Истина о Слободану Пенезићу Крцуну

Име Слободана Пенезића Крцуна (1918–1964) још увек је знано. Погинуо је у својој 47. години, као народни херој, у том моменту председник Извршног већа Србије (данашња Влада) на друму код Шопића, на тзв. Крцуновом путу према Ужицу, 6. новембра 1964. Путовао је са својим верним саборцима. Крај пута, ево 50 година, опстаје камени крајпуташ.

До његове сасвим изненадне погибије народ је јавно и потајно волео и поштовао тог необичног човека, Крцуна. Није да му нису знали и мане, али сматрали су га заштитником. Био је и строги храбри револуционар и Србенда, боем и немилосрдни иследник и судија издајника, односно оних који су то били по његовом схватању. Певао му је народ крадом песме, забрањене – националистичке… И после смрти, у чији узрок и дан-данас сумњају, наставили су опет некако крадом да певају „Иде чета, чета чела намрштена, јер међ‘ њима најбољега нема, нема њима Крцун Слободана…“

О Крцуну за „Печат“ сведочи Рајко Видачић, члан Комунистичке партије Југославије од 1940. године, носилац Партизанске споменице 1941, одликован са још осам одликовања за ратне и послератне заслуге. Раритет је што је одликован са два Ордена „Братства и јединства“ – са сребрним и са златним венцем; онај са златним венцем додељен је Видачићу и Раденку Мандићу 13. маја 1964. године, поводом двадесетогодишњице оснивања Службе државне безбедности, на лични захтев Слободана Пенезића Крцуна. Тај орден је спадао у највиши ранг одликовања бивше Југославије.

Видачић је објавио две књиге: „Обрачун са балистима 1944–1945.“ (1990) и „О коренима сепаратизма и тероризма на Косову“ (2000).

Рођен је1924. у Требињу. Видачићи су се населили на Косово, заједно са око 200 херцеговачких породица почетком 30-их година прошлог века. Власти Краљевине Србије доделиле су им по пет хектара земље, све шикара и ледина! На тој крчевини, недалеко од Урошевца, настало је село Грболе, које ће имати посебан значај у слободарској историји српског народа на Косову и Метохији… Рајко Видачић бранио је Косово од балиста и сепаратиста, од националиста и издајника. То на свој начин чини и данас. Његова биографија је истовремено и савремена историја Косова и Метохије, а Брионски пленум је пресудни „детаљ“. Те 1966. године, људе његовог кова партијско-државна југословенска политика прогнала је са Косова и Метохије. Тако је Србија протерана са своје територије.

ШИПТАРСКА ПОБУНА

Са Крцуном сам се, започиње Видачић своје сећање, упознао одмах после Другог светског рата 1944. године. Он по ослобођењу Београда постаје начелник ОЗНЕ за Србију, а нешто касније министар унутрашњих послова Србије. А ја сам по ослобођењу Космета, новембра 1944, као двадесетогодишњак, припадник НОВЈ, ступио као оперативац у Опуномоћство ОЗНЕ у Урошевцу. Када је формирано Окружно одељење ОЗНЕ, одређен сам за референта на задацима уништења одметничких банди балиста и откривања непријатељских завереничких организација. У Дреници је буктала побуна око 30 000 Шиптара против нове народне, југословенске власти. После два месеца огорчених окршаја, преживели побуњеници су се престројили у балистичке групе по Метохији. Било је око 2 000 одметника, а на њиховом челу били су утицајни Шиптари, бивши функционери фашистичког управног апарата са Косова и Метохије, најчешће председници општина. Припадници ОЗНЕ и КНОЈ натчовечанским напорима су се борили против њих, а жртава је било са обе стране.

Крцун се помно бавио ситуацијом на терену и најозбиљније схватао опасност од одметника. Ми смо успели да до 1947. године сведемо њихов број на педесетак, али су и они ликвидирани до 1950. године. После изведених акција, редовно сам слао Крцуну концизне депеше, као на пример: „Синоћ смо ликвидирали Авдуља Дуру и његове телохранитеље“; или, „Синоћ смо ликвидирали у планини Јужни Жеговац Риза Гогу и његову тројку“. Потпис – Рајко! Крцуну се допало то кратко извештавање и најпре ме је по томе запамтио.

А када је потом акција одузимања илегалног оружја изазвала јако незадовољство међу Шиптарима и дестабилизовала политичку ситуацију, нарочито у Метохији, Александар Ранковић је послао Светислава Стефановића Ћећу и Крцуна да реше проблеме. После консултација са покрајинским политичким врхом, одлучено је да мене поставе за начелника СУП Пећ. Тако је почела наша сарадња и претворила се у искрено пријатељство између Крцуна и мене. Његова погибија ме је погодила као гром из ведра неба, истe јачине као када ми је погинуо мој једини брат 1943. године на Косову.

Поводом Крцунове смрти, дубоко у сећању су ми остале речи нашег највећег писца Добрице Ћосића: „Каква смо ми то земља када нам на путу гину председници влада, као што је погинуо тај витки и несавитљиви Слободан Пенезић Крцун.“

Несавитљивост је синоним храбрости, а Крцун је био безумно храбар човек, попут најхрабријих хероја наше традиције и историје. У рату и по ослобођењу. Када би долазило до несугласица, или када би уочио какве неправилности, Крцун се није устручавао да скреше истину у очи ни највећим политичким југословенским ауторитетима, посебно неприкосновеном аутократи Јосипу Брозу Титу.

Немам амбицију да дајем биографске оцене и карактеристике о Крцуну, али дружио сам се са њим на Космету до саме његове смрти и опчинио ме је храброшћу, родољубљем, проницљивошћу и мудрошћу. По томе је одскакао од свих Срба, својих савременика. По храбрости је био раван и сличан, на пример, Хајдук Вељку („Главу дајем, Крајину не дајем“) када је у питању Космет.

О Крцуну су још за живота кружила крајње различита мишљења. Срби су га углавном обожавали, мада је било и оних који му нису опростили бескомпромисну борбу против четничког равногорског покрета Драже Михаиловића. У Хрватској и Словенији пак у високим политичким круговима сматрало се да је корифеј великосрпства. А он је само био посвећен српском јединству и заштити српског народа.

КРЦУНОВ РАТНИ ПУТ

То је онај Крцун који је 1941. покренуо народни устанак у западној Србији, када је ослобођено његово Ужице, једини слободни град у поробљеној Европи, и формирана партизанска Ужичка република. То је импресионирало читав слободољубљиви свет, а наш народ опевао: „У Србији подигла се буна против Шваба, савремених Хуна. Пред буном су и Крцун и Луне, два хероја поникла из буне.“

То је храбри Крцун који организује успешно повлачење партизана и народа према ондашњем Санџаку, када су немачки фашисти освојили Ужице. Потом, Крцун учествује у формирању Друге пролетерске бригаде, као и Друге пролетерске дивизије, које су се звале „Крцунове јединице“ и биле познате као најславније партизанске јединице у нашој Народноослободилачкој борби, посебно по бомбашима, који су чинили чуда од јунаштва, као што су Бошко Буха, Луне и остали.

После повлачења партизанских снага из Ужица у Санџак и Босну формирана је Друга пролетерска бригада, фебруара 1942. Крцун је био главни организатор формирања бригаде, иако је формално то био Александар Ранковић у име Врховног штаба НОВ. Та бригада је једна од најпрослављенијих и најхрабријих партизанских јединица у НОБ.

Крцун је имао одлучујућу реч у тешким борбама своје Пролетерске бригаде у Петој офанзиви: на Кошуру, Вучеву, Миљевини. Због храбрости и сналажљивости које су показали, Крцун је био веома поносан на своје борце. Посебну пажњу поклањао је рањеницима.

Када су се после пробоја немачког обруча, из крваве паклене битке на Сутјесци прикупили код Балиновца, Крцун је одлучио да се са групом бораца врати на поприште и избави рањенике који су тамо остали. Када су му другови скренули пажњу да је то смртоносни ризик, јер Немци контролишу тај терен, и да неће моћи да извуче живу главу, Крцун им је само одбрусио: „Што је мој живот скупљи од живота тих наших несрећних рањеника!?“

Отишао је, али се и вратио. Захваљујући њему, бригада је из хаоса изнела и спасила 32 тешка и више десетина лакших рањеника.

Ту бригу за рањенике водио је Крцун и после рата. Између осталог и тако што је у ресору унутрашњих послова задржао један број ратних рањеника, као што су Срећко Милошевић, Павић Радовић, Милан Шијан и многи други.

По ослобођењу Београда, Крцун је добио задатак да организује ОЗНУ и изабере сараднике са којима ће решавати тешке и ургентне безбедносне задатке. У тој екипи били су све проверени првоборци из НОБ.

Ноторна истина је да је наша престоница, Београд, претрпела најсуровију окупацију и невероватна злочинства од окупатора и домаћих квислинга, посебно од специјалне полиције, која је имала разгранату мрежу својих сарадника и доушника. О томе најбоље сведочи стратиште Јајинци на периферији Београда, где леже гробне хумке око 80 000 махом невиних грађана Србије, усмрћених у логорима Бањица, Сајмиште, затвору Главњача и на другим губилиштима, а тамо су сејали смрт бездушни окупатори и домаћи квислинзи. Многи од њих остали су у ослобођеном Београду, јер нису успели да побегну са окупатором, а родбина страдалих вапила је у свом болу за осветом, јер су већином знали ко су кривци за хапшење и страдање њихових блиских сродника. Тај мучан али неизбежан посао откривања издајника добила је ОЗНА.

ЗАВЕРЕНИЧКИ КОМПЛОТИ

Има неко време како се у јавности шире верзије о многобројним гробницама у Београду и околини, где су, наводно, ослободиоци стрељали невине људе. Вероватно је било и великих грешака од стране ослободилачких снага, јер су тада при свим нашим јединицама радили ратни трибунали који су кажњавали ратне злочинце по пријави грађана. Војска је углавном изрицала казне стрељањем. Тада нису постојали судови који би мериторно судили по позитивним законским прописима, те су биле можда неизбежне и тешке грешке које се могу приписати револуционарној острашћености ослободилачке власти.

Желим да сведочим и демантујем дезинформације које се упорно пласирају у нашој јавности да је партизанска ослободилачка власт стрељала своје непријатеље и две године после ослобођења. Ја сам лично дешифровао 12. јануара 1945. године шифровану депешу Александра Ранковића где он наређује да се престане са кажњавањем ратних злочинаца док се не формирају редовни судови и да се сви похапшени који се окривљују за издају и ратне злочине задрже у затвору до успоставе судова и да се предају судовима на суђење. Посебно је наглашено да ће свако кршење те наредбе бити строго кажњавано. Од тада је у ослобођеној Србији престало свако кажњавање окривљених без судске пресуде.

Београд је уочи Другог светског рата био у читавој Европи знан као слободарски и антифашистички град, јер је већина студената Београдског универзитета била левичарски оријентисана, по неким проценама око 80 одсто. Исто тако била је оријентисана и радничка и средњошколска омладина, организована у патриотске организације и СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). Београдска специјална полиција је о томе достављала податке окупаторским властима, које су бесомучно и дивљачки предузимале најокрутније мере да сузбију и онемогуће организовање антифашистичког покрета међу студентима и омладинцима Београда. Немилосрдно су хапсили осумњичене студенте, слали их у казамате, логоре и стратишта.

Према омладинцима профашистима поступали су другачије. Организација „Збор“, највернији немачки савезник, предложила је и сачинила план да се средњошколска скојевска омладина малолетничког доба преваспитава. Најпознатији логор за преваспитавање био је у Смедеревској Паланци. Тамо су љотићевски васпитачи, односно учитељи и професори, гарантовали свим омладинцима да слободно износе своја напредна и марксистичка убеђења и, сучељавањем са њиховим националистичким убеђењима, утврде ко је у праву. Судбина љотићевских васпитача била је у домену интересовања ОЗНЕ.

