да је носио фирму: Ресторан „Империјал“ Марка Ристића. Овај ресторан је Ристић држао заједно са својом супругом Перком још од 1926. године. Нису имали деце.

Марко Ристић је у кафани радио заједно са својим кумом Стојаном Прљевићем.

Кафана је била, за по неке, на лошем гласу, тако да су Ужичани говорили са у њу ни један поштен човек није улазио. Можда је то била ситна пакост. Њени гости су били слободни мушкарци, младићи, али замицао је тамо и по неки жењен човек, чак познатији Ужичанин. Ту су биле и певачице, које су уједно служиле за „забаву“ гостима. Уз певачицу газда кафане је имао и ангажованог виолинисту, када гост пожели да му се нека песма свира „на увце“.

„ЈАЊИЋА КАФАНА“

Још средином 19. века на Сточној пијаци била је „Јањића кафана“, коју су држали браћа Перкан и Лека Јањић. После њих кафана ће променити изглед и функцију. На том месту настаће први хотел у Ужицу – Хотел „Златибор“. У њему су радили ужички хотелијери Илија Грбић, Богосав Бодић и браћа Станиша – Цале и Драган Петаковић.

Мало ко повезује да је пре овог хотела ту постојала позната „Јањића кафана“. Ову кафану су држала два брата Леко и Перкан Јањић, те се по њима кафана тако и називала. Ову кафану и познати аустријски путописац Каниц описује као „отмену кафану на главном форуму града“. И Добро Ружић, професор Ужичке реалке описујући ову кафану, записао је: „Ви који сте били у Ужицу, знаћете где је Јањића кафана, она је била баш на углу једном, где је такозвана Стара пијаца. То је једна од првих кафана у Ужицу. Ту је изјутра, у подне и увече заступљена сва интелигенција, која редовно долази да пије кафу.

Ново здање, названо хотел „Златибор“ први познатији хотел подигнут 20-их година прошлог века. У њему се за више од једног века одвијао друштвени живот Ужица: балови, забаве, свадбени ручкови, политички зборови... Овде је било стециште отменог света: професора, официра, чиновника, трговаца. Доласком електрике, хотел је добио и светлећу фирму. Хотел је имао увек првокласну музику, а у дворишту у дрвеној бараци – био је биоскоп, чији је сувласник био Нешко Нешовић, бакалин. Касније ће ова кафана добити спрат и постати прави хотел са собама за спавање.

По свој прилици, раних 30-их, хотел „Златибор“ се котирао као једини репрезентативни хотелски угоститељски објекат у граду. Младен Ст. Ђуричић у књизи Ој Ужице у уста свог јунака ставља ову реченицу: „Онолика варош, господо моја, и један једини хотел: чули сте, „Златибор“! Неколико соба са десетак постеља.“

О кафанском штимунгу краја прошлог века пред овом „Јањића кафаном“ као и пред кафаном „Два багрема“, у сећањима на старо Ужице, Александар Милојевић пише: „Пред главним двема кафанама на пијаци, „Јањића кафаном“ и кафаном „Два багрема“ свирали су и певали Мика `армоникаш и циганска музика са мршавим и туберкулозним примашом Тасом и дебелим контрабасистом Васом и тако увесељавали госте који су седели пред кафаном за столовима на којима су благо светлели „фоноси“ (мале петролејске лампице са порцуланском куглом), а уз мезе и хладну чашу пива или шприцера, освежавали се и весело ћаскали до дубоко у ноћ...

Крајем прошлог века, некако у исто време које А. Милојевић описује, у Ужицу је радио као професор Добросав Ружић. У својим Ђерданима дао је и слику ужичких кафана. Описујући „Јањића кафану“, он је тако хвали да се у неким одликама слаже и са Феликсом Каницом. Позната вам је она изрека: „Бити у Паризу а не бити у „Мулен ружу“, ниси био у Паризу. Не баш тако, али некако тако јесте, бити у Ужицу а не посетити „Јањића кафану“ – ниси био у Ужицу!“

Тако професор Ружић пише:

„Ви који сте били у Ужицу, знаћете где је Јањића кафана, она је баш на углу једном, где је такозвана стара пијаца. То је једна од првих кафана у Ужицу. Ту је изјутра, у подне и увече заступљена сва интелигенција, која редовно долази да пије кафу, а заиста такве кафе ја нисам пио нигде у целој Србији. Шта је кафа код „Златног крста“ у Београду, није ништа спрам кафе у Јањића кафани. Изјутра, чим буде шест сати, кафана се отвара и услужни кафеџија већ иде на пошту да узме новине, јер зна да ће му гости одмах тражити; и док их он донесе, за ораховим столовима већ седе професори, судије, полицајци и трговци жељно очекујући шта ће новине донети. После ручка опет сви долазе на кафу, само што новине замењују карте, тако за једним столом играју „дарде“, за другим „санса“, за трећим пљушти „жандар“, а за четвртим сасвим озбиљно играју шаха, и то тако достојанствено да им ни шахисти код „Старог здања“ у Београду нису равни. Увече је готово исто друштво, само што се тада сркућући кафу озбиљно претресају дневна политичка питања, кафана није тако пуна као у подне, тек за неким столом да се видети по који фурунџија, како је отромбољио бркове и дочепао неке старе новине које наглас сриче. Билијар ретко кад је празан, њега у Ужицу играју као „жандара“...“

Ево како Ружић описује познанство у кафани:

„Прво се пита келнер или кафеџија који је тај и тај странац што је дошао, и то је довољно. Сутрадан седеће са тобом за истим столом и разговараће. Ако си чиновник, гледаће те неповерљиво, и испод ока; а ако си трговац жалиће ти се како су радње стале, како нам Швабо не да ништа да изведемо, питаће те има ли шта ново, да ли ће Русија ударити на комшију, и ја сад тек појмим да је она значајна изрека Ужичана на Тријумфалној капији „Овуда је пут за Босну“ извађена из душе и срца њихова. Иначе су чиновници и грађани људи пријатни и разговорни“.

Професор Гимназије Ружић има и своје мишљење о српским кафанама. Мало их куди али и хвали њихове традиционално-националне особине. „Кафане и механе биле су врло честе – то је, нузгред буди речено, махна свију вароши у Србији, али ипак има нешто што ми се допадало у њима, а то је: у свакој механи видиш гусле, и увек се поред кафе и вина разлеже певанија и јека од гусала, а то је данас у Србији постала реткост, нема данас гусала, али нема ни јунака који би били достојни да их гусле опевају“.

