Мој отац Крцун

ПОТРАГА за личном слободом била је главни разлог због кога се пре четири деценије, као тек дипломирани студент сликарства, Реља Пенезић запутио у свет. Прво у Париз, а потом и преко Атлантика - у Њујорк, Сан Франциско, Лос Анђелес. Овај визуелни уметник, после успешне каријере сликара, графичара, фотографа и "мултимедијалца" у САД, и седам година од последње изложбе у родном граду, у галерији "Хаос" представља цртеже инспирисане зен пејзажима.

Једна од ствари која му је пријала у животу у иностранству јесте и анонимност: како каже, тамо није имало значење то што му је отац био Слободан Пенезић Крцун.

- Јавно о оцу нисам говорио много и никада у политичком контексту, јер то скреће пажњу са онога што радим. Али нисам ни избегавао да одговорим када би ме нешто питали - објашњава Пенезић, који је недвосмислен и у ставу да није због "велике сенке" оца отишао у емиграцију.

Овог пута вратио се за изложбом која има и звучни део, а чине га композиције Викторије Јорданов, његове животне и уметничке сапутнице. Са њом је 1975. у Граду светлости, све започео "од нуле".

- За мене је то била ослобађајућа атмосфера која није личила на ону коју сам оставио овде. Културни живот био је тада закречен разним комитетима и комисијама - присећа се Реља Пенезић. - Овде је политика била део људске судбине: могао си да будеш или дисидент или члан партије, а ја нисам припадао нигде. Нисам био политички неопредељен, већ моја уметност никада није била компатибилна са политиком. Ослобођење је било и то што у САД постоји читав приватни сектор у уметности, галерије које функционишу на чистијим и слободнијим принципима. Не изриче се суд о вашем раду, него став: ово може да се прода, ово не може.

Рељин брат Срђан, филмски редитељ, пре две године добио је понуду да за нашу телевизију направи документарац о Крцуну, у коме би о овом револуционару и политичару, трагично страдалом у саобраћајној несрећи 1964, сведочили и чланови његове породице. Пројекат је, како нам открива Реља, пропао, а на питање шта би, да му се та прилика пружила, испричао о оцу, уметник каже:

- Сви га се радо сећамо. Био је изванредан отац. Нежан, пун разумевања. Сећам се када ме је учио да играм пингпонг, то је било као да је читао приручнике неких психолога како је најбоље детету дати самопоуздање. Био је сензитиван.

Крцунов јавни и политички живот би, сматра његов старији син, требало сагледати у историјском контексту:

- Био је револуционар убеђен да гради бољи свет. Тада су методи, не само револуционара, били радикални. Били су то посвећеници, млади занесењаци. Искрено се за ту идеју борио целог живота. До краја. Сигурно је касније, као зрелији човек, мало другачије гледао на све што се одиграло. Мада, ја то не знам. Био сам и сувише млад да би ми о томе причао у детаље. Знам из прича других, а њих има свакаквих: од тога да је био најдивнији и највећи лидер кога је Србија имала, до тога да је био зликовац.

Реља Пенезић сматра и да нема довољно доказа да би сам поверовао у заверу везану за смрт његовог оца:

- Не знам. Све је могуће. Политички живот је тада био затворен систем, постојала је једна партија и свака дисидентска идеја је могла да буде лако дискриминисана. Они су се унутар тог система лако договарали, а вероватно је у борби за власт могло да ту дође и до разрачуна. Не знам колико су имали потребу да то раде тајним убиствима. Мислим да су имали боље и лакше методе. Из неког разлога, неко је могао и да има мотив да некако наштелује аутомобил. Али оно што је ту кључно, јесте да нема доказа. Ми смо то увек видели као неср ећу у којој је наш отац погинуо, то за нас није био нерешен случај. Иако је било говоркања, нико нам никада није пружио доказе о завери. Сада постоји много теорија, од којих су неке готово сулуде, али ме се оне више не дотичу.

У време када им је отац погинуо, Рељи је било 14, његовом брату 12, а сестри Види 17 година. Живот су наставили са мајком која је била, како каже, мудра и ћутљива:

- Као деца из породице у којој се десила трагедија, имали смо много подршке од свих: пријатеља, родбине, комшија, у школи... Нисмо ми били одбачени. Нисмо имали ни дилема да је то исто оно друштво, исти онај свет у коме само настављамо да живимо после нечије смрти.