Такође, у окупираном Београду деловала је илегална организација равногорског покрета Драже Михаиловића под називом „Бели орлови“, чији је задатак био да преузме власт после повлачења Немаца и да спречи успостављање партизанске власти и то оружаном силом. Главни организатор и вођа покрета био је Саша Михаиловић, командант Београдског корпуса ЈВО (Југословенске војске у отаџбини) Драже Михаиловића, под чијом командом је извршен стравични злочин у селу Вранићу код Београда у лето 1944. године. Тада су побијене све породице партизана, припадника Космајског партизанског одреда, који је оперисао у близини тог села. Тај злочинац остао је у Београду после ослобођења и активирао рад своје терористичке организације са циљем да се предузимају терористичке акције против ослободилачке власти и да се врше атентати на њене истакнуте челнике и руководиоце. Када је био откривен, покушао је да побегне из земље, наводно је неки дипломата из неке стране амбасаде требало да му то омогући преко аеродрома у Земуну. ОЗНА је сазнала за ту његову намеру и поставила му заседу на Новом Београду. Када је Михаиловић наишао, испред њега се испречио мајор ОЗНЕ Ђ. Бошковић, првоборац и јунак из борбе на Сутјесци, и када је покушао да га заустави и ухапси, злочинац га је предухитрио и убио га из пиштоља. Али није умакао, јер га је брза потера сустигла близу аеродрома и ликвидирала.

То је само део проблема са којима се Крцун суочавао одмах после рата у ОЗНИ и јасно је да је приоритетан задатак био да се откривају заверенички комплоти да би се стабилизовало стање и политичка ситуација у Србији. Поготово зато што је искрсао проблем ликвидације многих одметничких група и појединаца у Србији и на Косову и Метохији, компромитованих током рата, јер су сарађивали са окупатором и, борећи се против НОВ и ПОЈ, чинили злочине и нечасна дела. Крцун је добро знао каква опасност од одметничких група прети и да ће инострани кругови који нису подносили левичарску власт у Југославији настојати да их искористе у свом интересу. Зато је од органа безбедности захтевао да уложе крајње напоре да се то зло елиминише.

Добро је познато да је по његовом плану ухваћен Никола Калабић, командант четничке Краљеве гарде у покрету Драже Михаиловића, који је био идол свих одметника. Крцун је чак био одлучио да он предводи групу за хватање „горског цара“, о коме су по Србији певали: „Дрма ми се, тресе ми се на шубари цвеће, убићемо, заклаћемо, ко за Дражу неће.“ Али, десило се да је баш тога дана, када је требало да пође на извршење овог задатка, у листу „Политика“ на насловној страни објављена његова слика, уз вест да је постављен за министра унутрашњих послова Србије. Логично је било претпоставити да би одметници око Драже и његови јатаци препознали Крцуна. Зато је одлучено да он не иде.

А на Косову и Метохији су се ослободилачким, партизанским снагама супротставиле профашистичке снаге Друге призренске лиге, које су организовале четири зоне одбране тзв. етничких територија. Снаге Вермахта из Грчке и Македоније одлучиле су да се према Немачкој повлаче преко Косова и Санџака, јер им је правац повлачења преко Ниша био запречен од јаких партизанских снага. Вермахт је склопио договор са штабом шиптарских фашистичких снага да вулнетари Шиптари буду заштитна војска Немаца у повлачењу и зато су их до зуба наоружали. Тако је обезбеђено да се немачке трупе безбедно повуку, рушећи за собом све инфраструктурне објекте: мостове, тунеле, саобраћајне објекте; секли су сваки праг и минирали железничке шине. Зато на деоници дужој од 100 км, од Ђенерал Јанковића до Рашке, у таквој рушилачкој операцији није погинуо ниједан немачки војник.

После ослобођења Космета наша НОВ (Народноослободилачка војска) запоседа све градове, формира команде места, органе безбедности среске и општинске НОО (народно-ослободилачке одборе) и предузима све мере да консолидује и стабилизује народну власт. Непријатељ се организује у илегалне профашистичке организације, а многи припадници квислиншке власти, ратни злочинци и сарадници окупатора одмећу се у шуму, све до масовне побуне у Дреници и у Шаљи и Бајгори код Косовске Митровице, уз подршку и двојице немачких официра.

После угушене побуне у Дреници преживели побуњеници одмећу се у балистичке групе, којих је тада на територији Космета било око стотину. Они су имали велику подршку шиптарског месног становништва. Сејали су страх и трепет и вршили злодела према месним органима власти. Приоритетан задатак народне власти био је да се балистичке групе и појединци неутралишу и ликвидирају. Тај мукотрпни задатак поверен је органима безбедности, бригади КНОЈ (Корпус народног ослобођења Југославије) и Народној милицији.

Народни херој Слободан Пенезић Крцун био је члан КПЈ од 1939. године, заменик политичког комесара Ужичког НО одреда (1941) шеф партизанске обавештајне службе Ужичке републике (1941) шеф обезбеђења Тита и Врховног штаба у Србији (1941) заменик и политички комесар Друге пролетерске бригаде и дивизије (1942/1943)кооптиран за члана ПК КПЈ за Србију и одређен за првог начелника ОЗНЕ за Србију (1944, Вис).

Члан ЦК и Политбироа ЦК КП Србије (1945) министар унутрашњих послова у првој влади НР Србије (1946/1953) члан ЦК КПЈ (1948). Као председник владе НР Србије погинуо је у саобраћајној несрећи код Лазаревца.

На путу за Титово Ужице, 6. новембра 1964, у Шопићима код колубарских копова, аутомобил ВС-20-55 марке „олдсмобил“, којим је управљао возач Милорад Ломић, услед магле и клизавог пута ударио је у стуб браника, затим је прешао на другу страну, оборио браник, низ насип се сјурио на травнату ледину тридесетак метара и ударио у дебело стабло јасена. Крцун је седео до возача, у тренутку удара, био је полуокренут и упитао је возача: „Шта то би, Ломићу?“ Човек који га је возио близу 20 година није стигао да одговори. Кажу – то су биле последње речи Слободана Пенезића Крцуна.

Неколико дана после ослобођења Косова и Метохије, Рајко Видачић био је распоређен на рад у Одељењу за заштиту народа, ОЗНИ:

Било је то у децембру 1944. године. Постављен сам за помоћника шефа ОЗНЕ у Урошевцу. После Дреничке побуне, у урошевачком округу била је највећа концентрација балистичких група и одметника на Косову и Метохији. Доста их је пребегло илегално у Грчку, па затим у Турску, где су их прихватиле западне обавештајне службе и многе од њих слале у рат који је букнуо између две Кореје. Вођа ових одметника био је професор Приштинске гимназије Имер Бериша, агент италијанске обавештајне службе ОВРА. Из илегалства је убрзо успоставио везу са илегалном организацијом Друге призренске лиге и одметничким балистичким групама. Оценио је да су на Косову и Метохији повољни услови за покретање нове акције против југословенске власти и основао је организацију „Национал шиптаре демократик“ (НДШ) која се убрзо активирала широм Космета. По његовој оцени, нова југословенска власт није била по вољи западних савезника и залагао се за уједињење балистичких снага Албаније и Косова и Метохије, а потом да се позову у помоћ енглеске трупе ради обарања нових власти у Албанији и Југославији. Зато је од 21. до 23. јула 1946. заказао тајну конференцију већег дела балиста и чланова илегалне организације НДШ на планини Космачи у Горњој Дреници.

Тај скуп балисти су назвали Конгрес у Липовици. Две стотине учесника донели су закључке сличне закључцима Друге призренске лиге. Сада су одређене и територије на којима ће бити формиране регименте (пукови) у борби за стварање етничке Албаније. Међутим, ти планови су се изјаловили. Због пораза у обрачунима, многи одметници су се деморалисали и предавали властима. Руководство балиста сагледава бесперспективност своје борбе и да им прети опасност од уништења и доноси одлуку да већи део одметника крене у бег у Турску. Они који су успели да се преко Грчке пробију у Турску одмах су се тамо ставили у службу западним обавештајним агенцијама. Из емиграције су покушали да шаљу поруке својим истомишљеницима који су остали на Космету да продуже активност против југословенске власти, јер ће се, наводно, убрзо и они вратити из иностранства и уз помоћ Енглеске и Турске оборити југословенску власт.

ОДМЕТНИЦИ НА КОСМЕТУ И поред бекства неколико највећих одметничких група у иностранство, на територији Космета је остало још око 200 балиста, организованих у мање групе. Наши органи безбедности посебно су се ангажовали у потрази за чувеним зликовцем Авдуљом Дуром како би га ликвидирали. У том циљу пронашли су два сељака у једном селу испод Шаре, које је било уточиште одметника, и они су пристали да открију где се Дура скрива и да омогуће његово хватање или ликвидацију, али су за то тражили награду од 50.000 динара. Пошто покрајински органи безбедности нису располагали новцем, пошао сам у републички СУП у Београду да затражим помоћ.

Крцун ме је примио, а када је чуо о чему се ради, категорички је то одбио: „Најпре, ми тих пара немамо. Толико пара не бисмо дали ни за Дражу Михаиловића када смо га хватали. Ја знам шта је хајдучија и колико је опасна за нашу власт, али ви добро организујте своју службу уз помоћ КНОЈ, Народне милиције и народа и ликвидирајте то зло на други начин. Пошто су нашу земљу напустиле најбројније и најопасније одметничке банде и откривене илегалне организације које су их подржавале, то је створило пометњу код њихових помагача и народ почиње да схвата да им одметничке банде не доносе ништа добро, већ му могу нанети много невоља и зла. Зато ћемо убрзо објавити амнестију за све одметнике, уз гаранцију да ће сви бити пуштени на слободу, сем оних за које је доказано да су чинили ратне злочине.“

Тако се и поступило: после објављене амнестије, почетком 1947. године народним властима предало се око 90 одсто одметника, тј. њих око 200. Према њима се поступало фер, како је Крцун и захтевао. Када би се одметник предао, дозвољено му је било да оде својој кући и да сутрадан донесе и преда оружје, а када то уради, пуштан је на слободу. Изузетно мали број (око пет одсто) задржан је, искључиво осумњичени за ратне злочине и они су предати правосуђу ради процесуирања.

По Крцуновом објашњењу, те одметнике није требало гонити због тога што су учествовали у оружаним снагама као што је била СС Скендер бег дивизија или вулнетари Друге призренске лиге, који су се борили на страни окупатора против НОВ и ПОЈ – јер су они изгубили рат, а ми као победници не би требало да им се светимо. Такав наш хумани поступак допринео је да су у одметништву остале само мање групе од по три до пет одметника, и то у Шаљи и Бајгори, у Прекорупљу, у околини Гњилана, Витине, Косовске Каменице, Шаре и Карадага, али су и оне докрајчене до 1952. године.

Борба са одметничким бандама захтевала је велике и тешке напоре наших власти, органа безбедности КНОЈ и Народне милиције, и у тој борби жртве су биле неминовне. Морам да поменем са тугом и пијететом да је, на пример, у одбрани ослобођеног Урошевца од вулнетарских снага Друге призренске лиге, 4. децембра 1944. године, погинуло око 100 наших бораца. Међу њима, погинуо је и капетан ОЗНЕ Божо Прља, познати јунак из Битке на Сутјесци.