Судећи по изјави професора Луке Селаковића, коју је дао Историјском архиву у Ужицу (мемоарска грађа), после браће Јањића први ко је радио са том кафаном био је Илија Грбић. Кафана Грбића звала се и „Хотел Грбић“, јер је имала неколико соба за преноћиште путника. Селаковић истиче да је „најпосећенија и највећа кафана у Ужицу била (кафана) Илије Грбића. Била је у центру вароши наспрам данашње општине. Поред трговаца и занатлија у њу су долазили официри и други државни чиновници. Имала је добру кухињу и на јеловнику исписане биле разне врсте јела. Поред разних пића, точило се пиво у свако доба. Сељаци у њу нису долазили. Била је то, како се говорило, кафана за господу. Имала је и сталну анимир музику, која је унутра, или пред кафаном, свирала одабране комаде. Увече је била игранка где су играна народна кола и, у оно време, модерне игре: валцер, танго, ванстеп...“ када говори о музици, Селаковић каже: „Ту су долазили шабачки Цицварићи. Била је у оно време позната група од десетак чланова, свирача и певача у народном оделу, која је обилазила много места Србије. Кад је време допуштало, Цицварића су своју музику изводили испред кафане где је постављен низ столова. Свет се окупљао, да слуша њихову музику и громко певање патриотских песама, доста раширених у оно доба пред Балкански рат 1912. године. Једна од песама била је „Књигу пише краљ Србије, а од земље слободније, па је шаље турском цару...“ и тако даље. Друга је песма настала после анексије Босне и Херцеговине 1908. Године, а почињала је: „А ој Босно сиротице клета твоја брда и твоје долине све попале густе помрачине“ итд.

У овој кафани је гостовао и глумац Душан Животић са својом позоришном трупом. Ужичани који памте то време, сећају се представа као што су „Балканска царица“, коју је написао црногорски краљ Никола, „Војвода Брана“ (драма из комитског живота), „Ђидо“ Јанка Веселиновића итд.

Илија Грбић је брзо схватио да ако уз кафану има салу за филмску пројекцију, или ти „покретне слике“, да ће кафана стећи још већу популарност. Зато је 1911. године преузео филмску апаратуру од Милисава Нешовића под закуп. У дворишту хотела „Златибор“ Грбић је подигао доста удобну дрвену арену, у којој се приказују филмови. Кажу стари Ужичани да је улазница у први мах стајала 5 пара па је после повећана на 10, а главне посетиоце су чинили деца, омладина и ђаци. У тајне киноапаратуре Милисав Нешовић уводи неколико својих наследника. Бележимо брвнара Милана, Пушу железничара и два сина Илије Грбића, Милчета и Калча.

У аустроугарској окупацији 1915-1918, хотел је користила официрска аустријска господа. Ту су поред редовног коришћења кафане за ручкове и вечере, често приређиване забаве вечери. Један хроничар је забележио и ово: „Чим су прорадиле пивнице и кафане – с прорадиле су опет некако саме од себе – и брзо се стале пунити раздраганим војницима, певачима и свирачима, галамџијама и свађалицама. Са пијанима су највише у нереду у који се нерадо уносила и војна, а камоли грађанска милиција...“

За време окупације, током трајања Првог светског рата, Аустријанци принуђују Милисава да ради као кинооператер за давање представа њиховим војницима и службеницима.

После браће Јањића и Илије Грбића, овом кафаном је радио до 1928. године кафеџија Богосав Бодић. Тада је кафана променила свој нови изглед, као и нови назив – Хотел „Златибор“.

Богосав Бодић је почео зидање свог хотела кога ће назвати „Палас“, а отвориће га за госте 1930. године. Хотел „Златибор“ преузимају браћа Петаковић који напуштају своју дотадашњу кафану која се тада налазила у простору где је била књижара „Победа“, односно данас, „Женерал сосијете банка“. Послове хотела водио је Станиша Цале уз помоћ брата Драгана. Доласком Петаковића у хотел „Златибор“, овај хотел је доживео пун процват. На овај начин традиција кафанског заната се продужила јер је њихов отац Милош био познати кафеџија у Ужицу до 1912. Отишао је у рат из кога се није вратио.

Тај „Златибор“ постаје место стајања оних који јавно желе да изразе своја политичка опредељења. Тако је 24. децембра 1933. године, Месни одбор Радикално-социјалистичке странке одржао конференцију у овом хотелу.

У пролеће, 23. марта 1935. овде је одржан збор на коме су се кандидовали политичари на земаљској листи Удружење опозиције, чији је носилац био Влатко Мачек.

Зимско доба је сезона забава. Хотел „Златибор“ је за ове забаве био на правом месту. Удружење занатлија је сваке године, на своју славу Три Јерарха, приређивао забаву.

Поред већ поменутог „Париза“ овај хотел је уз основну делатност, да услужи госта, имао и афирмативну културну улогу. У овом хотелу је увек свирала музика. Ту су се приређивале другарске вечери, забаве, игранке, али и скупштине разних удружења, политички зборови.

Велика забава за овај хотел је када наврате Симо Терзић, адвокат и његов кум и пријатељ Милан Милекић. Њихово присуство у кафани скоро сваки пут мора да направи и неку шалу. Тамо негде средином 40-их година, догодило се да у Ужицу поодавно није пало ни капи кише. Прочуло се по вароши како је у „Златибор“ дошла нова музика са певачицом. Довољан разлог да свет навали. Недеља вече кафанска сала препуна. Помаљају се Симо и Милекић и виде да нема где да се седне. Излазе из кафане, Симо иде кући да узме кишобран. Тај кишобран потура под чесму у Малом парку да га побро накваси. Са поквашеним кишобраном улазе обадва поново у хотел. Симо отреса „кишне“ капи говорећи: „Ау, људи, која се киша сјури у Ужице!“ Жене брже боље почеше да гуркају мужеве да плате рачун, јер је нека оставила отворене прозоре, нека није покупила веш са конопца, а опет некој се луфтира постељина на прозорима. Како је ко плаћао цех тако је брзо заглављивао на врата. За тили час сала оста полупразна. Симо рече мирно куму Милекићу: „Видиш Милане, како сад има места!?“

Тамо негде између два светска рата, када је трговина са фабричким производима полако потискивала занатство, наврати у Ужице један трговачки путник који је нудио ципеле. Пре обиласка занатских радњи, први сврати у хотел „Златибор“ да руча. Седе у близини стола за којим је седео Симо Терзић, адвокат. Очекујући наручени ручак, обрати се Симу са молбом да га упути неком опанчару или сарачу који би био спреман да продаје и обућу. Симо му рече да је за то најбољи Јово Коружић, сарач. При том му скрену пажњу, када буду разговарали да виче јер Коружић не чује добро. Трговачки путник поче са ручком, а Симо му рече „пријатно“ и изађе из хотела. Право оде код Јова и рече какав је разговор водио. На крају је рекао да је трговачки путник „глув ко топ“ и да Јово треба да виче ако жели да склопи неки посао. Нешто доцније, уђе трговачки путник у радњу и онако са врата викну јако: „Добар дан!“ Коруга му још јаче одврати. И поче разговор као да се свађају. После ове добре вике, Јово рече: „Што то толико вичеш, нисам ја глув“. На то му трговац одговори: „Па мени је један господин у хотелу рекао да сте глуви и да ако хоћу да направим посао са вама морам да вичем“. Одмах је Коружићу било јасно чија је то ујдурма била.

