УЖИЦЕ С ПОЧЕТКА XX ВЕКА

До 1862. године, односно, до исељења турског живља, ужичка варош је имала турски печат. Једна од карактеристика чаршије, било је много малих кафана. У тим локалима, где су се гостили посетиоци, искључиво је кувана кафа или чај. Зато су ови угоститељски објекти и добили име к а ф а н е. Кафа туцана, се без воде пекла на жару, па кад почне да се дими, прелије се врућом водом. Гости кафана су били искључиво мушкарци. Код Муслимана није дозвољено конзумирање алкохола, јер вера то не дозвољава. После 1862.године, ове кафане су преузели Срби али са коришћењем и сваког другог пића,која се у слободном жаргону називају „жестина“ или „жестока пића“. За то време памтимо један куриозитет. Дуго времена господа своје госпође нису доводили у кафане. То је било срамота. Али зато у свакој „модерној“ кафани, биле су „даме за забаву“. Данас би се то рекло, спонзоруше.

Данас позив: „Хајдемо у кафану!“ не подразумева да ће се пити само кафа.

Како се правила ракија
Казан "ЧУЧАВАЦ"
Казанџијска радња Радојка Р. Кутлешића
Казанџијска радња Боривоја Јелисавчића
Казанџијска радња Рада Тоскића
Печење и дегустирање ракије

Крајем XIX века од тих турских кафаница, често дашчара грађене су кафане од чврстог материјала. Примера ради, Ужице је свој први хотел са гаражом коју користе гости, добило тек 1930. године. Данас град нема хотела.

КАФAНЕ СУ БИЛЕ: Позоришта, Коцертне дворане, Циркуске арена, Места политичких зборова, Места одржаване сталешке забава, Јавне куће, Коцкарнице, Куглане, Ватрогасни домови, Места за пријаву кварова на електрици, Школе, Библиотеке и читаонице, Ђачке трпезе, Касарне, Добошарска места, Изборна места, Центри варошких квартова, Места окупљања за поласке на излете.

РАДОЈИЦА ЈОВАНОВИЋ НЕПОГРЕШИВИ ДЕГУСТАТОР РАКИЈЕ И АКО НИКАД НИЈЕ ПИО НИКАКАВ АЛКОХОЛ
СТУПА ЗА ТУЦАЊЕ КАФЕ У ДРАШКИЋА КАФАНИ НА ДОЊОЈ ЧАРШИЈИ
КУЋА НАУМОВИЋА ПРВОГ ПРОИЗВОЂАЧА УЖИЧКЕ КЛЕКОВАЧЕ
ВАШАРИ, КАДА КАФАНЕ ОЖИВЕ

КВАЛИФИКАЦИЈА ДА НЕКО ДОБИЈЕ ЗВАЊЕ МЕАНЏИЈЕ ОДНОСНО КАФЕЏИЈЕ БИЛА ЈЕ ДИПЛОМА.

  • 1832. године Ужице имало 132 особе које су се бавиле кафанским послом

  • 1836. године имало 30 кафеџија

  • 1839. имало 47 кафеџија

  • 1873. године преко 50 кафеџија и око 130 кафана. У исто време имало је 118 пекара

НАЈПОЗНАТИЈЕ УЖИЧКЕ КАФАНЕ

НАЈСТАРИЈА „МОДЕРНА“ КАФАНА У УЖИЦУ ЈЕ ГРБИЋА КАФАНА „ЗЛАТИБОР“
Пивница „ЦАР ДУШАН“ Браће Мила и Добра Шмакића
Кафана „“Београд“ на Доњој чаршији, Михаила Пашића
ДРАШКИЋА КАФАНА КОЈА ЈЕ ЧЕСТО МЕЊАЛА ВЛАСНИКА
Кафана „Два багрема“ код Малог парка Јанка Томановића пусте
Кафана Веселина Јанковића на Царини, поштанска станица за дилижансе према Београду
„КАСИНА“ ГРБИЋА НА ЛИПИ МЕСТО СУСРЕТА УГЛЕДНИХ УЖИЧАНА
КАФАНА „ПАРИЗ“ ВЕЉА И ЕМИЛИЈЕ ТРИФУНОВИЋ НА ЛИПИ
ПРВИ МОДЕРАН ХОТЕЛ – РЕСТОРАН „ПАЛАС“ ГОДИНЕ
ПРВА БАШТА КАФАНА – КАФАНА У ВЕЛИКОМ ПАРКУ
БАШТА КАФАНА У ВЕЛИКОМ ПАРКУ СРЕДИНИМ XX ВЕКА
СВОЈЕ СТАЛНЕ ГОСТЕ ЈЕ МИХАИЛО СИМИЋ ПОЗВАО ДА СЕ ФОТОГРАФИШУ У ТО ВРЕМЕ БОЉИ МАРКЕТИНГ НИЈЕ ПОСТОЈАО