Злочине балистичких одметника инспирисале су илегалне организације Друге призренске лиге, као што је НДШ. Прва илегална организација организована је у Призрену и успоставила је везу са тамошњом организацијом Народноослободилачког покрета и као наводну помоћ уручила им неколико аутомата и пушкомитраљеза. Тиме су придобили поверење и по ослобођењу укључени су у органе народне власти. Председник Среског народноослободилачког одбора био је истовремено и председник илегалне организације НДШ, из чијих редова је атентатор који је 13. маја 1945. године извршио атентат на политичког секретара КПЈ за Космет, народног хероја Миладина Поповића. Атентатор је ипак убрзо откривен и ликвидиран. Али су одметничке групе, у садејству са илегалнoм организацијoм НДШ, да би застрашиле становништво, извршиле низ убистава припадника народне власти и антифашистичких активиста, првенствено Шиптара.

АКЦИЈА ОДУЗИМАЊА ОРУЖЈА На територији Косова и Метохије крајем 1955. и почетком 1956. године извршена је и акција за прикупљање и одузимање оружја, које је већином шиптарско становништво илегално поседовало. Одузето је око 20.000 комада ватреног оружја. У том периоду откривена је и илегална шпијунска организација у селу Рогову, у подножју планине Паштрик, недалеко од албанске државне границе. Акција за одузимање оружја започета је у Пећи, уз сагласност Велија Деве, који је тада био секретар Среског комитета КПЈ у Пећи, а убрзо се проширила на читаву територију области.

Повод за предузимање ове акције било је хапшење једног магационера земљорадничке задруге у неком селу близу Пећи, окривљеног за проневеру друштвене имовине. Он је на саслушању изјавио да ће открити важну ствар, ако му кривицу за коју га терете ублаже. Када му је то обећано, изјавио је да су Немци 1944. године приликом повлачења из Албаније предали извесну количину ватреног оружја, углавном пушака, Дему Али Пожарију (председнику општине код Дечана, члану Друге призренске лиге, блиском сараднику Џафера Деве) да наоружа своје истомишљенике како би их заштитили од партизана. Иначе, Дем Али се после повлачења Немаца одметнуо у шуму и све до 1946. године предводио је већу групу одметника на Проклетијама и заграничном појасу уз албанску границу. Ковао је план 1945. године да нападне и освоји Пећ, али када је сазнао да је у Пећи Пета црногорска бригада и јаке партизанске снаге, одустао је од тога, прешао са људством у Албанију и пробио се у Грчку. Пре тога, својим поверљивим људима предао је једну количину пушака, уз потпис примаоца. Ухапшени је знао неке од тих људи и издиктирао је њихова имена.

Акција одузимања оружја изазвала је велико незадовољство код шиптарске популације на Косову и Метохији, наводно зато што је тиме била угрожена традиција и обичај да поседују и гаје љубав према оружју, али је било и много преувеличавања и разних прича како је власт примењивала репресију. Шиптарски део косметског руководства реферисао је централној власти у Београду да је та акција драстично погоршала политичке односе у Покрајини.

Те жалбе су дошле и до Јосипа Броза, који је позвао Ранковића и сугерисао му да се то испита и да се политичка ситуација нормализује. По том питању у Приштину су почетком јануара 1957. дошли Светислав Ћећа Стефановић, савезни државни секретар за унутрашње послове, и Крцун. Том приликом, у разговору са политичком врхушком у којој је главну реч водио Фадиљ Хоџа, нама већ тада познат по својим националистичким иступима, Ћећа и Крцун су се сагласили да се смени покрајински секретар за унутрашње послове Чедо Мијовић и да за начелника унутрашњих послова одреде погоднију личност. Мијовић је премештен у Београд и каријеру у служби завршио је као генерал и командант Народне милиције за СФРЈ.

Сутрадан смо пошли у Пећ. Крцун је одлучио да идем и ја, јер ме је донекле познавао, а вероватно су мe препоручили Ђоко Пајковић, Аљуш Гаши и Мехмед Хоџа, са којима је био у пријатељским односима. Тамо сам реферисао Ћећи и Крцуну да ми је познато (пре тога сам био на челу криминалистике у Покрајини) да у Пећи има око стотину нерешених предмета за појединце који су починили ратне злочине на терену Метохије, а највећи број у селима око Чакора и у долини реке Лим у Црној Гори, као припадници СС дивизије Скендер бег и вулнетари Друге призренске лиге. Питао сам како да у вези са тим проблемом поступимо.

Крцун је одмах рекао да све то треба похранити у „мртву архиву“, јер „ако ми за протеклих дванаест година од ослобођења нисмо рашчистили са ратним злочинима, сада је беспредметно да отварамо нове фронтове на Косову и Метохији и да додатно погоршавамо политичку ситуацију. Али, ако има релевантних доказа за појединце да су починили ратне злочине, могу се процесуирати“. Подвукао је да је ноторна чињеница да су ти људи ратовали против нас и да смо ми победили, а они су поражени, и увек наглашавао да „у сваком рату мора неко да буде поражен, али победници не треба да се свете онима који су били на супротној страни“.

Ћећа и Крцун су се задржали два дана у Пећи и у лову на високу дивљач на Проклетијама. Планине око Пећи према Албанији и Црној Гори, у којима обитавају медведи, дивље свиње и друге врсте дивљачи, одушевиле су их и Крцун је одлучио да влада Србије изгради ловачки дом у Пећи. Ћећа, као председник Ловачког савеза Југославије, сложио се са тим и обећао помоћ.

Убрзо је Крцун поново дошао у лов на Проклетије и саопштио ми да је донета одлука за изградњу ловачког дома у Пећи, само се поставља питање локације. Предложио сам му Марково брдо, прекопута Пећке патријаршије, одакле пуца поглед низ Пећку Бистрицу и на добар део метохијске равнице. Био је одушевљен тим предлогом и преко његовог пријатеља Аљуша Гашија без проблема прибависмо решење да се убрзо изгради ловачки дом. То није било неко велико и луксузно здање, него зграда са приземном салом, нуспросторијама и три спаваће собе.

Кад сам једном приликом питао Крцуна да ли он иде у лов и у друга ловишта, којих има неколико и недалеко од Београда, он ми рече: „То су дворска ловишта, која наш ‚врховник‘ (мислећи, наравно, на Тита) користи и за личну рекреацију и по његовом личном позиву могу да учествују само његови најближи сарадници и гости из страних амбасада и иностранства, када долазе у нашу земљу. Али то за мене није лов, него одстрел дивљачи коју ловочувари намештају и наводе ловце да пуцају и лове без икаквих напора. Прави лов је када ловац уложи велики напор пењући се на планинске врхове до 2.000 метара надморске висине, где обитава висока дивљач, коју треба пронаћи и ловити. Такво идеално ловиште је на Проклетијама, једној од најгромаднијих планина наше земље.“

За шест година, колико је прошло времена од изградње ловачког дома до његове трагичне смрти, Крцун је много пута боравио у њему. Долазили су у то време и готово сви најважнији руководиоци и политичке личности СФРЈ и Србије – осим Јосипа Броза Тита. Осим о лову, ту су често вођене дискусије о стању међурепубличких односа у земљи и иностранству.

ЗАБРИНУТ ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ И СРПСКИ НАРОД Код Крцуна се осећала велика забринутост поводом политичке ситуације у земљи. Посебно је био опседнут опасношћу да ће се савезна држава претворити у конфедерацију и да ће у том случају Србија и српски народ у целини највише изгубити. Он је то, као председник српске владе, јасно уочавао из контаката са колегама из других република, посебно из Хрватске и Словеније. Више пута је конкретно наводио појединце, као на пример Бориса Крајгера из Словеније, који је у савезној влади одговарао за економске проблеме, Леа Гершковића из Хрватске и др. Ниједaн проблем Србије који су они решавали није могао да добије позитиван исход. Крцун је то тумачио утицајем политике Бакарића и Кардеља, који су због наклоности Западу својим деловањем ширили анимозитет према Југославији као заједничкој држави. Зато је Крцун имао обичај да у интимном друштву каже како му је београдска политичка жабокречина толико напорна да користи сваку прилику да дође у Пећ и у лов на Проклетијама.

Крцун нам је једном у ловачком дому причао о свом сукобу са др Гершковићем, када је као председник српске владе дошао у Савезно извршно веће да брани буџет Србије за наредну годину. Председник буџетске комисије био је Гершковић и када је Крцун образложио предлог за буџет Србије, Гершковић је ставио примедбу да је предлог нереалан и предимензиониран. Навео је као пример ставку за државну безбедност и рекао да то драстично треба смањити, јер нам је то непотребно, пошто смо решили проблеме безбедности у борби против унутрашњих непријатеља, одметничких банди, информбироваца и др. На то је Крцун одреаговао у свом стилу: „Знаш ли, Гершковићу, зашто је потребно католичким свештеницима да носе ону мушку ствар у међуножју, а не жене се?“ Док је Гершковић оклевао са одговором, Крцун додаде: „Треба им за сваки случај! Ето, и нашој земљи треба Служба безбедности за сваки случај, јер неко треба да брани државу од оних иностраних и унутрашњих непријатеља, који би је радо уништили.“

Пратећи Крцуна и слушајући како је забринут за судбину и будућност Југославије, разумео сам да ситуацију о опстанку Југославије јасно сагледава и да је добро обавештен, иако више није руководио Службом безбедности. А било ми је јасно и да ловачки дом у Пећи користи и за лични увид у политичку ситуацију на Космету, јер је уочавао јачање сепаратистичког покрета међу шиптарским становништвом и тежњу за одвајањем од Србије.

На пример, када је требало донети Устав СФРЈ 1963. године, уместо Устава од 1946. године јер је, наводно, био застарео и превазиђен, Ранковић, који је био одговоран за целокупну унутрашњу политику, знао је да је то важан и деликатан задатак и поверио је Крцуну да он буде на челу комисије за предлог новог Устава. Крцун је одлучио да априла 1962. један од кључних састанака Уставне комисије одржи у Пећи. Мене је ангажовао да му предложим погодну просторију, али да то не буде ни у сали Скупштине општине, ни у сали Среског комитета КПЈ.

Прихватио је мој предлог да то буде хотел „Метохија“. Директору хотела Мики Паши рекао сам да у једној сали припреми округли сто са дванаест столица, колико је најављено учесника, чланова Уставне комисије, представника из свих република и покрајина. Крцун је инсистирао да се за мене дода још једна столица, а ја се противио, јер сам сматрао да ми није место међу стручњацима и политичарима таквог нивоа. Крцун ми је нестрпљиво одбрусио: „Онда буди издвојен од стола, као обезбеђење, јер ја хоћу да имам сведока. Решаваћемо озбиљне ствари за будућност земље. Знам да неки теже одлуци да се донесе конфедеративни устав, што би било погубно за читаву земљу, посебно за Србију.“

Априла 1962. на једном од кључних састанака Уставне комисије у Пећи присуствовали су, између осталих, по мом сећању, др Јован Ђорђевић, др Балог, др Лео Гершковић, као и Станоје Аксић, Али Шукрија и Џавид Нимани из Приштине. Крцун је имао уводно излагање и оштро захтевао да нико не помиње конфедерацију и конфедеративне елементе Југославије. Предложио је да се изједначи статус Косова и Метохије са Војводином, односно да Космет добије статус покрајине, што је и усвојено, па је промењен и назив Област у Покрајина. Косметски руководиоци Шиптари тражили су да се прошире још нека аутономна права за Област Косово и Метохију. Крцун је и то прихватио, позивајући се на Пленум ЦК СКЈ, марта 1959. године, на чијем је дневном реду био положај националних мањина у СФРЈ. На том Пленуму донете су посебно значајне одлуке: да се посвети нарочита пажња и пружи помоћ Косову и Метохији у решавању економског развоја да би се превазишла економска неравноправност и заосталост ове, тада у Југославији најзаосталије покрајине, као и да се приступи решавању других друштвених проблема, у корист и у интересу грађана.