ХОТЕЛ „ПАЛАС“

Власник хотела „Палас“, Бодић, се трудио да увек има солидан асортиман пића. Вина су наручивана из Жупе, односно Александровца или Крушевца. Већином су била бела, црна вина, „златна капљица“ и шампањ. Хотел је имао различите врсте ракије, као на пример: клековача, нановача, горковача. Ове ракије су набављене из Карана, Рибашевине и са Варде. Литар вина је у хотелу био 12 динара. У мањим кафанама вино се тада могло добити по цени од 8 до 10 динара. Толико је коштала и ракија. Ракија се крчмила и тада је један литар цењен 20 динара. Сатлук вина 3 динара. Црна кафа је била један динар и 50 пара. Најчешћа наруџбина била је два деци.

На северној страни Малог парка, уз много старију кафану „Два багрема“, 1930. године познати ужички хотелијер Богосав Бодић је изградио, за оно време, велелепно хотелско здање, које је названо, хотел „Палас“.

Овај хотел је постао у Ужицу најрепрезентативнији објекат ове врсте. Који располаже са најмодерније уређеним собама, апартманима, текућом топлом и хладном водом, централним грејањем, гаражом. Хотел се налази на најлепшем месту, тако да пружа диван видик на шумовиту околину у непосредној близини парка.

Домаћа и страна кухиња, затим првокласна пића. Цене строго утврђене, тако да је приступачан свакоме.

У овај хотел су свраћали одабрани гости. Келнер у овом хотелу, Милан Лучић, каснији познати угоститељски радник, каже да је било гостију који су пре поласка на посао свраћали на јутарњу кафу. После посла долазили су на пиво пред ручак. Хотел је имао изузетно добру храну и пиће. Кухињом је управљала газдарица Витка, Бодићева супруга. Снабдевање месом вршено је из месаре ужичког месара Миодрага Мила Мршевића.

После рата, када је „Палас“ прешао у друштвену својину, кафана је добро радила једно дуже време. Ту су чешће одржавани и пословни ручкови или вечере. Овде је између осталих келнера радио и доајен ужичког угоститељства Љубиша Бурлић. Увек је био спреман за шалу и са сталним гостима које је познавао а и са људима које први пут види. И писац ових редова је имао необичан први сусрет са овим духовитим човеком. Сео сам у „његов реон“ и како је било зимско време, затражио чај. Он ми је једноставно одбрусио: „Молим те иди преко пута (хотел „Златибор“ – прим. аутор) ако `оћеш чај. Попи кувано вино!“ Разуме се мом запрепашћењу није било краја. Онако збуњен, први пут у животу, попио сам кувано вино. Нисам знао да се шали, схватио сам то озбиљно.

КАФАНА „ДВА БАГРЕМА“

На северној страни Малог парка била је водећа кафана ужичких интелектуалаца, кафана „Два багрема“. Њен први власник био је Борисав Јанковић, отац познатог педагога професора Милоша Б. Јанковића званог Ћубина.

Одмах до „Паласа“ била је сигурно најафирмативнији кафана у односу на друштвена збивања. Била је омиљено састајалиште ужичких социјалиста. То је кафана „Два багрема“. Ова кафана је имала различита имена, а све у зависности од тога ко је држао кафану. Тако је једно време кафана називана чак и „Баба-тетка-стринина кафана“, „Катина кафана“ или „Јовишина кафана“, по кафеџији Јовиши Стаменковићу, или чиновничка кафана „Два багрема“. Могуће је, међу последњим кафеџијама, који је са овом кафаном радио био Јанко Томановић зв. Пуста. Један поетски запис везан за ову кафану треба поменути: „Са свију страна сливали су се официрско-чиновнички потоци, па изненађени и ошамућени сунчаном јаром, хватали су заклон испред кафане „Два багрема“. Откуд ко наиђе бацао се за сточић да омирише пролеће“.

У Ужице се долазило по казни, а увек када се радило о интелектуалним занимањима. Ужице је из тих разлога било једно од места у унутрашњости Србије непопуларно називано „српски Сибир“. Власт је сматрала да ће овај ужички крш сломити дух оних који никада нису хтели да ћуте. Ти људи, супротно жељама властодржаца, одлазили су из Ужица још више оплемењени слободоумним идејама. Значајну улогу у овом „политичком уздизању“ имала је кафана „Два багрема“.

У њој су се сви напредни дошљаци сретали са домаћим бунтовницима, расположеним интелектуалцима и у најинтимнијем разговору стварали слику срећније будућности. Данима и ноћима се дискутовало и полемисало о свим светским и унутрашњим политичким струјањима и догађајима. За једним од њених столова седео је вечито замишљени Божидар Кнежевић, професор, један од најеминентнијих твораца егзистенцијалистичке филозофије. И глумац Руцовић, на бескрајним путовањима своје позоришне трупе, када дође у Ужице, свраћао је у ову кафану. Био је омиљени гост. Он је понекад до дуго у ноћ, рецитовао стихове познатих песника на опште задовољство гостију. Гости су били и браћа Поповић, Душан и Мирко. Мирко Поповић је аутор прве писане историје вароши Ужица. Гости су били и ужички професори, Стево Мацура, Жика Радуловачки и др. Посетилац ове кафане био је и професор Сава Музикравић, један од најпознатијих познавалаца социјалистичке етике.

После Другог светског рата, кафана „Два багрема“ је била све до 1960. године официрска менза. Тада је изграђена зграда Дома ЈНА, у чијем простору је радио и ресторан.

Некако пред рушење објекта где је била ова кафана изашао је један текст у „Вестима“. У овом тексту се каже да ће „нестати последњи трагови“ ове бивше кафане.

Први власник „Два багрема“ био је Борисав Јанковић, отац нашег познатог педагошког радника Милоша Б. Јанковића – Ћубина, дугогодишњег уредника познате предратне напредне педагошке ревије „Будућности“... неколико година пред српско-турски рат 1912. године њу је под закуп узео кафеџија Јовиша Стаменковић. Јовиша се прославио кувањем и специјалитетом његове надалеко чувене кафе, јер се она у овој кафани много више пила него алкохол... готово сваког дана су се ту могли видети Димитрије Туцовић и Радован Драговић, како у веома живим и другарским полемикама расправљају са књижевником Митом Ускоковићем, француским студентом, носиоцем грађанских погледа тадашњих европских хуманиста.

У дну кафане је обично заседала редакција првог ужичког листа „Златибор“, чији је оснивач био Миле Станић. Лист се уствари уређивао у овој кафани, пошто није имао својих просторија. Код улазних врата био је „црвени сто“ Мише Тодоровића, Драга Вилотијевића и Мића Тадића. Причало се, како је Тадић био велики беседник и кад би за својим столом почео да говори, цела кафана би се окренула према њему и сви би га гости нетремице слушали.

Међу посетиоцима „Два багрема“ било је наравно и оних који нису имали иста политичка мишљења као левичарска већина. И Драгиша Ђурић, професор универзитета је ту водио честе полемике. Увек када дође у Ужице, ову кафану је посећивао стари револуционар Триша Кацлеровић. У њу су такође навраћали официри Драгутин Димитријевић Апис, Чеда Поповић и Владе Туцовић, разговарајући са ужичким интелектуалцима преко којих су успостављали своје родољубиве везе са поробљеном Босном и Херцеговином. Песник и публициста Андрија Лојаница је највише својих стихова написао за столовима ове кафане.