Познати Ужичани љубитељи кафана из времена 60-их година XIX века бројали су да Ужице има 127 кафеџија.

Феликс Каниц бележи 1862.године репрезентативну кафану „ЈАЊИЋА КАФАНУ“ на Форуму града.

Кафане су биле подељене по социјалном стању гостију на крчме, кафане шире намене, отмене кафане за даме и господу. Једина кафана где су се окупљали високи интелектуалци, политичари, официри … била је тзв.интелектуална кафа „Два багрема“.

НАЈПОЗНАТИЈЕ УЖИЧКЕ КАФЕЏИЈЕ И БОЕМИ

МАЛИША АТАНАСКОВИЋ КАФЕЏИЈА И ПРИВРЕДНИК
СПАСОЈЕ ПЕНЕЗИЋ КАФЕЏИЈА СА СЛАНУШЕ
МИЛОРАТКО МИЛАН ЛУЧИЋ ДУГОГОДИШЊИ ШЕФ „ПАЛАСА“
РАДОЈИЦА ЈОВАНОВИЋ ВЛАСНИК КАФАНЕ НА РАКИЈСКОМ ПИЈАЦУ
СИМО ТЕРЗИЋ И МИЛАН МИЛЕКИЋ
УЖИЧКИ БОЕМИ НОВОГ ДОБА (са десна на лево) БОРЕ БЕШЛИЋ, МАРКО ЗРЊЕВИЋ. МАРИНКОВИЋ МИОДРАГ –МИЋА, „БУРОВ“, ЛАЗОВИЋ МИЛОСАВ (МАЈСТОР ЛАЗО) ШНАЈДЕР, ДУШКО ДОСКОВИЋ И БЈЕЛОЈЕВИЋ МИХАИЛО – КАЛЕ.
СИМО ТЕРЗИЋ И ЊЕГОВ ПОБРАТИМ МИЛАН МИЛЕКИЋ ИСПИЈАЈУ ВИНО НА БУРИЋИМА, КАД НЕМА КАФАНЕ
Неизоставан „инвентар“ ужичких кафана адвокат Симо Терзић (лево) у друштву са сувласником кафане „Цар Душан“ Милом Шмакићем (десно)
АМБИЈЕНТ КАФАНЕ „ЦАР ДУШАН“ Амбијент кафане „Цар Душан“. С лева Ђоко Поповић, Добро Шмакић и Божо Бошковић „Киш“.
БЕКРИЈСКА СЛАВА НА ЧИСТИ ПОНЕДЕЉАК УЗ ПРАТЊУ МУЗИКЕ
МОГЛО БИ СЕ РЕЋИ КАФАНСКА БАЛАДА. Аврам Караклајић, кафеџија са Слануше. У време I светског рата налази се у Бизерти на дужности контроле српских војних магацина и болница. Не може да се раздужи и тек 1919. године долази кући у Ужице. Тамо у Ужицу,са својом тетком живи његов син јединац, Ђорђе. Пжелео се да што пре види сина, и тражи од пријатеља из Ужица да му пошаље слику синовљеву. Добијену фотографију успе у Бизерти код једног фотографа да умонтира уз свој лик. Његов синЂорђе Караклајић постао је касније значајан музички уметник, композитор и шеф народног оркестра радио Београда.
У СВАТОВЕ СЕ ПОЛАЗИЛО ИСПРЕД КАФАНЕ. КАФАНА РАДЕНКОВИЋА „ЧАЧАНИНА“
БЕКРИЈСКА СЛАВА НА ЧИСТИ ПОНЕДЕЉАК У ШМАКИЋА КАФАНИ (Пило се и из кутлача)
Ракијски пијац са вагом и чесмом Пекарско механског еснафа у Ужицу
БРЗА ХРАНА НА УЖИЧКИ НАЧИН