На овом састанку у Пећи највише су се ломила копља око надлежности аутономије Покрајине, али и око образовања и васпитања младих нараштаја. Џавид Нимани је инсистирао да високо школство и Универзитет у Приштини буде на албанском језику. Крцун је то категорички одбио. Прихватао је да се у образовном систему настава на језику националних мањина може предвидети само у средњим школама. Указивао је да ће бити штетно за Албанце ако са универзитета изађу њих хиљаде, а да не знају други језик осим албанског. Питао је присутне – где ће наћи запослење!

После тог састанка Крцун је остао у лову још два дана. Био је очигледно оптерећен предвиђањем да „западни језуити неће одустати од своје политике за независност својих република и растурање Југославије“, што може довести српски народ до катастрофе, као у Првом и Другом светском рату. За њега је „Српство“ било сав српски народ, који живи и ван Србије, пре свега у Босанској Крајини, Лици и Херцеговини. Крцун је ипак веровао да до тога неће доћи, јер „Југославија има два стуба на којима почива: Југословенску народну армију и Службу државне безбедности“. Та вера га је умиривала када је у питању положај Срба на Космету где је, поред Косовског корпуса, постојало још осам пукова ЈНА.

ЂАЦИ ЕМИГРИРАЈУ У АЛБАНИЈУ На Космету се закључцима Пленума ЦК СКЈ од марта 1959. године поклањала посебна пажња. Политичари и наставно особље су искомпромитовали суштину закључака, изазивајући негативну еуфорију, нарочито међу школском омладином шиптарске националности. Наводно, на Космету српска власт има неправедан однос према Шиптарима и то је био изведени разлог нагле емиграције ученика у Албанију. Само за месец дана у заграничном појасу од Ђаковице до Пећи емигрирало је у Албанију око стотину ученика, махом малолетника. Служба безбедности је о томе обавестила политички врх у Покрајини и инсистирала да се то третира као политички, а не безбедносни проблем. Покрајинска врхушка је била принуђена да озбиљно и хитно предузме мере да се та брука спречи.

Тада је одређена повећа група најистакнутијих политичара из Покрајине као и неки политичари са Космета који су били на дужности у Београду, међу којима је и Исмет Шаћири. С обзиром на то да сам се са њим знао још из времена окупације 1942. године, када је он био члан Среског комитета у Урошевцу, заједно смо пошли на састанак политичког актива у Ђаковицу, одакле је он родом. Успут га питам шта мисли о тој емиграцији ђака у Албанију, будући да је по професији био професор и директор гимназије у току рата у Пећи и Урошевцу.

Он ми одговори: „То није велики проблем. Претерано и неоправдано се дигла велика прашина око тога. Одувек су људи из ових крајева емигрирали у Албанију. Ето, и ја сам пребегао из Ђаковице, јер нисам могао да подносим великосрпску власт и неравноправност, па сам се тако школовао и постао комуниста.“ Мој коментар је био да је то неупоредиво, јер садашња омладина има у овој земљи сва права, образовање на матерњем језику и друго. Он остаде при своме.

На састанцима политичких актива и руководилаца школа из којих је било највише пребеглих ђака у Албанију, политичари из Приштине и Београда тражили су да се утврди главни узрок зашто та дечурлија бежи у Албанију, где је владао сурови стаљинистички режим Енвера Хоџе. Одговори су били различити: да се ради о сиромаштву, економској заосталости, незапослености родитеља, до наводних неправди које је извршила српска власт спровођењем аграрне реформе, када су у аграрни комплекс обухваћене и површине под шумама које су Шиптарима служиле за огрев, иако нису биле у њиховом власништву. Речено је да то деца слушају од својих старијих и да их то инспирише да мрзе овдашње власти и да беже. Као ђаво од крста, учесници у овим разговорима узмицали су од помена утицаја албанске пропаганде из Тиране, што је, у ствари, био главни разлог за ову појаву.

Крцун је био адекватно и реално обавештен да ти малолетници нису криви, него они који их васпитавају, јер су регрутовани из беговских породица и породица сарадника окупатора из Другог светског рата, који су били у квислиншком апарату тзв. „Велике Албаније“. По једној анализи СДБ, која је рађена по сазнањима оперативаца шиптарске народности на подручју Дечана, Јуника и Глођана, 90 одсто наставника и учитеља били су привржени сепаратистичкој оријентацији, која им је усађена кроз просветно усавршавање, јер је на челу главне покрајинске просветне институције била група окорелих проалбанских националиста и сепаратиста, као што су Зекирија Реџа, Сулејман Риза, Сокољ Доброши и др. Албански институт у Приштини формиран је као државна установа, на државном буџету и кроз њега су пролазили сви будући професори и наставници за осмогодишње и средње школе на албанском језику. А у Институту се углавном изучавала, прилагођена пропаганди, албанска национална историја и албански језик. Полазницима програма Института упорно је понављано да су Албанци, после Илира, најстарији становници Балкана, па и Косова и Метохије; да су они директни потомци илирских владара краљице Теуте, краља Генца и др.

АЛБАНСКИ ДРЖАВЉАНИ НА ЧЕЛУ КОСМЕТСКОГ ИНСТИТУТА Када се сазнало да челници Института Зекирија Реџа и Сулејман Риза немају наше држављанство, што је било неопходно за државне службенике, о томе је обавештен Крцун. Он је наложио да се упозоре на ту околност и да приме југословенско држављанство. Они су то категорички одбили и изјавили да имају држављанство Албаније и да им друго не треба. Када им је саопштено да ће због тога бити отпуштени из државне службе, одговорили су да ће оптирати (изабрати) Албанију. Ускоро је дошла наредба да се протерају, што је и извршено.

Интересантна је одисеја тих људи. Реџа је студирао филозофски, а Риза правни факултет, као имигранти у Албанији, а дипломирали су у Француској, односно Италији. Капитулацијом Краљевине Југославије вратили су се у завичај, у Ђаковицу. Реџа се бавио професорском наставом и учествовао је у НОП. Био је главни редактор озлоглашене Резолуције у Бујану последњег дана 1943. и првог дана 1944. године, где је присуствовао као делегат из Ђаковице, док је Риза био на другој страни и бавио се адвокатуром у Ђаковици. Обојица су врло успешно извршили свој антисрпски, сепаратистички задатак и усадили у главе својих ученика и следбеника своје идеје великоалбанског национализма и сепаратизма из програма Прве и Друге призренске лиге. Тако васпитани, многи професори, учитељи и наставници легално су кроз просветне институције припремили актере и јуришнике за остварење главног циља: уједињење свих етничких територија на којима Албанци (наводно) представљају већинско становништво.

Дакле, спровођење одлука Централног комитета СКЈ марта 1959. године значајно је утицало на заоштравање и погоршавање међунационалних односа на Косову и Метохији. Из Београда и Приштине свакодневно су, по читавој територији Аутономне Покрајине, кружили политичари и државници као што су били Светозар Вукмановић-Темпо, Милош Минић, Јован Веселинов, Али Шукрија, Џавид Нимани и др. Такође су долазили и Едвард Кардељ, Блажо Јовановић са делегацијом Црне Горе и многи други функционери и дипломате. Сви они су јавно понављали обећања о подизању значајних привредних објеката до инфраструктуре.

И заиста, у свим градовима Покрајине ницале су нове фабрике: у Приштини Предионица, па Фабрика амортизера; у Пећи Агрокомбинат са шећераном и пиваром, у Призрену фабрика „Принтекс“; у Ђаковици фабрика „Металику“ итд. Темпо је иницирао да се од Пећи према Призрену асфалтира пут, али пошто није било асфалта, постављена је коцка итд.

МИЛОШ МИНИЋ И КРЦУН У ПЕЋИ Било је и посебно занимљивих догађаја. На пример, у Пећи је заказана седница политичког актива среза, поводом доласка Милоша Минића, који је тада био председник Извршног већа (владе) Србије. У Пећи је боравио и Крцун, али њега нико није позвао на тај скуп. Ипак је дошао, а мислим да га је о томе обавестио Аљуш Гаши, председник СНО, његов блиски пријатељ. На састанку је главну реч водио Милош Минић. И он је говорио о одлукама југословенског политичког врха о мерама да се економска заосталост Космета превазиђе и поменуо планирану изградњу бројних привредних објеката. Између осталог, рекао је: „Ми морамо у Покрајини извршити такве напоре за превазилажење заосталости да би Космет достигао економску развијеност Хрватске и Словеније.“

Када је Минић завршио свој пледоаје, Крцун је затражио реч и обратио се Минићу: „Милоше, побогу! Какве су то твоје илузије да Космет достигне у економском развоју Хрватску и Словенију. То би, можда, могло да се деси за 50 година, под условом да они стану са економским напретком. Али они нису луди да то чине, јер како су до сада напредовали, тако имају боље услове да још више напредују и они ће тако продужити.“

Минић га упита: „Добро, Крцуне, шта ти предлажеш?“

Крцун одмах одговори: „Пошто је Космет део Србије, нормално је да се развија заједно са свим регионима у Србији. Али, пошто и Србија много заостаје за Хрватском и Словенијом, превасходно треба и у сваком већем граду Србије, као и на Косову и Метохији – да уложимо све напоре и плански подигнемо бар по једно веће предузеће. На пример, како машинску индустрију у Нишу, железару у Смедереву, фабрику аутомобила у Крагујевцу, а тако и на Космету, као што се планирају шећерана и пивара, да се и у другим градовима изграде адекватни привредни објекти. Е то може бити нуклеус за економски напредак околине тих центара, да се људи избаве из сиромаштва и побољшају квалитет живота.“

Раденко Мандић Мандала и Милош Минић

У Србији је Служба државне безбедности успешно извршила задатак политичке и безбедносне стабилизације земље, ликвидацијом преосталих бројних четничких група и појединаца, при чему је крунски успех била акција хватања Драже Михаиловића и групе око њега. У томе је кључну улогу одиграо Крцун, изузетно талентован контраобавештајац и зналац у избору људи, које је ангажовао на том послу. У вези са тим, обавезно морам поменути Раденка Мандића Мандалу, који је одиграо грандиозну улогу на реализацији тог плана. Мандић је у току Другог светског рата све време провео у околини Чачка, као командант Чачанског партизанског одреда и успешно водио борбе против четника, љотићеваца, недићеваца и окупаторских снага. Са својим одредом, који је имао 20 до 30 партизана, опкољаван је више пута, али се увек успешно извлачио, наносећи више жртава непријатељу него што је он имао губитака. Одликован је Орденом народног хероја и слови као први херој Србије.

И после рата, Мандић је сачувао своју храброст и честитост. Остао је да се памти један догађај, када је СУБНОР (Савез удружења бораца Народноослободилачког рата) Чачка 1966. године одлучио да подигне споменик једном свом истакнутом борцу. На ту свечаност су дошли и сви народни хероји и други првоборци из тог краја, као што су Милош Минић, генерал Сретен Урошевић, Драгослав Мутаповић, Раденко Мандић и други борци и пријатељи погинулог партизанског првоборца. Породица је пре откривања споменика позвала госте у кућу и када су поседали, младић који је послуживао госте, иначе студент, упита Милоша Минића, који је у то време био посебан ауторитет чачанског краја:

„Друже Минићу, народу није јасан овај Четврти (Брионски) пленум. Људи мисле да је то уперено против Срба и Србије.“

Минић одговори: „То нека ти објасни Мандић. Он зна шта је радио Ранковић.“

Настао је тајац, а Мандић је смирено одговорио:

„Милоше, ми се добро знамо. Да ли си ти чуо да сам ја некад пуцао на мртвог човека?“ Минић одговори да није. А Мандић ће њему: „Дакле, то и не приличи мени, него теби, који метка ниси мрчио!“

Фадиљ Хоџа

После Крцунове смрти, Фадиљ Хоџа је решио и тај отежавајући проблем на путу сепаратизма Космета, тако што је, као члан Председништва СФРЈ, утицао на расформиравање пукова ЈНА на Космету. Хоџа је оправдавао ову одлуку тиме „што Албанија стално протестује због тога што је толико војске стационирано у Покрајини и тумачи да то представља претњу Албанији да Југославија припрема агресију“. Као последица расформиравања пукова ЈНА, највећи број официра са породицама је напустило Космет, а уз њих и многе друге српске и црногорске породице.