Вративши се из Првог светског рата Јовиша Стаменковић, од свог кафанског инвентара није нашао скоро ништа. Међу својим омиљеним гостима није више било Душана Поповића, Димитрија Туцовића и многих других. Гости су опет почели да навраћају, доносећи од својих кућа столице. Полако је почело да се враћа стара присна атмосфера... Једини редовни посетиоци су напредни професори из оближње Гимназије и Учитељске школе... Изградњом хотела „Палас“ извесни монденски кругови варошких интелектуалаца одлазе у нови ресторан.

Милутин Ускоковић је у својој прози, дајући улогу кафана у формирању грађанске политичке свести писао: „Пред кафанама су чиновници, они чекају време вечери и лено претресају дневне догађаје“.

Ево једне анегдоте из те кафане: Дошао неки „наивни“ сељак у кафану. Тражи попа који је имао ловачку керушу. Удари на Сима Терзића и објасни да је кера довео јер поп хоће да керуша оштени баш онако какав је његов кер. Симо изрази попову жељу да му она окоти црно, па мало шарено, а на то сељак одговори: „Ја ћу ти довести кера, па ви правите како `оћете!“

Када улазимо у ужичку чаршију преко Доварја, она на раскрсници код Музеја идемо право, лево и десно. Како смо већ обишли кафане право и лево, требало би да сада кренемо на Ракијски пијац, па на Царину. Цео овај простор Ракијског пијаца са оближњим улицама у турско доба називао се Варош. Овај крај Ужица по дозволи турских власти насељавали су Срби. И сада је приметно да су једине две православне цркве у том делу града.

КАФАНА СИМА КРЕЧКОВИЋА

На овом месту, преко пута војне зграде код цркве Св. Ђорђа, где се сада налази фискултурна сала Учитељског факултета, била је кафана Сима Кречковића.

Када се пође оном улицом иза Цркве ка Ракијском пијацу наилазимо на кафану Сима Кречковића. На том месту је сада фискултурна сала Учитељског факултета. Стални гости ове кафане су били свештеници, који су после јутрења одлазили на кафу, и официри из Команде Војног округа. Ту су навраћали и сељани којима је ова кафана била полазиште аутобуса у правцу Косјерића.

У кругу Ракијског пијаца ово је била једна од кафана у коју је свраћао Симо Терзић, адвокат. Ако ништа друго, повремено је са судским архиваром и својим кумом Миланом Милекићем навраћао на ручак. Доста је било пријатеља који су на рачун Терзића и попили и појели. Један од таквих се прикључио Терзићу и Милекићу на наручени ручак, пасуљ са пастрмом у земљаном лонцу, у овој кафани. Симо је спремио једну подвалу за „чешатора“. Наврати раније у кафану и замоли газду да се скува пасуљ у два земљана лонца. У једном да буде како је наручено, а у другом уз пасуљ да се ставе кости од ребара и комади од саргије исечени на комаде. Кад сва тројица седну да једу, требало је да момак који доноси ручак понесе тај лонац и, кад буде на сред сале, да га испусти. По договору тако и буде. Највише је трљао руке од задовољства тај „чешатор“, што ће јести пасуљ џабе. Када је келнер „случајно“ испустио лонац, и кад се лонац разбио и пасуљ са свим оним костима и саргијом просуо по сали, овај гост је љутито устао и уз неку псовку изашао из кафане. Тек онда су Милекић и Терзић дали знак да се донесе наручено. Нормално је да су они платили и разбијени земљани лонац и пасуљ, али су се зато откачили човека који је навикао да једе џабе.

У Трговачкој улици, број 9, кафану су држали ортачки Драгутин Вучковић и Милош Ерић. Пре него што су отворили ову механу, радили су у почетку као шегрти по трговинама и келнери по кафанама. Са кафаном су почели да раде 8. маја 1942. године. у дозволи за рад стоји да је кафана отворена у Тројичкој 9.

КАФАНА "КОД ОРА"

Преко улице, насупрот Парохијском дому, у Жичкој улици, где је сада Католичка црква, налазила се позната кафана „Код ора“. Уз кафану је постојало орахово стабло, по коме је и кафана добила име.

Од Кречковићеве кафане идући навише, на десној страни, налазила се ова кафана „Код ора“. Објекат је дуго година красило стабло једног великог крошњатог ораха. Драги читаоче, можеш помислити шта је значила у спарне летње дане хладовина ораховог дрвета. Познато је да нема бољег хлада од ораховог хлада. А кад се овај орах осушио, извор вода близу кафане претворена је у чесму, чије је тело имало имитацију ораховог дебла косо засеченог. Тако је у Ужицу био јединствен пример да се чесма подигне у славу једном дрвету.

Једно време ову кафану је држао Милоје Богојевић, који ће после прећи са послом у кафану „Балкан“. Овај кафеџија је (а није једини) многим Ужичанима био жирант за кредите. Банке су тада биле ригорозне, јер свака меница је имала залог дуга у некретнинама коју се имали власник менице али и његови жиранти. Многи људи су и пропадали због меница. То се догодило и Богојевићу. Из ових разлога кафана „Код ора“ требало је да се са целокупним инвентаром прода на лицитацији. Нико није хтео да се на лицитацији појављује, јер није хтео да се замера Богојевићу. Њему је и адвокат Симо Терзић био чест гост, а и пријатељ.

Адвокат Боровић је био велики пријатељ са Милојем Богојевићем. У истој улици су становале обе ове породице. Милоје се није бавио политиком или да је било шта петљао, али у принципу био је демократа. Вероватно из симпатије према Љуби Давидовићу. Једног дана адвокат Јован Боровић се возио ужичким улицама у лимузини, а за њим је и музика свирала. Све је то било као на некаквој паради. Тако успут свраћао је код својих демократа. Попио је био мало више. Онако весео са друштвом улази и у кафану „Код ора“ и све присутне чашћава. Кад се част завршила, Милојева супруга је ушла да почисти салу и покупи разбијену стакларију. Узгред је упитала сина Славка, који је у кафани радио као и остали момци, шта је овде било. Славко одговори да је „био чика Јово, па се напио!“ Кад је то чуо Милоје, ошамарио је сина. За Милоја Богојевића, адвокат Боровић никада није могао са буде пијан, могао је да буде само расположен.

Код кафеџије Милоја се добијала одлична кавурма. Она није могла да се начне док госпон Сима не дође да је проба. Овај локал је намеравала да купи Католичка црква за своје потребе. И чувени Шојат је био ангажован, али није хтео да се појави на лицитационој продаји. У његово име се појавио Терзић. Дође пред само закључење лицитације, Терзић понуди малу цену, те се кафана прода. Тако је Милоје Богојевић остао без своје прве кафане.