Београда у коме је провео детињство и младост, и коме највише припада од свих градова у којима је живео, овај уметник се сећа као спокојног и комфорног места:

- Без обзира на то што сам ја био део неког привилегованог слоја, чињеница је да су у тадашњем друштву сви имали солиднији живот. Када размишљам о тим седамдесетим годинама, увек кажем, није проблем социјализам, већ ауторитарни систем. Социјализам би у демократији феноменално функционисао. Нажалост, свет је данас тако устројен да ми јесмо у неком полуколонијалном положају, у коме нисмо били. Југославија је била већа и јача и имала је много више независности.

Иако се у свом уметничком раду служи искуствима зена, Пенезић потцртава да је атеиста. Између осталог и због тога што је одрастао у породици и земљи која је била атеистичка:

- Не идентификујем се ни са каквим догмама и идеологијама, али их све поштујем. Нисам милитантан атеиста каквих сада има у Америци, иако се само четири одсто становништва изјашњава тако. Они су врло гласни, исмевају хришћане и муслимане, а то никада не бих радио. И атеизам је нека врста вере. Ипак, сви моји сликарски хероји су били дубоко религиозни. Увек сам мислио да им то помаже да виде јединственију слику света, а да је моја фрагментована и скептична.

Без обзира на то, наш саговорник истиче како покушава да избегне постмодерну замку ироније:

- И пејзаж који радим је једноставан, чедан жанр. Нема ко се није бавио сликањем природе, од тоталног кичераја, до ремек-дела. Али и ту човек може да постане ироничан, да се игра иконама укуса, грађанског, или неког другог, да прави коментаре. Мени је овај приступ са зеном помогао да будем искрен.

У стваралачком смислу, Калифорнија му, каже, прија као средина са егзотичном духовношћу, много нових религија, гуруа, отворена за сваку врсту слободог размишљања:

- Нешто за шта би вас прогласили ненормалним на другим местима, тамо можете без ограде да кажете, насликате. То је једна од ствари која је некада била незамислива, не знам да ли је још. Још док сам био на школовању избори су били веома искључиви: или ћете као сликар радити фигурацију, или ћете бити врло радикалан концептуалиста. Ако се определите за фигурацију и ту је избор био сужен, јер сте морали да поштујете поднебље, традицију, време, размишљате о средњовековном српском сликарству. Мени би сигурно поставили питање зашто не размишљам о средњовековном српском сликарству, него о кинеском. Многи су ми професори још онда врло добронамерно говорили да то што радим некако не припада овде.

Када је добио понуду да излаже у галерији "Хаос", која је посвећена цртежу, првобитно је посумњао да ће моћи да се врати овој базичној дисциплини, признаје Реља Пенезић:

- Али, онда када сам ушао у то, више нисам могао да станем. Након што сам у својој уметничкој пракси испробао сву модерну технологију и могућности које пружа, после целог тог пута који сам прошао у визуелној уметности, ово је ми је била нека врста катарзе - закључује саговорник.

РЕВОЛУЦИОНАРИ У ЛОВУ

На питање како се лично носио са контрадикцијом која је пратила његовог оца, Реља Пенезић одговара:

- Нисам имао ни један једини проблем са тим и ако бих га имао, он би опет било везан то време. Једино што се мени није допадало јесте што је он био ловац. Али сви су они ишли у лов и то им је била забава. Ишао је, додуше, и Хемингвеј у лов. То је било то мачо време када су ти револуционари морали да иду у лов. То би му замерио данас, али то је било то време, тако се живело.

НЕДЕЉНИ РУЧАК

Дом на пацифичкој обали САД пронашли су и Рељина сестра Вида и брат Срђан:

- Нисмо ми заједно одлазили, али смо се некако сви нашли у Лос Анђелесу, и онда нам је било драго, јер сваке недеље идемо на ручак заједно да причамо - каже Реља. - Америка је, посебно тада када смо ми одлазили, била најлакша за странце, посебно за оне из Европе. Образовани белци тада нису имали никакве проблеме да се уклопе. Мој брат је први отишао, јер је као филмаџија увек био заинтересован за те холивудске наративне склопове. Сличан разлог имала је и сестра, која је као социолог хтела да се бави светском популарном културом и ту могла да настави студије. Мени су као визуелном уметнику биле изазовне нове технологије и сматрао сам да је то место где најбоље могу да будем у току са променама које се догађају на том пољу.