Трагање за начином превазилажења заосталости на Космету се претворило у своју супротност, која је имала историјски негативне последице на положај и интересе српског и црногорског становништва. Наиме, врх југословенског политичког руководства донео је резолуцију „Освајање нових пољопривредних површина“, која је налагала да се широм Косова и Метохије освоји необрађено земљиште, на којем је требало створити нова пољопривредна добра и комбинате, где би се многи људи запослили, чиме би се коренито позитивно мењао социјални положај и животни стандард становништва.Око тог питања покренута је огромна агитација и помпа, чак је и снимљен играни филм „Крст Ракоц“ са прворазредним југословенским глумцима („Крст Ракоц“, филм из 1962. године, режија: Живко Ристић, сценарио: Душан Савковић, улоге: Велимир Бата Живојиновић, Есма Реџепова и други).

Планирано је да се та нова предузећа организују на десетак локација широм Космета. Али се испоставило да тих површина у друштвеној својини нема довољно да би биле рентабилне и исплативе. У вези са тим је донета одлука да се површина повећа имовином тј. пољопривредним парцелама инокосних сељака.

Да ли случајно – тиме су били обухваћени искључиво насељеници Срби и Црногорци 100 одсто, без иједног Шиптара.

С обзиром да су они већином били учесници НОП, ови власници су давали своја имања добровољно без икакаве накнаде, јер су веровали Партији на власти. А Партија им је обећала да ће заузврат добити запослење и станове у градовима у којима се подижу индустријски објекти. Међутим, то обећање је било „лудом радовање“. Када су људи према том обећању, на пример, у Пећи, покушали да ступе у радни однос у Фабрици коже и обуће – нису успели, иако су неки од њих већ завршили курсеве обуке у Фабрици „Борово“, код Вуковара. Зашто? Јер је по националном кључу дата предност Шиптарима. То је многе разочарало и није им ништа преостало него да се, осиромашени и обманути, селе махом у Србију и Црну гору.

То је била увертира за егзодус Срба и Црногораца, који је касније попримао све шире размере и који је довео до данашње ситуације…

Све се то објашњавало потребом да се у смислу духа братства и јединства врши „афирмација албанске националности“. Под тим насловом Хајредин Хоџа, академик и ректор Универзитета у Приштини, наменски је написао књигу, коју ми је поклонио јер смо једно време у Урошевцу били сарадници, другови и пријатељи! Он је био секретар Среског комитета КПЈ, а ја сам био на челу органа СДБ и члан Бироа истог комитета. Био је родом из Штимља, а потицао је из породице која је била привржена квислиншкој власти тзв. „Велике Албаније“ и против НОП. Приликом ослобођења Космета прикључио се партизанима, као осамнаестогодишњак. Био је интелигентан и писмен и одмах после рата завршио је средњу партијску школу у Београду са одличним успехом.

Када га је Ђоко Пајковић 1948. године устоличио за секретара Среског комитета, упозоравали смо га да српски народ, који је у већини био на страни НОП, неће бити задовољан да Хоџа буде на најодговорнијој политичкој дужности у срезу, с обзиром да потиче из квислиншке породице. Пајковић рече да је то одлука најужег обласног партијског руководства, а да све зависи од неколико Срба првобораца, па ако га они подрже, подржаће га и народ. За његово руковођење комитетом у Урошевцу не би се могло рећи да је било неуспешно: спроводио је стриктно Титову политику братства и јединства.

Задржао се на тој дужности две-три године, отишао из Урошевца, завршио правни факултет, на крају и докторирао на теми „Национално питање у Југославији – Афирмација албанске националности“. Некако у то време наишао је у Урошевац, по обичају, позвао нас неколицину да се видимо и рекао нам да ће убрзо да брани ту своју дисертацију. Ту је био и Шефки Ајдини, члан Среског комитета, иначе пре рата припадао је Напредном покрету, био активни учесник НОБ и члан КПЈ, носилац Партизанске споменице, који му је одбрусио: „Хајредине, мислио сам да си паметан човек, а сада видим да си тешка будала. Чим си се ти решио за тему националног питања, значи да ћеш постати тешки националиста. Што ти то треба!“

Прелиставајући књигу, пала ми је на ум ова критичка оцена Шефкијe, која је била пророчанска и тачна. Та Хајрединова писанија је националистичка епопеја о албанском национализму и изазива мучнину приликом читања. Он историјски велича, оправдава и позитивно оцењује присталице Призренске лиге, качачке покрете и њихове шовинистичке главешине. За њега су истакнути и заслужни национални борци: Хасан-бег Приштина, председник Косовског комитета у Првом светском рату, који је био уско повезан са иностраним агентурама, које су радиле против ослободилачких ратова Србије. Велича Бајрам-бега Цурија, који је подигао устанак у Метохији 1919. године, организовао неутралну зону са центром у Јунику, где се одржао са својим присталицама све до 1924.године када је ликвидиран. Али – Хајредин Хоџа је био изабраник ондашње политичке власти Југославије и Србије.

Тако се водила кадровска политика. Зато није било чудо што је Крцун једном приликом у Ловачком дому, у присуству Јована Веселинова и Спасеније Цане Бабовић, изразио забринутост што у руководству Републике Србије нема подршку за став да је основни косовски проблем: албански сепаратизам и антисрпска политика. Набрајао је тада и истакнуте кадрове у Републици, који су привржени Кардељу и његовој проблематичној политици, на штету српског народа.

КРЦУН У МАКЕДОНИЈИ 1961.

Једног дана, крајем 1961. године, позвао ме је да дођем у Ловачки дом у Пећи. Добио је позив од владе Македоније да присуствује отварању дела аутопута на међи између Србије и Македоније код Ристоваца, између Прешева и Куманова. Настао је проблем како да стигне тамо, јер он никад није долазио у Пећ аутомобилом, него возом. Проблем смо решили ангажовањем аутомобила из нашег возног парка. Рече ми да и ја пођем са њим и да ћемо се вратити истог дана. Тако смо преко Призрена, Урошевца и Гњилана стигли на време на прославу.

На челу македонске делегације био је његов колега, председник Извршног већа Македоније, Љупчо Арсов. После церемоније отварања деонице аутопута, организован је пригодни пријем у сали неке школе. Уследиле су и говоранције. Први је говорио Арсов, који је нарочито нагласио да отварање тог асфалтираног пута, захваљујући нашој социјалистичкој заједници, много значи за Македонију и опширно објаснио да у бившој Краљевини Југославији Македонија није имала ниједан метар асфалтираног пута, јер то није дозвољавала великосрпска буржоазија, која је била тамница за несрпске народе и националне мањине итд. Али, када се Македонија ослободила те диктатуре великосрпске буржоазије, сви ми у Југославији почели смо да равноправно изграђујемо своју будућност.

Када је Арсов завршио говор, наста граја и скандирање: „Крцун! Крцун!“ Тон су давали Врањанци који су били бројни у сали. Тако су Крцуна натерали да говори.

Крцун се у свом стилу осврнуо на говор Арсова. Упитао га је:

„Зашто ви плачете на туђем гробљу? Ту великосрпску буржоазију уништили смо ми, српски комунисти, и ако треба неко да је критикује, а треба због њихове лоше владавине, то ми Срби треба да чинимо. Што се тиче асфалтних путева, великосрпска буржоазија их није градила ни у Србији. И данас су у Београду многе улице поплочане турском калдрмом. А што се тиче вас, Македонаца, ви сте се ослободили турског ропства, захваљујући српском војнику, којег је предводила та српска буржоазија.“

Народ га је поздравио бурним аплаузом и одушевљеним повицима.

НЕРАВНОПРАВАН ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Када је ступио на дужност председника Извршног већа Србије (после Милоша Минића, од 1962.) Крцун је и даље остао у блиским везама са људима из СДБ Србије, од којих је захтевао да га обавештавају о свим непријатељским и негативним појавама у нашем друштву, посебно у Србији. На новом радном месту ипак су га више окупирали економски и свеукупни проблеми у друштвеним кретањима и међунационалним односима у СФРЈ. Уверио се да економски најразвијеније републике СФРЈ брже напредују од Србије. Није наилазио на разумевање у савезној влади. Нису прихватали реалне захтеве да се поклони већа пажња економском развоју Србије. Највише је имао проблема са словеначким и хрватским кадровима, који су се углавном налазили баш на положајима од којих су зависиле одлуке о тим питањима. Крцун је сматрао да су те две републике биле у бољем положају и зато што су се директно граничиле са богатим европским државама, па су лакше могле да успостављају значајне спољнотрговинске односе, као и да користе погодности царињења робе по малограничном промету.

Крцун је био „отворена књига“, што би народ рекао – није имао длаке на језику, него што му на ум то на друм.

У вези са тим, желим да поменем два само њему својствена наступа:

Када је код њега дошла једна делегација локалних политичара из источне Србије, да траже од њега да се и у њиховој општини (Бољевац) одобри помоћ, јер много заостају у привредним инвестицијама, а да су и они Србија. Како је то било у другој половини текуће године, Крцун им рече: „Сва средства су већ плански расподељена, зашто то нисте тражили раније.“ Они га приупиташе да ли би ипак могло да се у неким општинама које су боље развијене обустави што је обећано и да се та средства дају њима. Крцун ће им на то рећи: „О томе не може бити ни речи. Та пробијања су скупо коштала ову земљу. А што кажете да сте и ви Србија, могу вам рећи да је и Невесиње Србија, јер је тамо увек пуцала српска пушка када се бранила Србија. И о томе се мора водити рачуна.“

Када су у СФРЈ укинути срезови, како је објашњено, да би комунални систем у општинама био ближи народу и да се смањи бирократија, Крцун је позвао све председнике срезова да им саопшти ту одлуку и објасни зашто је донета. Неколико присутних постави питање: „Срезови у Србији имају велику традицију. Како ћемо без њих?“ А Крцун ће, као из топа: „Лако ћемо без срезова, а шта ћемо без кнезова. Зашто то не питате!“

Март, април и мај 1962. године обиловали су врло озбиљним и драматичним седницама политичког врха Југославије, у ствари, тадашњег врховног партијског руководства – Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ИК ЦКСКЈ). Доцније су историчари проценили да је тада отворено ново поглавље историје социјалистичке Југославије. Прва тзв. проширена седница ИК ЦКСКЈ трајала је три дана, а уводни реферат поднео је Тито. Он је говорио о лошем стању привреде, али као главни проблем истакао је политичку кризу, засновану на сукобљености, неправилностима и слабостима деловања руководстава СКЈ. Стога је Тито први пут јавно поставио дилему:

„Да ли је наша земља још кадра да се одржи, да се не распадне, односно – да ли је зрела за живот или није!“

Ова седница отворила је Пандорину кутију из које су избијале варнице сукобљених погледа на политички и привредни систем (централизација или децентрализација) као и на национално питање. Кардељ и Ранковић су били главни опоненти један другом, али је Кардељ успео да осигура посебан положај Словеније у Југославији. Тито тада није применио чврстину у решавању отворених међурепубличких сукоба, али се изборио за привидан мир. После те седнице настаје период отвореног сукобљавања политичких елита република.