КАФАНА РАДОЈИЦЕ ЈОВАНОВИЋА

У ужи круг кафана наше вароши познатих по услузи, квалитету пића и озбиљности гостију, долази кафана Радојице Јовановића на Ракијском пијацу. Пре Радојице, са кафаном је радио његов таст Розомир Гавриловић.

Гледајући од Диковића кафане десно, била је позната кафана Радојице Јовановића, основана 1934. године. Била је у Тројичкој улици 26. Искуство у послу којим се бавио Радојица је стицао у пословима које је радио код кафеџије Розомира Гавриловића, „великог продавца вина и ракије“ (како стоји у његовом матичном листу) и још једног такође познатог ужичког механџије, Чедомира Мандића. Он се по неким стварима разликовао од својих колега. Највећа разлика је била у томе што никада није пио алкохол. Ова кафана је пре њега била у власништву Розомира Гавриловића, који ће Радојици бити будући таст. У кафани су није служило јело и нису прављење забаве. Овде се служило пиће, а постојао је и подрум са великим бурадима, где су се са пићем снабдевале многе ужичке кафеџије, односно крчмари. Поред ракије и вина служило се пиво али и жестока пића која су се слабије конзумирала. Кафана је имала за своје госте и дневне новине које су биле намештене на дрвени рам од бамбусовине. И железничари из Сарајева чули су за познату ужичку препеченицу код Радојице. Радојица Јовановић је кафану држао са својом супругом Викторијом. Локал је био на лепом месту, функционалан, уредан и чист. Дворишни простор је имао подрум са кацама и бурадима, са обавезним лампеком. Имао је сопствену производњу ракије. Радојица је по мишљењу савременика био господствен, културан, радан и веома стручан у пословима производње. Посебно велики стручњак је био у неговању лагерованог вина. Кажу компетентни људи за ову струку, да у западној Србији није имао премца за утврђивање квалитета пића, порекла, сировине, градације, начина и поступка печења и препека ракије. Код вина је знао врсте грожђа и порекло, припрему судова за цеђење грожђа, као и начин чувања и старења вина. Пословно пријатељство овај вредни кафеџија имао је и са Трпњом у Далмацији и Велетрговином вина браће Луја и Ива Јерића из Сплита.

Како је пиће набављао у бурадима, у свом подруму је вршио флаширање. Изгледа да је по најповољнијој цени али и квалитету најближа фабрика запушача за флаше била у Љубљани.

Био је Радојица Јовановић и локал-патриота. Имао је поверења и у вина жупског подручја. Из Крушевца пословни партнер му је био Тома С. Јевтић, који је трговао вином на велико из Крушевца и Омашнице код Трстеника. Од њега је набављао поред вина и одличну ракију комовицу. У једном писму Јевтић пише да је „комовица ракија првокласног квалитета“. Послове са Крушевцом интензивно је обављао у годинама 1938-1940.

Оно што треба истаћи, Радојица Јовановић уопште није пио ракију ни вино.

За неупућене, ако се правилно не одржава вино може да пропадне. Као таквог стручњака Предузеће „Слога“ га је примило да води бригу о њиховом лагеру пића. Са изградњом „Инекс-Слога“ пецаре у Крчагову, где се производила позната „ужичка клековача“, руководи том производњом све до пензионисања.

Као и све кафане, и ова је имала своје сталне госте. У послу је помагала цела породица, а били су запослени и келнери. Од познатијих каснијих келнера радио је Милорад Антонијевић, Славко Зарић, као и рођени брат Радојице, Миладин Јовановић.

И за ову кафану је било доста прича и догодовштина везаних за адвоката Сима Терзића. У Ужицу је живео неки просјак Максо. Негде у врх Царине је становао. После прошње наврати у кафану да преброји паре. Симо седи до њега и наручи пиће и њему и себи. И како Максо растури динаре по столу, Симо на данце своје чашице залепи средину хлеба. Како који пут дигне чашу и викне „Живели!“, он спусти чашу и залепи Максов динар. Тако све динар по динар и Максо остане без пара. Када се овај нађе у чуду шта би са парама, Симо се слатко насмеје и све му врати.

У току Другог светског рата опасно је било задржавати се по кафанама. И Немци су закључили да тамо где се седи и пијуцка, ту су причања и препричавања. Често су и „цуриле“ вести о успеху оне друге стране. Ужичани су први пут у кафани сазнали да је „пао Шваба на Стаљинграду“. Окупатор је наређивао градским српским властима да одузимају радио-апарате. Ко није предао на позив власти, могао је да буде и стрељан. Једног дана Немци су у граду почели да хапсе све који се презивају Јовановић. Тада су ухапсили и Радојицу Јовановића. Причало се да су тражили фамилијарну везу Јовановића са познатим партизанским командантом Арсом Јовановићем.

У близини ове Радојичине кафане била је Кафана Сима Павловића. Налазила се одмах „иза леђа“ кафане Радојице Јовановића, а до куће Лапчевића.

КРЧМЕ У НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ

Уз Немањину улицу где се укључује сокак со Старе цркве, на левој страни, налазио се локал који је у годинама између два рата држало више кафеџија. Локал који се налазио у Церовића кући и био најпознатији када је у њему кафеџија Милош Марковић.

У оквиру Ракијског пијаца и уз Немањину улицу, поменућемо и следеће крчме, именујући их по величинама: Остоје Тодоровића, Витомира Петровића, Васа Петковића, Милана Пенезића Шуке, Милоша Марковића. Карактеристична је била кафана, или боље речено крчма, коју је држао прво Пенезић, па после њега Марковић. Пенезић је говорио пријатељима да је кафану држао са два литра ракије. Кад дође време да се прими аконтација у Ложионици и Колници (тамо је имао другова који су били његове муштерије), они наврате на пиће у ову кафану. Ракија се точила у чокањчиће. Када се то два литра попије, Милан оде до Луке Тодоровића да донесе још. Тако су многе кафанице животариле да једном балону или неколико литара ракије. Стари житељ на Царини је и свештеник Милутин Мића Крстовић је аутору овог записа рекао, да се та кафаница коју је држао Милан Пенезић звала крчма „Ваљево“. Милош С. Марковић регистровао је ову кафану на своје име 1935. године. На питање где је радио до отварања своје кафане у упитнику је записано: „Код разних гостионичара у Србији све дотле док нисам постао власник“.

У улици ка Зеленом венцу близу, куће Луке Тодоровића, налазила се „Малишина кафана“, чији је власник био Малиша Атанасковић.

Овде ипак треба истаћи „Малишину кафану“, коју је отворио касније познатији ужички акционар Малиша Атанасковић. У њој су се нарочито одржавали политички зборови. Причало се да је познати Видоје Невесињац организовао напад на напредњачке чиновнике у кафани код Малише Атанасковића.

Касније је ову кафану купио и наставио са кафанским послом Витомир Петровић. Кућа са локалом у приземљу је купљена одмах после рата 1945. године. Витомир је радио све до одлуке о укидању приватног сектора у угоститељству.

