Мој отац Крцун

Славко Штимац и његова жена, сликарка Весна Голубовић су моји дугогодишњи пријатељи. Они су ми говорили да треба да радим филм, док сам ја хтео да се пензионишем. Када смо дошли до тога шта бисмо снимали, Весна је рекла: "Ако ћемо да радимо, ајде да буде нешто позитивно"...

Тако је започео рад на филму "Добрица"...

- Сетио сам се неке старе америчке приче коју сам прочитао некад давно у новинама о човеку који је урадио једну јако лепу ствар. Од тог малог детаља се после развио читав филм. Ишло је лако и брзо, сценарио сам написао за четири дана. Све је само ишло. Снимили смо филм за 30 дана, што је врло мало времена. Глумци су феноменално креирали заиста дивне карактере. За многе од њих мислим да су им ово најбоље улоге које су икада дали... Немам трему пред премијеру. Иначе нисам склон сумњи у самог себе, а ово је специјало добро успело, изнад свих наших очекивања, тако да сам сигуран да ће људи да буду јако задовољни... Филм је да се плаче али и да се смеје, а што је најважније публика ће се током гледања осећати изузетно добро. Направљен је да орасположи људе, да се осећају боље. - прича Пенезић, док кишно суботње поподне проводимо у једној кафани у центру Београда где се окупља његово друштво. Делује задовољно и духом много млађе од година које има.

Син је једног од најконтраверзнијих српских политичара наше новије историје, Слободана Пенезића Крцуне, чије живот је трагична, никада до краја разјашњена смрт, и дан-данас поларизују и интригирају нашу јавност. У Америци је провео 34 године, молериосао за човека ког је "прави ђаво" најурио из СФРЈ, радио на грађевини, снимао наменске филмове, бавио се "рибрендингком"

- Класична емигрантска биографија. Отишао сам без пара и ичега и мој први посао био је - молерски. Радио сам за нашег човека који је имао неке чудне проблеме. Испричао ми је да је отишао из Београда зато што му је ђаво наредио да легне на трамвајске шине. И он је легао, гледао како трамвај иде ка њему и одједном рекао: "Е, нећеш ђаволе". Покупио је породицу и отишао за Америку, где се, како је тврдио, ђаво више никада није појавио. После сам радио као грађевински радник. Док сам се довука до тога да радим нешто што има неке везе с филмом, требало је да прође 11 година. Почео сам да радим за пријатеља у фирми која се бавила монтажом и ефектима. Онда смо отворили фирму која се специјализовала за рибрендинг, који је сад популаран код нас, а у Америци је био популаран средином деведесетих. Мој задатак је био да правим филмове, нејчешће кратке, за потребе службеника фирме клијента. Тај рибрендинг је чист циркус, не би требало ни да постоји, али ми смо од тога лепо зарађивали. Дођу нам људи и кажу ми смо до сада били познати по одећи за старије, сад бисмо хтели да привучемо младу пубилку. Онда ми седнемо, налупетамо се, и смислимо једну, две реченице које се лако разумеју и памте. Ишли по Америци снимали материјале... Једном сам радио и на дугометражном анимираном филму.

У домовину се вратио 3. марта 2014. пошто су га Славко Штимац и Весна Голубовић убедили да уради филм. Али много пре тога је схватио да је време за повратак кући...

- Живео сам тамо 34 године и била ми је жеља да се вратим, да могу једном да кажем да сам живео дуже у Београду него у Америци. А то је минимум 68 година, треба ипак то достићи.

А имао је само 12 година када је његов отац, тада на функцији председника Извршног већа Србије, погинуо у саобраћајној несрећи код Лазаревца. Да ли се заиста радило о несрећном случају, како гласи званична верзија, или о убиству, како су многи сумњали, па и његова мајка - Пенезић нема одговор.