Крцун је био све више оптерећен проценом да почиње растурање јединствене државе Југославије. Нарочито се уверио да је Југославија на беспућу када је учествовао у првом Југословенском политичком самиту, почетком марта 1962. године у Београду. Био је то заједнички састанак свих југословенских комунистичких врхушки, руководећих форума република и покрајина. Главна тема била је привредна ситуација у земљи и разматрање питања у припреми платформе за привредну реформу, односно, договора о томе које би мере требало предузети да би се побољшала привредна ситуација и економски напредак, посебно у републикама и покрајинама које су биле недовољно развијене.

Представници Хрватске и Словеније, најразвијенијих република у Југославији, иступили су синхронизовано и енергично захтевали да се републике економски потпуно осамостале. Дошло је до оштрог размимоилажења у ставовима осталих са руководствима Хрватске и Словеније, која су енергично захтевала да се Федерацији укину све компетенције из економске сфере: привредно планирање, фондови за помоћ неразвијеним републикама, финансирање итд. и да се све то пренесе на републике. Сматрали су да Хрватска и Словенија безразложно учествују у финансирању и сносе највећи терет у издржавању других република, а од тога немају никакве користи, него трпе обилну штету. Захтевали су потпуну економску самосталност република. Остале републике се нису слагале са тим.

КРЦУН БРАНИ ФЕДЕРАЦИЈУ

Посебно се том предлогу успротивио Крцун, као председник владе Србије, који је упозорио:

„Економска политика је основно политичко питање и економско осамостаљивање република значи и политичко осамостаљивање. То би било катастрофално за земљу и њен суверенитет и интегритет, значило би укидање најважнијих прерогатива савезне државе и довело до њеног нестанка.“

Око тога се развила оштра дискусија, о чему је обавештен и Јосип Броз Тито. Он је одмах позвао телефоном челнике Хрватске и Словеније и критиковао их. Рекао им је да нису у праву и тражио да одустану од таквих предлога који воде нејединству СФРЈ и међурепубличким сукобима. Титова критика је допринела да протагонисти тог предлога тада одустану од својих захтева.

Тито је убрзо одржао „историјски“ говор на масовном митингу у Сплиту 6. маја 1962, у којем је нагласио да је јединство свих република од највећег значаја за Југославију, осудио злоупотребе разних функционера у власти и Партији, захтевајући јединство и слогу и примену оштрих санкција против свих који крше позитивне законске прописе у циљу својих личних интереса. Титови ставови и тон и поруке изазвали су одушевљење и опште одобравање народа.

Крцун је неколико дана после Титовог говора заказао састанак свим начелницима унутрашњих послова Србије. На свој начин, одржао им је кратко слово, без дискусије:

„Немојте да се слизујете са комитетима. За њих су закон Статут и Програм Партије, а ми смо државни органи и морамо се стриктно придржавати законских норматива, спроводити их и извршавати, а пред законом су сви једнаки, без обзира на положај и заслуге у прошлости. Зато, извештавајте о свим неправилностима и безакоњу који се дешавају на терену, ма ко их чинио.“

ЈЕЗУИТСКИ ГЛАВАРИ

После два месеца у Ловачком дому у Пећи Крцун ми је причао да га је Тито у вези са ставом Хрватске и Словеније најпре одушевио, али да је ускоро увидео да им Тито попушта и тражи компромис са западним републикама. Ово је Крцуна веома забрињавало и говорио је да то никако не може бити добро за земљу. Било је видљиво да се све вратило на претходно стање: дезинтеграционе снаге у врху Југославије појачале су свој рад у правцу сепаратизма, који је и довео до тзв. Масовног покрета и „Хрватског прољећа“ у Хрватској и сличних сепаратистичких активности Словеније.

Он је ипак сматрао да, док је Тито жив, неће доћи до разбијања СФРЈ, јер њему одговара да буде на челу једне велике земље, уважаване у целом свету. Али је процењивао да ће после смрти Тита језуитски главари (тако је звао политичаре западних република) ступити на сцену и да ће доћи до распада земље, где ће најтеже последице претрпети српски народ у целини. Једне вечери у Пећи, у Ловачком дому крајем 1963. године испричао нам је једну илустративну епизоду.

Наиме, на Дан Републике, 29. новембра 1963. године прослављала се двадесетогодишњица историјског заседања АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије). У Свечану салу СИВ-а (Савезног извршног већа) пристигли су позвани гости из свих република. Приређен је пријем, гости су стајали у групама и келнери су приносили послужење. Све групе су биле одвојене, по републичкој припадности. Тако је и Крцун био у делегацији Србије. Једног момента је кренуо до тоалета и наиђе поред групе из Хрватске, у којој је био Петар Стамболић. Кад је спазио Крцуна, позва га да им се придружи, а он му рече: „Не могу. Него, дођи ти овамо.“ Петар приђе и упита га што им се не придружи, на шта му Крцун одбруси: „А што ти ниси са својима, где ти је место? Шта ти треба да се улизујеш овим језуитима.“ Још га је опсовао и продужио до тоалета.

КРЦУН И СТАМБОЛИЋ

Крцун је имао лоше мишљење о Петру Стамболићу, пре свега зато што ништа корисно за Србе није урадио, а био је савезни народни посланик за Косовску Митровицу. Чак је омогућио и да се део територије Србије припоји Аутономној Покрајини Косово и Метохија, иако та територија никада није припадала Косову.

Причао нам је Крцун и о томе када је био у партијској комисији, која га је саслушавала поводом скандалозног иступа генерала Љубодрага Ђурића, на Шестом конгресу КПЈ 1952. године. Он је говорио о етици и оптужио Петра Стамболића да сексуално узнемирава његову супругу, па је на Конгресу одлучено да се формира комисија и испита ситуација. У комисији су били, осим Крцуна, Спасенија Цана Бабовић и Крсто Попивода. Они су утврдили да је Петар Стамболић крив по оптужби и пошто то није његова једина грешка те врсте, предложили су да се разреши свих политичких функција и постави за управника неког пољопривредног добра. Стамболић се жалио Брозу, овај му анулирао казну, под условом да га редовно и детаљно извештава о односима у српском руководству. Од тада почиње његово вртоглаво напредовање у каријери.

НЕУСПЕШНИ ПОКУШАЈ СМЕНЕ БАКАРИЋА

После Титовог говора у Сплиту, група руководећих функционера из врха Партије и државе из Београда, међу којима су били Александар Ранковић, Иван Гошњак, Милош Минић и други, боравила је у Пећи. У друштву са њима био је и Оскар Давичо, угледни књижевник, који је са Ранковићем био пријатељ, вероватно и зато што га је Ранковић спасио у рату. Ишли смо у лов на дивље свиње у Јуничкој планини на масиву Проклетија, близу албанске границе.

Давичо је говорио да је за неслогу и проблеме у земљи, посебно у политичко -економским односима између Хрватске и Србије, главни кривац Владимир Бакарић, кога је Тито звао „свилени“, а неки други „мртвац“. Рекао је и да је недавно била донета одлука да се Бакарић смени са положаја председника Сабора Хрватске и повуче на неку функцију у Федерацију у Београд, а да на његово место у Хрватску иде генерал Иван Гошњак. (Учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-армије ЈНА, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Од 1953. до 1967. године савезни секретар за народну одбрану СФР Југославије.)

Давичо је рекао да у Гошњака Тито и Ранковић имају пуно поверење, а био је омиљен и код свих народа и народности у Југославији. Тито се сложио са тим предлогом. Али, план није успео.

И Крцун је учествовао у том разговору. Сагласио се да је то било идеално решење, али се већина јавних и политичких субјеката у Хрватској са том сменом није сложила и код Тита је у Београд чак дошла делегација најутицајнијих интелектуалаца и јавних посленика из Загреба, на челу са Мирославом Крлежом да се жали: „… ако тај мануелни радник (Гошњак) дође на чело Хрватске, они немају други начин да протестују него да напусте земљу и емигрирају“. Тито се поколебао, али им је ставио до знања да „свилени“ мора да иде са садашње функције и питао их да ли они имају неки бољи предлог за замену. Предложили су Савку Дабчевић Кучар, као „познату интелектуалку, чврсту и одану комунисткињу“. Тито се сложио. И стављена је тачка. А „мртвац“ је преживео.

ЛЕКА И ГОШЊАК

Да су Лека Ранковић и Иван Гошњак присни другови и пријатељи, било је јасно сваком ко их је познавао. У лов на Проклетијама и боравак у Ловачком дому увек су долазили заједно и нису се раздвајали. Једном су изразили жељу да посете манастир Дечане. Ја сам пошао са њима и рекох старешини манастира, Макарију, са којим сам био пријатељ, да их уведе у манастирску ризницу, која се изузетно ретко отвара, и да их позове на послужење у своју тзв. „столовају“ тј. салон за госте. Макарије је то радо прихватио.

У салону се окупило манастирско братство и после послужења калуђери су почели да певају. Нарочито се истицао старији калуђер Жарко, који је био поп у Војводини и остао удовац, а по канону Православне цркве није могао да се други пут жени, па је одлучио да пређе у калуђерски ред. Жарко је био Војвођанин и искључиво је певао бећарце, духовите и шаљиве на граници скаредности, што баш и није пристајало свештеничкој кући.

По повратку у Пећ Гошњак рече Ранковићу: „Сад сам се уверио колико су Српска православна црква и вера права народна институција. Друже Марко, мислим да држава треба да јој пружи више пажње и помоћи.“

Том приликом су се обојица распитивала и о томе какви су међунационални односи на Космету, какав је утицај Албаније и стаљинистичке пропаганде Енвера Хоџе. Ранковић је био ћутљив и затворен. Када сам ја објаснио да нам је највећи проблем то што се у просвети код Шиптара не популарише југословенска синтеза пуне равноправности свих народа и народности и да подривачка и шпијунска субверзија од стране клике Енвера Хоџе не престаје, Ранковић је то објашњење примио без коментара. Само је изашао из просторије.

Гошњак се интересовао и како сарађујемо са војним гарнизонима у Пећи и Ђаковици, као и са граничарима на граници према Албанији и њиховом командом у Ђаковици. Рекао сам да су ти односи добри, али да не разумем зашто се у нашем политичком систему форсира територијална одбрана, нарочито у вези са набавком оружја за предузећа и локалну самоуправу. Упозорио сам и да се то оружје налази у рукама непроверених цивила, да је било доста појава крађе и нестајања оружја, на пример, у општини Исток, али и у Призрену. Уза све то, оријентација на територијалну одбрану се популарисала кроз медије као јединствен пример у Европи и као резултат нашег самоуправљања и жеље радног народа да брани своју имовину, која му је дата на управљање. Говорило се: ако би се десио случај да непријатељ или евентуални агресор покуша да нас нападне, наишао би на „бодље јежа“ тј. наоружани радни народ у одбрани своје имовине и земље. Гошњак ми је тада рекао да се ни он са таквом политиком територијалне одбране не слаже, јер то иде науштрб угледа и улоге Југословенске народне армије (ЈНА) која је добро опремљена и оспособљена за одбрану и обезбеђење мира и реда целокупне државе и нашег народа.

Ја сам и данас уверен да су Ранковић и Гошњак били два стуба Југославије, као њени најистакнутији браниоци и да су зато проглашени унитаристима (појам који је послужио само у време бесомучне хајке, измишљене и добро режиране фарсе о Четвртом брионском пленуму да се о сепаратизму не би ништа говорило). Једини је Гошњак, од све врхушке у ондашњем Политбироу СКЈ, покушао да брани Ранковића и на Брионима и у Карађорђеву. А не могу заборавити препоруку београдског руководства Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР) поводом смрти генерала Гошњака, да пензионисани официри, којих неколико хиљада живи само на територији општине Нови Београд, не треба да присуствују његовој сахрани. Није саопштен разлог. Али је јасно да је он носио исту „грешку“ као и Ранковић, тј. да је оцењиван врхунским унитаристом.