КАФАНА И ПЕКАРА ЛУКЕ ЈЕВЕРИЧИЋА ТОДОРОВИЋА

До куће и кафане Малише Атанасковића, идући ка Слануши, налазила се кафана и пекара Луке Јеверичића-Тодоровића, једног од познатијих ужичких кафеџија.

Кафана и пекара Луке Тодоровића била је у истој оној кући где је и сада исто тако позната пекара Луке Тодоровића, унука Лукиног. То је простор преко пута куће Рада Пројевића. Имао је и свој подрум вина и ракије. Лука Тодоровић је био велетрговац пићем. Чак је продавао флаширану ракију са својом етикетом. Највећи промет је вршио са клековачом. У овом послу конкуренција му је био Розомир и његов зет Радојица Јовановић. На самом ћошку улице била је и казаница где се пекла ракија и комина. Налазила се уз кућу Малише Атанасковића, у приземљу, где се грожђе газило и правило вино.

Увек је само држање кафане био ризик. Зато је Лука Тодоровић у свом магацину и подруму, пред пића, имао и суво месо, сланину, лук, кромпир. Он је био и „извозник“ брезових метли у Босни.

Он се са својом супругом Радојком Тодоровић поделио у послу, па је кафану она држала. У савезничком бомбардовању 1944. године, када је у простору Зеленог венца пало више бомби, она је погинула. Тело јој је пронађено тек после неколико месеци, с пролећа 1945. године.

КУПАТИЛО НА ГЛУВАЋКОМ ПОТОКУ

Омиљено место састајања ужичких љубитеља добре капљице током лета било је и купатило на Царини. Међу посетиоцима називано је „Робијашко купатило“. У пролеће, лесковином, грање и папрати наткриван је простор над потоком за купање, а у потоку направљена устава, тако да су људи излазили по подне или недељом пре подне, у вреле летње дане, на купање и расхлађивање хладним напицима.

По надалеко познатом ужичком адвокату Симу Терзићу, ово „купатило“ је имало једном чудно име, називао га је „робијашко купатило“. Ово купатило је Дејан Маленковић описао овако: „Купалиште на Царини више „гвожђане чесме“, где ће Божо Голубовић обућар направити један омањи базен, служиће за одмор и забаву свим царинашима. Базен ће бити ограђен дрвеним параванима, а и једном већом кабином за свлачење 30-ак купача. Плажа је имала туш на који је навођена вода из ископаног другог јаза из тог, Глуваћког потока. Гости купатила су били опанчари са својим шегртима и калфама, који су га љубоморно чували само за себе. Купатило је било отворено од јуна до октобра“. Судећи по гостима, више је било оних коју су долазили да би се расхлађивали добрим пићем, а мање оних који су се купали.

КАФАНА „ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ“

Ако се од Ракијског пијаца крене ка Слануши, улицом Војводе Демира, на десној страни ове улице наићи ћемо на кафану „Зелени венац“, власништво Риста Петровића. Овај крај је добио топоним по зеленилу растиња у том простору.

Са кафаном „Зелени венац“ приближићемо се Слануши, језгу познатих ужичких кафана.

Кафана се налазила у улици Војводе Демира, која спаја Сланушу са Ракијским пијацом. Кућа у којој је кафана била је власништво старог ужичког кујунџије и златара Сретена Петровића. Имао је три сина: Рада сајџију, Риста кафеџију и Мила сајџију и „фордовог заступника“. Сва тројица су били Солунци са споменицама и одликовањима. Власник ове кафане био је Ристо Петровић. Ужичани, који су боље познавали кафане у граду, називали су је „ужички Монте Карло“ јер је у њој могло и да се коцка. За ове потребе сви столови су били опшивени чојом, и сваки сто је имао четири фијочице. Ту се играло карти и после сваке четврте игре давао се нови шпил, јер су старе карте биле „нацвикане“.

Простор кафане био је лепо уређен. Од плафона су ишли лукови према зидовима све до темеља. Задњим и десним зидом, гледајући од улазних врата, полице са флашираним етикетираним ракијама (клековача, нановача, љута...). Произвођач: кафана „Зелени венац“. У десном делу кафане два реда столова. Према задњем зиду, иза келнераја, чика Ристов писаћи сто, бочно и иза полице. У врху средњег дела сале дугачки келнерај, лево у истој висини хладњак са пићем. Иза келнераја у зиду огњиште са казанчетом. У средини кафане испред шанка велика фуруна. На левој страни кафане три стола, а иза њих излазна врата у двориште. Од њих према задњем зиду, два реда буради, а између пролаз до стола за сервирање хране. Сав овај инвентар је представљао стару домаћинску кафану. Она није имала ничег сличног са другим ужичким кафанама. Послови у кафани су обављани по строго утврђеном реду. Када се заврши подневно услуживање гостију и они оду послом или кући, улазна и дворишна врата се отворе да се кафана проветри.

Ту су долазили познатији ужички житељи. Овде су били радо виђени гости и власници познатих ужичких хотела „Палас“, „Златибор“ и „Париз“.

Чика Ристо (како су га гости звали) био је увек пристојно обучен и културно се понашао према гостима. Иначе, претходно је завршио сајџијски занат у Братислави, као и млађи му брат Миле. Али ипак се определио за кафански посао. Поред ове двојице браће и трећи брат Раде је такође завршио занат за сајџију. Миле је између кафане и Радове сајџинице држао салон аутомобила марке „Форд“. У његовој продавници се вијорила америчка државна застава.

И касније традиција сајџијског заната код Петровића није замрла. Данас Милов унук држи сајџијску радњу у Ужицу.

У кафани „Зелени венац“ помагали су Ристу Петровићу и Ужичани, браћа Пројевић, Слобо и Лука. О том времену и кафани, говори Лука:

„Када сам почео да помажем у кафани, први посао ми је био да на рукама доносим 2,5 килограма леда из Ткачнице. Мој брат Слобо и ја пођемо у ледару Ткачнице, по лед за кафану „Зелени венац“. Доћи до ледаре, за мене није било ни мало лако. Ишли се кроз тунел, који је био слабо осветљен а вагонети са огревом су се кретали сваки час горе-доле, стварајући велику буку. У ледари радници вежу канапом „на крст“, Слобу целу таблу леда (5 кг), а мени пола табле. Онда брзим корацима идемо натраг до кафане, не би ли се лед мање отопио. За овај посао чика Ристо је Слоба плаћао 2, а мене 1 динар. После подне око три сата поново одемо за лед и опет зарадимо 3 динара. Тако смо доносећи лед за кафану сваки други дан, доносили кући 6 динара. Једно време у нашој кући то је био једини извор прихода. За ове паре код Глиша месара у Крчагову могли смо да купимо кило меса.

Током времена, како сам јачао, добијао сам све више посла. Био сам главни „потрчко“, јер сам све обављао трчећи и нисам каснио. Поред разних набавки за чика Риста, односно за кафану, ја сам слушао и госте, разносио наручено по кућама, радњама, свим нашим муштеријама. По сваком добром послужењу добијао сам част. Било ми је веома непријатно да примим част, сав поцрвеним, чак сам и одбијао. Али чика Ристо је знао за материјално стање моје породице и на силу ми је давао новац. Све сам то са братом доносио кући.