- Не могу ја да знам, имао сам 12 година када је погинуо. Има једна занимљива прича, испричао сам је једном, али мало је људи зна. Давно још, био сам тад дечко од неких 15 година, звони телефон код нас, ја се јавим - то је било оно време када су телефони имали кратке гајтане и кад је човек морао да стоји поред да би разговарао - с друге стране глас каже: "Овде кабинет маршала Тита." Мислећи да се то шали неки мој друг, кажем: "Ма, дај Дуле, спусти слушалицу". Наиђе моја мајка пита шта је, одговорим да зезају, као кабинет Маршала, на то ће она "не, не, дај ми слушалицу". Мене то није занимало, изађем из собе. Прође пет-шест дана, видим мајку врло конзервативно и озбиљно обучену, што се ретко њој дешавало, у неком костиму, тако се тада то звало. Каже: "Идем да се видим са Титом". Била тамо, причала, вратила се и ту се тада прича завршила што се мене тиче. Много година касније, увелико сам живео у Њојорку, дође Добрица Ћосић у Америку и зове ме да се видимо. Читао је роман који смо Веља Абрамовић и ја написали и тврдио макар да му се допада. Он и отав су баш били прави пријатељи који су се знали још из Друге пролетерске. Добрица је био увек пријатан преманама и увек је био жељан да нам помогне. Нађемо се, сећам се, седели смо у некој кафани тамо у Мидтауну. И тада ми је испричао крај приче са мајком и Титом. Наша мајка, која није хтела да нас децу уплиће у све то, никада ништа о том састанку није рекла. Испоставило се да је ишла буквално да га пита да ли је истина да је наш отац убијен. Тито јој је рекао: "Јесте, убијен је", и додао: "ако вас занима ко га је убио, убио га је Александар Ранковић". Нормално, нити је Добрица у то поверовао, нити моја мајка, нити ја кад сам чуо. Помињем све ово зато што је она озбиљно узимала у обзир да је отац убијен. Чим је имала потребу да оде код Тита да се о томе распитује, значи да је ствар озбиљна. А Тито, као велики манипулатор, искористио је ту прилику да противника ког је већ поразио (Ранковића, прим. аутор) додатно још мало сроза ако може. Ја сам примећивао промену код мајке, која ми тад није била јасна, али могуће да има везе са тим сусретом - она више није ишла на партијске састанке. Ти састанци су били једном недељно, у то време за њих је то била прилика да виде друштво из старих времена. Она је тад то све прекинула - прича мирно Пенезић.

По повратку из Америке добио је понуду "Филмских новости" да сними документарни филм о Крцуну. У први мах понуду прихвата, али убрзо одустаје.

- Помислио сам ако већ неко мора да ради филм о оцу, боље је него неко други. Ако ништа друго, имам нека лична знања, осећања према тим људима. Врло брзо сам међутим закључио да наши људи не могу да поднесу историју и да их познавање историје збуњује. Док у Америци постоји она изрека д ако не познајеш историју, осуђен су да је стално изнова понављаш, ми имамо тих неколико струја које се стално инате једна с другом и мени је било жао да ја ту још додајем дрва на ватру. Неки би рекли ниси довољно лепо познавао оца, други да сам улепшао његов лик. То би било губљење времена, па ми се учинило да најлепше што могу да урадим за свој народ је да тај филм не снимим. Немам ништа против да неко то сними, само, ако може, да не будем ја. Чак могу да испричам неке приче.

Додаје да никада није погедао ни чувени ТВ филм Саве Мрмка "Последњи чин" о хватању Драже Михаиловића у ком је Крцун, тада шеф Озне, приказан као позитиван лик.

- Има чудну незаинтересованост за гледање филмова о онима које познајем. И да сам био овде, не бих гледао тај филм, а био сам увелико у Америци.

Улога и дело Слободана Пенезића Крцуна у ратним и поратним годинама различито су тумачени. Од хероја револуције, преко наводног или стварног симбола борбе за интересе Србије у СФРЈ, малтене народног свеца у годинама после погибије, до поновног оспоравања и преиспитивања од почетка 90-тих до данас.