Крцун је у свакој прилици реално сагледавао и указивао да еуфорија тзв. афирмације албанске националности иде на штету српског народа у целини, а посебно на Косову и Метохији. Наступила је сепаратистичка помама и надобудност шиптарских кадрова, посебно снажно после измене Устава СФРЈ, односно одлуке југословенског политичког врха да националне мањине промене статус и постану народност, што значи народ. Новонастала албанска народност снажно је крочила у политичке токове у Србији. У складу с тим су и у СФРЈ, и у Републици Србији, уследиле велике политичке промене, посебно у сфери кадровске политике! Тако су одједном, на пример, у дипломатској служби у ССИП (Савезни секретаријат иностраних послова) устоличени нови руководиоци ‒ Албанци, који су, уз Словенце и Хрвате, водили главну реч. Памтим неке од бројних примера непоштовања основних правила понашања и одлучивања у дипломатској политици из тог времена, јер је за руководиоца персоналне службе ССИП дошао Албанац, који је одмах неколицину сународника поставио за амбасадоре и шефове генералних конзулата, без потребних квалификација.

Један од њих, амбасадор у Нигерији, највећој земљи Африке, која је претежно насељена исламским становништвом, написао је књигу о Албанцима, о њиховом пореклу, као најстаријем народу на Балкану, негирајући историјске чињенице и науку. А један од Албанаца, коме је понуђено место амбасадора, одбио је да иде у било коју земљу сем Турске. Сећам се и скандала када је генерални конзул у Канади – Албанац, напустио положај, понео сву поверљиву архиву и шифре и затражио азил у Америци, што је експресно и добио.

Слично се дешавало и у Савезном секретаријату унутрашњих послова (ССУП). У ЈНА је неколико генерала шиптарске народности добило чинове, иако су њихове биографије из времена окупације земље биле мутне и дискутабилне, а потиснути су или пензионисани заслужни Срби и Црногорци генерали, већином народни хероји. Око тог питања је избила афера, јер је у њихово име протестовао генерал Милоје Милојевић, који је у НОР био рекордер у броју рањавања. Његов протест ондашња врхушка је оценила и осудила као плод великосрпског национализма. Једино га је бранио Крцун.

ПОКРЕТ ЗА ПРИПАЈАЊЕ АЛБАНИЈИ

Продор албанског национализма дао је крила разним антијугословенским и антисрпским елементима шиптарске националности да појачају свој рад, јер су схватили да је дошао њихов тренутак. Тако је 1960‒1962 године откривена илегална организација „Покрет за припајање Албанији“. СДБ је дошла до сазнања да се ова организација добро умрежила на Космету, да има Статут и Програм, који се прорађују на илегалним скуповима, и да има јако упориште посебно међу школском омладином, просветним радницима, али и у свим другим социјалним слојевима. СДБ је најпре открила Комитет у Пећи, на чијем је челу био просветни радник Рамадан Шаља, а потом и Комитет у Приштини и установила да је главни организатор на читавој територији Покрајине Адем Демаћи, који је и раније осуђиван због организовања илегалних проалбанских организација на вишегодишње казне затвора. С тим је Крцун био упознат.

На Космет су онда дошли он и Војкан Лукић, тадашњи министар унутрашњих послова СФРЈ, првоборац, родом из села Суботице у Тамнави, иначе правник и један од најбољих и најспособнијих контраобавештајаца у СДБ. Када се упознао са разгранатошћу ове организације, одлучио је да се одмах приступи ликвидацији и похапсе сви њени актери, за које су били прикупљени релевантни и непобитни докази о кривичној одговорности. Лукић је Крцуну, као председнику Извршног већа Србије, изнео податке о том проблему и тражио мишљење о одлуци да се процесуира овај очигледно антидржавни покрет. Крцун се сложио са одлуком, али је упозорио да не би требало да се иде превише у ширину, да се не суди свима који су се учланили у ту организацију, јер може бити да су многи од њих индоктринирани и заведени. А кад би их све извели на суд, то би штетно одјекнуло по наш углед и државне интересе у Европи, јер тамо једва чекају да нашу земљу компромитују, ширећи мантру о кршењу људских права у међунационалним односима. Крцун је био изричит да се процесуирају само главни организатори, а остали да се упозоре и да се обавежу да ће бити лојални грађани Србије. Тако је одлучено да се на судским процесима у Приштини и Пећи оптужи само 49 вођа те завереничке организације. У Приштини је на челу групе осуђених био незаобилазни Адем Демаћи, а у Пећи Рамадан Шаља.

Ипак, већина процесуираних, иако је признала рад у илегалној организацији, није испољила кајање. Када је, на пример, Војкан Лукић обишао затвор у Пећи, упитао је једног оптуженог у самици зашто се укључио у рад ове непријатељске организације. Овај му је одлучно одговорио:

„Ја се борим за слободу свог народа, јер по марксистичкој науци, сваки народ има право на самоопредељење. То право је дато свим народима у Југославији, само није нама Албанцима. Србија је анектирала Космет. То и ви признајете и то сте јавно објавили у књизи која је изашла поводом десетогодишњице те анексије, а може се наћи у свим библиотекама на албанском језику.“

Лукић је затражио књигу и уверио се да је посвећена десетогодишњици Одлуке о прикључењу Косова и Метохије Србији, коју је донела Скупштина Области 1946. године у Призрену. Али, у преводу на албански језик „прикључење“ је преведено као „анектирање“. Тобоже, у албанском језику нема речи „прикључење“ и за њу је најадекватнији израз „анектирање“.

Зашто то истичем? Зато што је аутор тога превода био исти онај који је тако редиговао и чувену Бујанску резолуцију, приликом избора НОО Косова и Метохије 1. јануара 1944. године на територији Албаније.

РАЗЈАРИВАЊЕ СЕПАРАТИЗМА

Адем Демаћи, челник и идеолог шиптарског сепаратизма, више пута осуђиван због организовања илегалних проалбанских организација, са најдужим затворским стажом политичког затвореника у Европи, овом приликом на саслушању изјавио је да је у затвору у Забели био заједно са дисидентом Михајлом Михајловим (1934‒2010) и да га је он подстрекивао да се Албанци изборе да постану народ, да би добили право на опредељење до отцепљења по марксистичкој науци, јер то право као национална мањина немају. То им је и успело марта 1959. године.

Тада су отворена врата свим јуришницима проалбанског сепаратистичког покрета да остваре свој циљ. Тада почиње масовно и драматично протеривање Срба и Црногораца са Космета, организовано институционално и појединачно, успостављањем блиских веза са Албанијом, набавком албанских уџбеника за Универзитет у Приштини и довођењем професора из Тиране, од којих су неки одбијали да одрже предавање, уколико је на зиду висила Титова слика… На отворене антисрпске непријатељске провокације одговорни политичари и актери албанске националности уопште нису реаговали, док су одговорни званичници Срби и Црногорци ћутали из страха да их не прогласе шовинистима. Једино је избио сукоб на међунационалној основи између студената Срба и Црногораца, с једне, и Албанаца, с друге стране, на Приштинском универзитету. Тада су Срби и Црногорци проглашени шовинистима, окривљени као изазивачи сукоба на бази великосрпског опредељења.

Тих година је на Космету вршена јака пропаганда да на Београдском универзитету Шиптари студенти нису добродошли и да су због тога, наводно, приморани да иду у Загреб и Љубљану на постдипломске студије. Шиптарски професори са Приштинског универзитета масовно су кренули у Љубљану и Загреб да тамо бране своје докторске дисертације. Први Шиптари који су отуда донели своја докторска звања били су биолог Дервиш Рожаја и географ Марк Краснићи, и својим деловањем потом заслужили високо место међу најзнаменитијим шиптарским сепаратистима.

Краснићи је, иначе, био познат као симпатизер италијанског окупатора и фашиста у току Другог светског рата, а радио је као секретар у једној општини у Метохији. У Љубљани му је ментор био професор, познат као клерофашиста. Одбранио је докторат са великом помпом, као што је бивало и са многим следећим докторатима Албанаца са Космета.

Краснићи је бранио тезу „Друштвеноекономске промене на Косову и Метохији после Другог светског рата“. Имао сам прилику да видим тај галиматијас нетачних података, који су били основ за остварење сепаратистичких циљева. У обради теме није било ни помена Срба и Црногораца, као да их на Космету никад није било.

СЛУЧАЈ НАРОДНОГ ХЕРОЈА, ГЕНЕРАЛА ЧЕДА МИЈОВИЋА

Сукоб СССР са КПЈ и Југославијом, интензивиран Резолуцијом Информбироа, Крцун је, пре свега, схватао као међудржавни сукоб због намере ограничавања суверенитета и независности наше земље. Како се сукоб заоштравао, од свих источноевропских земаља које су следиле стаљинистички курс и намере према нашој земљи најактивнија је била Албанија Енвера Хоџе, која је поред бесомучне пропаганде предузимала и јаку шпијунско-диверзантску активност према нашој земљи. Крцун је ту опасност реално сагледавао и предузимао адекватне мере да се та опасност сузбије и онемогући. Запамтили смо један његов говор 1949. године, у Призрену, поред осталог и зато што је ово рекао:

„Срамни напад на нашу земљу од стране Стаљина и његових трабаната је највећа срамота, јер је управо наша земља у рату створила најјачи антифашистички партизански покрет у Европи, као помоћ СССР-у, који је био у највећој опасности, да се одбрани од Хитлерове агресије и, уместо захвалности, њихово руководство жели наше уништење. Али, треба да знају: када је руски Вањка чувао татарска стада по руским степама и када је робовао Татарима, у овом царском Призрену српски цар је у то време писао и објавио најбољи закон у Европи.“

И Жарко Веселинов је после обнародовања Резолуције Информбироа у Приштини одржао састанак са политичким активом Области. Присуствовали су сви секретари среских комитета КП, руководиоци среских центара ОЗНЕ, чланови Обласног комитета и руководиоци друштвених организација. После излагања Веселинова настала је дискусија. По одлучности и карактеристичној духовитости истакао се Чедо Мијовић, функционер у Одељењу ОЗНЕ за Космет, предратни дипломирани правник, предратни члан Обласног комитета Комунистичке партије Југославије, прошао је и робијање у Лепоглави, народни херој, веома популаран и омиљен човек и код Срба и Црногораца, али и других народности у Области. Једном речју: ЛЕГЕНДА!

Он је у ствари подржао став КПЈ речима: „Изненађује ме став СКПБ (Свесавезна комунистичка партија бољшевика) коју смо ми комунисти поштовали и називали својом мајком, а у народу има једна изрека која гласи: ‚И ако си мајка, покриј се‘…“

После састанка Мијовић се, по обичају, нађе у кафани са друштвом, које се интересовало о чему се расправљало на састанку и Чедо им је у свом стилу описао и поновио шта је он говорио. Неко је схватио да он жали што је дошло до сукоба, јер је склон да верује у непогрешивост СКПБ, па је о томе написао белешку и послао је Крцуну. Крцун нареди да Чедо дође код њега у Београд. Најпре га упита када је примљен у КПЈ. (Чедо је примљен 1934. године на Београдском универзитету, и ређао је друге податке из своје пребогате револуционарне биографије…) Потом Крцун пита и шта му то није јасно у нашем сукобу са СССР. Чедо понови шта је рекао на састанку, а Крцун ће: „Па ни мени није то јасно, али да ли је теби јасно да ми треба да очувамо ову нашу земљу, њен суверенитет и интегритет?“ Чедо одговори: „Не да ми је јасно, него сам увек спреман да се за њену слободу и независност жртвујем и положим свој живот.“

Састанак је завршен тако што је Крцун поверио Мијовићу једну деликатну и поверљиву дужност: унапредио га је за шефа Обавештајне службе према Албанији, дао му три обавештајна пункта: у Охриду, Ђаковици и Титограду, са потребним бројем обавештајаца. Ставио му је на располагање авион и пилота. Први задатак је био да обавештајно утврди да ли има и колико совјетских тајних снага у Албанији. То је интересовало маршала Тита, јер је био убеђен да ће Руси, ако одлуче да изврше агресију на нашу земљу, то учинити из Албаније, пошто су знали да би имали подршку и помоћ црногорског народа, који би се одмах дигао на устанак, јер су Црногорци кроз своју историју традиционално чврсто повезани са Русима.