За кафану сам доносио воду, брисао под, прашину са кафанског инвентара, доносио дрва, точио у подрум пиће, попуњавао шанк са новим пићем, прао срчалук, доносио ручак, враћао прљаве судове. Почео сам и да кувам кафе, послужујем госте, па чак и да наплаћујем.

Све сам више улазио у кафанске послове и више се задржавао у кафани. Дане сам проводио. Почињем са замењујем келнера Јовишу. За време окупације, када Јовиша сазна или осети да ће бити рације, бежао је у Буар или Биоску, и тада сам ја са чика Ристом остајао у кафани“.

О Ристу Петровићу, Лука Пројевић даље каже:

„Чика Ристо је вођењу посла био смирен. Никада нисам видео да је нешто наредио, да је повисио тон. Увек се лепо опходио са својим келнерима Миканом, Јовишом и са мном. Овај келнер Микан био је родом из Рожанства. За њега и његово понашање у кафани постоји и једна мала догодовштина. Имао је Микан обичај да увек држи руке у џеповима својих чакшира. Да би га од овога одлучио, газда Ристо је наручио за своје келнере нове чакшире, али за Микана да се сашију – без џепова.

У пролеће 1944. године, у кафани „Зелени венац“ дошло је неколико бугарских војника да нешто попију. Келнер Јовиша Лазић их је послужио нарученим пићем.

Тражили су да се донесе још пића иако је почео полицијски час. После тога ови војници су опљачкали кафану, а Јовишу претукли. Кад је чуо Јовишину кукњаву, Данило Петровић, Ристов синовац, са прозора собе почео је викати на немачком: „Помоћ, помоћ!“. На срећу брзо је стигла немачка патрола и интервенисала.

За један трен направићемо екскурзију у време Првог светског рата. Драган Петровић, професор, је аутору ове књиге казао, да је у време Првог светског рата у кафани „Зелени венац“ била католичка црква. У то време чак се догодило и једно необично венчање. Један окупациони официр оженио је девојку из Ужица.

Послови су се обављали по утврђеном реду и времену. После ручка кафана се почисти и све се уреди за пријем гостију увече. Кад се заврши подневно услуживање гостију и они оду својим послом, улазна врата се отворе да се кафана проветри. Хигијена кафане се држала на високом нивоу. Под кафане се повремено, а обавезно пред празнике, добро чистио тзв. „сувим рибањем“, па се онда олајисао. Тако олајисана кафана добијала је неки посебан изглед, мирис, изгледала је свечанијом. По затварању локала, свако вече, чисти се простор а потом се пере срчалук. Он се прао у цеђу, а испирао у неколико вода. Тешко је после тог прања сачувати чашу. Како је то казао Лука Пројевић, који је радио у кафани: „лети чаша као метак“. Сав опрани срчалук се слаже на келнерај да се оцеди и осуши, прекривен кафанским чаршафом. Ујутру пре доласка првих гостију брише се прашина са кафанског намештаја, попуњава се хладњак пићем, ложи ватра под казанчетом и слажу се чаше на своје место. Потом се отвара кафана.

Чика Ристо је најчешће за ручком као госта имао Бајка Ђерасимовића. Он је био трговац извозник. Породица Ђерасимовић била је материјално добро стојећа. Имали су дућан са кућом на мету где ће бити изграђена зграда Народне банке (сада Музеј)“.

Гости ове кафане су били веома фини људи, господствени, познате личности из вароши: професори, чиновници, трговци, познате занатлије, власници ужичких хотела, лекари, судије... Свако друштво је имало свој сто. За столовима лево од улазних врата су седеле комшије занатлије: Драги „Ђапо“ ковач, Дане Шуњеварић бравар, Свето Жугић кројач и поштар, Баћко кројач, Раде Пројевић бравар.

Поред ових треба поменути и Нешовића Пацка, Сретена Ђилкоша, Петаковића Киша, Бодића, Бајка Ђерасимовића, Блажа Савићевића, Сима Поповића учитеља, др Брачинца, Љубојевића, Петровића Миодрага Пипељу, Драгог Радовића кафеџију, Богдана Васиљевића шустера.

Вечерње госте у кафани је увесељавао својим музицирањем на виолини војни музичар Фикар. Прво пролећно цвеће, љубичице, ђурђевак, јоргован и зумбул, у овој кафану су доносиле и продавале девојчице са Царине. И у овој кафани је помињана „бекријска слава“. На тај дан било је и пошалица. Једне године у овој кафани спреми се иструган рен, али тако сервиран да изгледа као славско жито. Наиђе сељак у кафану и би примљен као гост. Послужиће га „житом“ а он би принуђен да прогута, јер је то „прекађено, па је греота да се испљуне“.

Ристо је имао свој писаћи сто у кафани за којим је често седео и нешто правио, али и писао и читао. Доста је времена трошио на изради разних предмета (рамова, ваза, кутија) од шперплоче у дрворезу. Куповао је неке часописе у којима су била упутства за рад и нацрти. Направио је и синовцима поткованице за санкање. Ми деца смо знали да су те поткованице биле најбоље израђене и увек најбрже. У пролеће и јесен правио је змајеве великих димензија и шарено обојене. Деца, носећи те змајеве, трчала су преко Шанчева и Ливатка. Ветар је носио ове папирне летелице и дизао их изнад половине Ужица. Била је то велика дечја радост и задовољство.

Део Ужица који се назива Слануша је по много чему познат. Добио је име по извор води која има слан укус. У том простору је у турско доба била позната џамија, звана Сланушка, која је у турско доба била на демаркационој линији између Срба и Турака.

Ово је био специфичан крај ужичке вароши где се одвијао друштвени живот. На Слануши, као и у целој ужичкој чаршији, где да се чује нешто, где да се сретнеш са људима него у кафани. Чак је ужичка општина одредила да то буде једно од добошарских места. То је било у време када се и штампа слабо користила за информисање јавности, а камоли да имамо разглас. За радио се још није знало.

„Општински добошар одлупа на добош и када се народ прикупи, опљуне прсте отвори `артију и чита. Одрасли, да не би сами трчали, пошаљу децу. Тако, када лупа добош, највише се окупи деце“.

Од краја прошлог века па све до 50-их година 20. века у локалима на Слануши мењале су се кафеџије и крчмари те тако кафане по њима добијале имена. Тако су биле кафане: Љуба Дробњаковића Врнда, Спасоја Пенезића, Павла Богатинчевића, Тика Јовановића, Микице Мршевића, Драгојла Васића, Рада Дедића, Новиће Ђурића, Витомира Петровића, Станоја Градинчевића, Бранка Тодоровића Премијаша, Рада Синђелића, Данила Митровића и Милије Јелића. Ове поменуте кафеџије су се смењивале у локалима на Слануши. Тако је, скоро свака сланушка кафана, често мењала власника.

КАФАНА „ЛИЈЕВЉАНИН“

У „Јокановића кући“ на Слануши, налазила се кафана „Лијевљанин“.

