Бекријска слава

У кафанама су се многе ствари догађале па се и сада догађају. Стога никада овакву институцију за комуникацију међу људима не можемо заобићи. Данас, у наше време, сигурно је да се та улога кафане умањила, зато што су у међувремену настале неке друге институције које су у многим функцијама замениле ону стару кафану.

„Крајем 19. века у Ужицу у 1.113 кућа живи 6.125 Срба и 50 припадника других нација, пише Каниц у својој књизи „Србија“. Од тог броја становника, у Ужицу 1896. године, има највише ратара и баштована (275), упадљиво много пекара (118), месара и кобасичара (21), кафеџија (132).“

Кафане су биле и оријентири за оглашавање друштвених збивања. „Лупа добош код кафане!“, „Сакупио се свет код кафане!“. Кафане су места поласка на излет, протестне скупове... и предизборни зборови се одржавају у кафанама те су и варошки квартови означени кафанама.

У току Другог светског рата све су школе окупатори претворили у касарне. Гимназија је током рата служила као касарна за немачку а потом и бугарску војску. Ђаци Гимназије имали су наставу у Буарској школи. Али настава је држана и у кафанама. Тако је било са кафаном у кући Ђока Драшкића, у кући Алемпија Кандића (сада крчма код „Ере“), у кафани Мића Шлања у Коштици... Кафана „Два багрема“ претворена је у библиотеку и читаоницу. Ова библиотека је формирана од књижевног фонда гимназијске библиотеке. Књиге су биле смештене десно од улаза у кафанску салу. Одмах после рата у кући Рада Суботића, у којој је била кафана, касније ће бити прво библиотека па Аутобуска станица „Ракета“. То је било у годинама одмах после рата. У кафани Ђенића на Мегдану била је „Ђачка трпеза“ за сиромашну школску децу у граду.

У кафанама су се збивале и разне догодовштине као у циркусу. Када настане време крсних слава, уочи славе домаћини су у кафани давали пиће пријатељима који ће им доћи на славу. То се називало давање званице.

Али, има једна мање позната слава у народу. Она се слави у затвореном кругу људи, само људи, јер женском роду ту, углавном, нема места. Част изузецима! То је бекријска слава која се слави на „Чисти понедељак“. То је крајем фебруара или почетком марта, дан којим почиње велики ускршњи пост. У другим деловима Србије не назива се славом, него празником бекрија.

Окупљени у некој механи, они који су више кадри да попију, одржавају „годишњу скупштину“, на којој подносе извештај колико је ко чега искапио, па за председника изаберу онога који највише попије, ту, под контролом изабраних судија и одликују га орденом од роткве. У Ужицу је одликовање било стављање венца црвене љуте паприке око врата победнику. После овог церемонијала Ужичани су „свог председника“ кући довозили у колицима са једним точком. Ова колица се у народу називају „врндељ“.

Када помињемо ову бекријску славу, испричаћу причу коју сам чуо од једног мог пријатеља. Тамо под Градом живела је једна жена која је имала сина јединца. Био је окорели нежења али и чест гост кафана. За своју мајку био је изгубљени син. Никада се од њега добру није надала. На дан ове славе, негде око подне мој пријатељ враћа се кући и успут сусреће поменуту жену. Пита она њега да ли јој је негде видео сина. Човек рече да јој је син још доле у чаршији и да су га данас изабрали за председника. Поносна мајка на то рече: „Фала Богу да и мог сина неко изабра за председника“. Није ни слутила да ће јој син пијан, са венцем паприка око врата, и у врндељу, бити ускоро довезен до пред кућу.

Горе је поменуто да женском свету на овој слави нема места. Али и жене празнују. Ваљда да „ударе контру“, састају се у мања женска друштванца, приређују тзв. ревену. Окупе се у кући једне од њих, и она у том тренутку игра улогу домаћина. Свака од жена денесе по нешто од хране или пића, па се чак доведе и музика. Слободно и опуштено изводе разне шале. Ако би се десило да се ту нађе неки мушкарац, постао би главна мета њихове разоноде. Тешко њему, упамтио би добро како се жене веселе на рачун људи.

Поводом ове „славе“ која није поменута 1932. године, новинар који се потписао само латиничним словом “z”, пише:

„А леп је обичај бекријска слава. Српски обичај. И куд би ми Срби изневерили свој обичај? За Енглезе је обичај закон; за нас још нешто више. Ко би се, молим вас, томе надао од бекрија? Да изневере обичај! Брука! Да су то учинили трезвењаци и могло би се некако опростити.

Сећам се да је једне године изабран председник, па кад су га увече повели кући, умро је пред капијом. Камо среће да смо и ове године изабрали бар једног, каже јуче један од кандидата, па макар црко за столом. Бар би нам била мирна савест. Али тако је то код нас. Нарочито Ужичана. Целог свог живота радимо добро и поштујемо обичаје, па тек одједном окренемо наопачке...“

Зашто бекријска слава није прослављена, пита се даље овај новинар?

„Или је ужичке бекрије притискала криза, или су се сви листом уписали у трезвењаке, под утицајем њихових учесталих предавања... А ред је био, најобичнији ред, да се и ове године прослави и да се свечано изабере бар један председник и окити са већ припадајућим бекријским ордењем. Ако ништа, оно бар да очистимо своје претоварене стомаке и спремимо се за дуг ускршњи пост“.

У ово наше време постоје заступништва разних фирми, преко којих се могу набављати одговарајући индустријски производи. Пре једног века таква „представништва“ су била у кафани.

одломак из књиге "Кафане и пекаре старог Ужица"