Кафане и пекаре Ужица
Милорад Искрин
Ужице има своју историју боемског живота која је на први поглед слична боемској историји сваког другог града. Истина је да сличности постоје, али и разлике.
Људи се разликују по много чему. А Ужичани су вам још различитији…..ту њихову различитост условили су поднебље, историјске околности и нешто што нема име, али се преноси с колена на колено као амајлија . То бисмо данас слободно могли назвати брендом и као лек паковати у бочице. Можете обићи цео свет, али….нигде на једном месту нећете пронаћи толико људи који вас могу окрепити својом посебношћу. То вам је тај ужички дух, смисао за хумор, способност да се буде исти, али посебан, слободан и само свој.
Град се може мењати временом, и куће и људи и навике и језик, али тај дух ће вазда остати у зраку над „севап-градом“, како су неки старији хроничари из времена Османлија називали шехер Ужице.
Све то је условило и посебну врсту боемског живота која се, подразумева се, увек везивала за кафане града на Ђетињи.
А кафана….она је за Ужичане увек била нешто више него што су јој икада признали… Институција, ванвременска, озбиљна и животна!
Инспирација песника и боема, место «идеолошког рада“« где се бистри политика, смењују владе, ружи власт, коментаришу спортске победе и порази… Она је место интимних исповести, лоших и лепих љубавних прича, стицања искрених пријатељстава, срећних и тужних завршетака… «Градска кафана», место у коме се скупљала само ужичка елита, господа са манирима. Тачно се знало који сто припада ком госту. «Палас», увек један корак иза «Градске», окупљао је боеме и привреднике. Најпунији је био изјутра када се, после ноћног провода, друштво окупљало због телеће чорбе, провереног лека против мамурлука. А радничка класа имала је свог «Трумана», своју «Шумадију». Ту је «пасуљ с коленицом» био безобразно укусан, а тако јефтин…У препуној кафани, конобарима су шуштали џепови препуни бакшиша…
Такве кафане рађале су своје јунаке… А, традиција грађанског боемског Ужица је показивање посебно топлих емоција према тим јунацима, нашим суграђанима који су били не брендови, већ пре антибрендови града на Ђетињи. То су наши суграђани који су у животу били, по речима песника, особе «које кроз живот пролазе са бодљама окренутим унутра, да ниједном не повреде никога изван себе», да све оно што мучи и боли задрже у себи. Ужице ни данас не може да се лиши успомена на све те драге људе који су били радост, а можда и благослов своме граду. Била је права привилегија видети их, срести их, јер је тог тренутка наступао недефинисан осећај благости, настајала чудна магија уходаног дијалога у коме су њихови суграђани осећали немерљиву срећу и привилегију што живе са таквим људима који су имали довољно фантазије да се осећају као краљеви иако су живели буквално у колибама. То су наши «ориђинали» који су оплемењивали старо Ужице. Таквих добрих људи, срећом, много је и данас овде. Нестале су кафане по којима смо их памтили и у којима су они «стварали»…Остао је њихов дух који боји ове кафане, данас сасвим другачије, са модерним ентеријером и неким новим људима и новим навикама…