Породица Јокановић дошла је у Ужице после изласка Турака 1862. године. Врло брзо су постали угледне личности ужичке чаршије. У приземљу своје куће направили су локале за кафану и пекару. Пореклом из Херцеговина, кафани су дали назив „Лијевљанин“.

Једно време са кафаном „Лијевљанин“ радили су Спасоје Пенезић, Тихомир Јокановић, Раде Дедић и Новица Ђурић, отац народног хероја Жеља Ђурића. До ове кафане са пекаром је радио Радул Вранић. И он је имао обичај да нарочито суботом, када на Слануши има доста света, ударајући масатом у сатару викне: „Вруће, тазе, три мајке сисало, под четвртом липсало, навали народе“! постоји и претпоставка да је Спасоје Пенезић када је радио са кафаном имао и пекару. Има и једна прича која илуструје међусобну помоћ и солидарност људи сланушког краја. На Слануши су држали ковачницу Боре и Павле Јеремић. Због меница су пострадали 1932. године. Они су у срећнија времена увек имали једно друштво које се свако јутро окупљало на доручак код другог кафеџије. Оду тако и код Спасоја, који је са кафаном тада био на Слануши. Његова супруга Вида спреми печену кокошку за доручак. Њих 5-6 људи а једна кокошка. Више попију него поједу. Ипак, када дође плаћање сваки од њих да и више, јер породица Пенезић је имала много деце. Требало је све то прехранити.

Најпознатији пекар у Јокановића пекари био је Радул Вранић, а са пекаром и кафаном заједно радио је и Спасоје Пенезић.

Наки савременици тога доба изјавили су да је у оквиру сале кафане био сепаре у коме су се окупљали фудбалери и управа ФК „Будућност“, који је био ужички омладински клуб под утицајем КПЈ.

Са кафаном „Лијевљани“ радио је и поменути Раде Дедић, који је имао надимак „Јеврејин“. Келнерски занат је учио код кафеџије Пета Стојића. Ову кафану је узао под кирију и држао је једно дуже време. После њега наставио је у истој кафани да ради „један човек из Косјерића, неки Гођо“. Кафана је имала двориште где се уводила стока са запрегама. Кад дође пазарни дан, двориште је пуно.

Евидентно је да је Десимир Ђуровић учио кафански занат код Аврама Караклајића. По претпоставци која је овде и изнета, Аврам је радио у Јокановића кући са кафаном. После је прешао преко пута у кафану коју ће касније преузети Десимир. Та кафана је имала назив, кафана „Шангај“.

КАФАНА „СЛАНУША“

И Витомир Петровић је имао кафану у Сланушкој 3, где је био од 1932. године. Касније је прешао у кафану на Ракијској пијаци, која је до тада била власништво Малише Атанасковића. Имао је надимак Рудоња, па су гости из навике и ту кафану крстили „Кафана код Рудоње“. По некима назива се ову кафану није било, док други тврде да се кафана називала „Код Драгачевца“. Витомир Петровић ће после ове кафане купити кућу са кафанским простором од Малише Атанасковића, која се налази на Ракијској пијаци. Да ли се ради о истој кафани или о две сасвим различите кафане нисам утврдио. Витомир Петровић је 18. септембра 1946. године упутио молбу Удружењу угоститеља да премести радњу из Сланушке улице 5, у улицу Проте Ђурића 1.

Једно је сигурно, то је на месту где је сада Поштанска штедионица.

У Сланушкој 5, келнер Перко Радичевић молбом од 9. јула 1945. године обраћа се Удружењу угоститеља да отвори кафану. Ипак, 18. јула му је донето решење да се одбије, јер има од чега да живи и издржава себе и породицу.

У ратној, 1944. године, у улици Сланушкој број 10, где је сада Градска галерија, имала је кафану Крстина Поповић.

КАФАНА „МАЛИ БЕОГРАД“

Кућа Ђорђа Васовића на Слануши је по свом грађевинском изгледу необична. Грађена је на малом простору са основом у облику троугла. Мали простор од неколико квадрата представљао је кафански простор кафанице или бифеа и називао се „Мали Београд“.

Ту је радио једно време кафеџија Павле Богатинчевића.

Ово је била једна од интересантнијих кафана, која је била у тадашњој кући Ђорђа Васовића. Кажем „мали локал“ јер је више личио на бифе или крчму него на кафану. Простор је имао неколико столова и лепо је био уређен. Кафана је носила назив „Мали Београд“, а власник је био Павле Богатинчевић а касније и Станоје Градинчевић. За време окупације локал је држао и Раде Синђелић из Сарајева, са сином Владом. То је било 1941. године, када су они као избеглице дошли у Ужице. Кафана је била у улици Краљице Драге бр. 10. О свом радном искуству на пословима механског посла Раде Синђелић пише да је радио као келнер код кафеџије Недељка Радовића. Владе Синђелић је за време Немаца теран са другим Ужичанима да сече дрва у Јеловој гори. Он је после рата био амбасадор Југославије у Бугарској, а отац Раде је отворио кафану у Сарајеву преко пута катедрале, код Хотела „Европа“. Ракијом га је из Ужица снабдевао Ђорђе Васовић. Узгред, носећи шљивовицу, Ђорђе је носио пакете неким тадашњим студентима, као на пример Ђенићу Миловану Цигу, Мију Петровићу Тутули, Драгану Јовановићу Росни итд. Једно извесно време 1942. године у улици Краљице Драге 15, кафану је имао Стеван Милинковић.

У време после Другог светског рата па све до укидања приватног сектора у угоститељству Станоје Градинчевић је држао на Слануши у Требињској улици бр. 4 (Дравића кућа), подрум за „Продају вина и ракија на мало и велико“. У потпису је стајало „Станоје С. Градинчевић“.

После рата, 1945. године, кафеџија Остоја Вукашиновић је добио право да отвори кафану у улици Господар Јевремовој бр. 7.

КАФАНА ВИТОМИРА ПЕТРОВИЋА

По казивању старог Ужичанина Ђорђа Васића, кафана Витомира Петровића (вероватно прва његова кафана када је дошао из Карана у Ужице), била је на месту где је зграда фабрике „Први партизан“ на Слануши, односно до скора је била продавница „Баст“, а сада опет кафана. Позади кафане било је велико двориште. Неки Чачанин који је ово наследио хтео је да је прода. Ту стару кафану и плац купили су Раденко и Вукашин Шољевић, Живојин Јевтовић бојаџија и Ђођре Васовић. Изграђена је нова зграда са три локала. Сада је ту бојаџијска радња, пекара и адвокатска канцеларија. Да истакнемо и ово, адвокатску канцеларију има Десимир Ђуровић, чији је деда са истим именом некада држао ту у близини, кафану „Шангај“.

У овом делу вароши, у Општинској улици број 3, била је кафана Драгутина Живановића. Ова његова радња је отворена 1935. године. Кафански занат је стекао код Марка Ристића, Богосава Бодића, Влајка Богојевића – ужичких кафеџија.

Доле низ Сланушу, улицом према Мегдану био је подрум пића Милије Јелића.