- Ја знам да је мој отац у једном тренутку постао симбол за Србина, сад опет није довољно добар Србин. Још пре него што сам отишао у Америку било је људи који су говорили "док је било њега" или "да је њега, Србима би било боље". Не знам колико је све то тачно. Судећи по томе како су нам дали имана - ја сам добио име по Срђи Злопоглеђи, а мој брат по Рељи Крилатици - очигледно је веолео српску поезију, традицију. Али, ето његова жена, моја мајка, Далматинка је. Пола са Хвара, пола са Раба.

Тезу о Пенезићевој негативној улози у ратним дешавањима додатно је подгрејала чувена Михизова прича кад му он каже да су му руке крваве до лаката, а Крцун му одговара не до лаката, него до рамена. Срђа Пенезић сматра да је његов одговор био у шаљивом тону.

- Н е значи да то није тачно, али ја знам врло добро, сећам се човека, он је такве ствари увек окретао на шалу. Сама чињеница да се шалио не значи да у његовој изјави нема истине. Због функције људи су морали да га схвате озбиљно, а он пошто је у животу морао да обавља много озбиљних ствари - да ли је хтео, не знам, али је на крају обавио - њему је био манир да све окреће на шалу. Последње што му је требало јесте да му неко поставља такво питање. Људи који су код нас долазили, као Добрица, на пример, не би га никада тако нешто питали - каже Пенезић. Иако је био дечак када му је отац страдао, имао је довољно година да запамти неке савете које је од њега добио.

- Он нас је храбрио да се нипошто не бавимо политиком, и да не радимо посао где се седи у канцеларији. И сви смо то на наки начин остварили. Брат је сликар, сестра Вида се бави писањем. Живе у Калифорнији и једно и друго. Отац се аматерски бавио филмом, без великих амбиција, једноставно је снимао неке ситуације. А чак је написао један сценарио. Био је изузетан приповедач. Дешавало се да кад он почне да прича да 100 људи седи и слуша. Тако је и нама причао кад смо били деца, умео је да држи банку. Да се бавим филмом, инспирисали су ме пре свега моји пријатељи. Отац, утолико што ми је купио неку камеру и фотоапарат кад сам био клинац, па сам почео од семде године да нешто снимам. И у добром проценту мајка,изузетно талентована, интелигентна и занимљива жена која се бавила уметношћу посредно. Припремала се за студије вајарства, али је почео рат и није никада уписала тај факултет. Кад сам имао 7-8 година, направила је моју бисту. Сестру је правила Вида Јоцић, брата такође професионални скулптор. Моја глава се лепо уклапала са њима. Од ње смо највише повукли ген за уметност, од оца сам вероватно наследио приповедачки дар - констатује Пенезић.

На моје питање да ли је истинит податак који су негде протурали Крцунови противници да је од школе имао само обућарски знат, одговара да не зна ништа о томе.

- Већ сам рекао да је одговарао кроз шале. Често од њега нисте могли да добијете озбиљне информације. Он јесте студирао, али није завршио факултет. Ми смо га питали, сећам се, зашто нас тера да идемо у школу кад он није завршио. Одговарао је: "А била су друга времена, знаш мене је бака тукла кад ме ухвати са књигом", јер говорила му је "ем квари очи, ем губи време". Његов млађи брат Сретен, који нам је био као други отац када је отац настрадао, исто је био велики шаљивџија, врло духовит човек. Кад се сетим њих, схватам зашто је Ужице имало репутацију колевке интелигентног света. Иако отац није из Ужица, он је из Карана, села изнад Ужица, одакле је и Никола Љубичић. Ту су мој деда и његова два брата ималу свако своју кафану.

Од када се вратио из Америке ниједном није отишао тамо, можда ће га "Добрица одвести".

О свом седашњем животу каже.

- Увек сам имао среће. То није нити из памети нити из било каквог планирања. Ствари у ми се лепо отварале. Нисам умео да нађем посао, сли ако бих посао добио, ја бих га феноменално обавио. Увек сам лепо пролазио захваљујући пријатељима. Таман сам лепо прошао финансијски да могу лагодно да живим. То је делом и због тога што сад живим скромно и не треба ми да имам не знам шта. У младости сам био привилегован. Онај ко је гладан у младости, он после жели да има све.