Тако се завршио овај дијалог са Крцуном. Уместо да буде кажњен, по нечијем очекивању, Чедо је добио унапређење. И вратио се авионом у Приштину. Такве одлуке личе на Крцуна Пенезића.

Чедо Мијовић је, иначе, одлично обавио тај задатак, а касније је напредовао у СДБЈ (Служба државне безбедности Југославије). Пензионисан је као генерал Народне милиције, односно командант НМ ФНРЈ. Као пензионер живео је још дуго у Београду, највише на свом сплаву у Гроцкој, увређен и понижен од шиптарске врхушке, која га је на основу лажних оптужби оклеветала као шовинисту и грешника према Албанцима и Албанији. Он то свакако није био. За разлику од готово свих, одлично је знао шиптарски језик и имао велики број истинских пријатеља Шиптара и Турака, а о Србима да и не говорим. Умро је у Београду 1999. године.

КРЦУН И ОПОЗИЦИЈА

О Крцуну се после његове смрти у јавности ширила фама да је у Служби безбедности био суров и склон претераној репресији, што није тачно. Ја знам да је многе људе заштитио, када су му се жалили и тражили помоћ од њега да им помогне око извесних лажних оптужби и сумњичења. Али, када су му се обратила два истакнута политичара из источне Србије, осумњичени да су у вези са већом групом руководећих људи тог региона који су се изјаснили за линију Коминформа, Крцун их је примио, поразговарао са њима и испратио их речима: „Вратите се ви у завичај и на делу у политичком раду докажите да није тачно то за шта вас оптужују.“

О њему је остало неколико записа сабораца, књижевника, новинара. Међу њима је и Драгољуб Јовановић, који је написао књигу „Медаљони“, где стоји: „Крцун је био и мед и отров. Када сам му се жалио, када су ме комунисти оптужили у српском парламенту, код њега сам наишао на разумевање.“

А Борислава Михајловића Михиза често цитирају о томе како је Крцуну у стану једног пријатеља у Београду приговорио да „има крваве руке до лаката“. Он му је то потврдио опет у свом стилу: „Не до лаката, бре, него до рамена“, а потом га својим колима одвезао до куће. Наравно да је Крцун знао ко је Михиз и како та група врхунских српских интелектуалаца на својим састанцима у чувеној Симиној 9 у Београду критикује власт и владаре. Али их је сматрао српским родољубима, који не раде против српског народа. И није према њима предузимао никакве мере прогона. Напротив, оцењивао је да они теже томе да се смањи бирократска аутархија у врховној власти у Београду и да се уведе демократскији систем владавине. По њему, они нису ништа радили нити заговарали активности против Србије и Српства у ФНРЈ, што је за њега било битно и најважније! А по ондашњој пракси, по Закону о кривичном поступку, ако би то дошло до јавног тужиоца, био би покренут кривични поступак.

КРЦУН И ШИПТАРИ

Када се на једном састанку повела расправа о стању на Косову и Метохији и било говора о томе да Крцуна оптужују за неправедан однос према Шиптарима, он је одговорио:

„Знам да мене тамо сматрају шиптарождерцем и мисле да их мрзим. То није тачно. Ја само тражим да буду лојални према својој држави у којој живе. А то је Србија.“

Исти однос имао је и према другим националним мањинама. А међу Шиптарима је имао блиске пријатеље, као што су били Аљуш Гаши, Мехмед Хоџа и Али Шукрија.

Мехмеда Хоџу је одбранио од оптужби у Призренском процесу, јер је проценио да нема уверљивих разлога за оптужбу. И оставио га на месту министра у његовој влади. А што се тиче Аљуша Гашија, једног од најинтелигентнијих Шиптара, на Крцуновој сахрани није било човека који је више плакао и жалио од њега.

Крцун је још као министар унутрашњих послова и касније као председник Извршног већа Србије одржавао честе састанке са руководиоцима СДБ, који су били врло кратки, поучни и упозоравајући. Никада није иступао са догматских комунистичких позиција, него као велики државник на основама позитивних закона. У вези са тим многи су запамтили један састанак, на који су депешом у Београд позвани сви начелници унутрашњих послова Србије. Састанак је одржан, колико се сећам, средином 1960. године. Када се друштво сaкупило Крцун је рекао само следеће:

„Обавештен сам и проверио вест, да је један млади безобразник, припадник Удбе, малтретирао једног свештеника у Врању, који може да му буде деда, и чупао му бркове. Па и међеди поштују старије, а не људи. Зато сам наредио да се тај балави преступник ухапси, суспендује и преда на суд. Упозоравам вас, да ће тако проћи сваки преступник који уради тако нешто, а неће избећи казне и њихове старешине. Састанак је завршен, не дозвољавам никакву дискусију“.

Присутнима, од којих су многи путовали сву ноћ, уморни и неиспавани, није остало ништа друго, него да у чуду међу собом коментаришу: „Зар је реално да после овако напорног пута, саветовање траје свега пет минута?!’’.

То је био прави Крцун. Ко га је познавао, зна да је он тако поступио, пре свега, да би постигао озбиљан ефекат упозорења по тим и сличним грешкама.

ПРИЗРЕНСКИ ПРОЦЕС ОСТАО ЈЕ ЕНИГМА

Крцун није био склон да решава проблеме преко колена, посебно када се радило о кривицама људи, док се детаљно не испитају и размотре релевантни докази. Најбољи пример је тзв. Призренски процес 1956. године на Космету. Тада је откривена једна шпијунска група у селу Рогову, испод планине Паштрик, у непосредној близини албанске границе. На челу те групе био је Шани Хоџа. Они су одржавали везу са албанском агентуром, коју је предводио Сутки Хоџа, наш имигрант у Албанији. Он је пребегао као шеф Народне милиције из Драгаша, капетан по чину. У Албанији је одмах примљен у службу „Сигурими“ и био један од најактивнијих диверзаната, који су прелазили у нашу земљу, ради шпијунско-диверзантских задатака и врбовања људи за албанску шпијунажу.

И Сутки и Шани били су братанци Мехмеда Хоџе, тадашњег министра за рударство и енергетику у Влади Србије. На самом процесу сви оптужени признали су свој рад и везе са албанском шпијунажом, а главни оптужени је изјавио да су одржавали везе и са неколицином високих шиптарских руководилаца у нашој земљи, међу којима су поменули и Мехмеда Хоџу. Међутим, истрага против њих није покренута, осим за Нијазија Маљокуа, секретара Среског комитета КПЈ у Ораховцу. Маљоку је признао да је контактирао са том шпијунском групом и да је добио писмо од својих познаника, албанских партизана. Изјавио је да је био уцењен да сарађује, а ако не пристане страдаће му породица, која је остала у Албанији. Иначе, то је био један врло интелигентан човек, оцењиван као врло успешан руководилац.

Једном приликом, после завршеног Процеса, Крцун је у Приштини поставио питање мени и Гојку Меденици, који је био на одговорној дужности у СДБ, шта ми мислимо о Мехмеду Хоџи, да ли га је требало сменити са дужности министра, због тога што је помињан на суду и да ли ми верујемо да је то била истина.

Ја сам му одговорио да познајем Мехмеда као једног од најкултурнијих шиптарских руководилаца и да је једногласно изабран за председника првог Народноослободилачког одбора за Косово и Метохију у селу Бујану у ђаковичкој Малесији. Њему припада положај министра у Србији. То у Албанији не би био, а Енвер Хоџа му не би опростио што се везао за југословенску власт, него би страдао, као што су неки најистакнутији руководиоци у Албанији погубљени по наређењу Енвера Хоџе . Рекао сам да не верујем да је контактирао са албанском шпијунажом, јер је у ФНРЈ добио више него што се надао.

Крцун на то рече: „Марко и ја смо то разматрали и дошли до закључка да не постоји ниједан релевантан доказ о његовој кривици, а изјава једног затвореника је сумњиве природе. Поред тога, то се догађало пре шест-седам година, а за то протекло време нема никаквих доказа да су поменути функционери грешили. Зато смо тако одлучили, јер није пронађено ниједно писмо, а изјава ухапшеног и осуђеног шпијуна није релевантна као доказ на суду“.

СЛУЧАЈ ПРУГЕ БЕОГРАД – БАР

После 1962. године Крцун је очигледно био у бојазни за будућност српског народа у југословенској држави!

Он, који се тако храбро борио за Југославију и братство свих народа и националних мањина, који је у току НОБ учествовао у одбрани земље од спољних и унутрашњих непријатеља – долази до сазнања да руководиоци неких република „окрећу ћурак“ и удаљавају се од југословенске идеје и синтезе, при чему оптужују Србију и Србе да вуку на супротну страну. То је код њега изазвало велики немир. Схватао је да то води растакању заједничке државе и да српски народ треба чвршће да се удружи и одбрани од те пошасти.

Ја се сећам како је Крцун градио и неговао братске односе са Црном Гором, што се нарочито уочавало док је на челу Аутономне Покрајине Космет био Ђоко Пајковић. И Ђоко и Крцун сматрали су да припадају истом народу, који живи у две републике а да су по националности Срби. Ђоко је био један виспрени и интелигентни руководилац, који је успешно решавао сукобе и гајио добре међунационалне односе на Космету. Док је он био на тој дужности, на територији Космета, после Дреничке побуне па до краја његовог мандата, значајнијих проблема и међусобних сукоба на међунационалном плану између Шиптара, Турака, Срба, Црногораца и других није било.

Што се тиче зближавања и грађења чвршћих веза две српске државе: Србије и Црне Горе, једном приликом у „Крцуновој осматрачници“ у Пећи, Крцун је категорички заступао мишљење, да због јединства у српству, Србија треба да буде спремна да Црној Гори испоручује житарице и да хлеб у Црној Гори не сме да буде скупљи, него у Србији. Такође, пошто је Црна Гора у дефициту са електричном енергијом, треба јој помоћи да изгради сопствене енергетске објекте и укључити је у прстен обједињеног електронског система.

Најтеже питање је било изградња пруге Београд-Бар, јер се одуговлачила годинама, иако је Тито у свом говору у Црној Гори 1959. године обећао завршетак њене изградње, као приоритетан задатак. Због опструкције Хрватске и Словеније, али и Босне и Херцеговине, то није остварено јер су тамошњи политичари сматрали да ће ова пруга бити конкуренција њиховим лукама у Плочама и Копру. Крцун је неколико пута интервенисао код Тита да изградња кризне деонице почне и уколико тако не буде да ће дати оставку, а онда мобилисати Србе од Београда до Улциња, да сопственим снагама изврше тај задатак. На жалост, тек после његове смрти је почела изградња ове значајне саобраћајнице и то тек када су Хрватска и Словенија добиле из савезног буџета средства за изградњу тунела испод планине Учке и неке деонице аутопута у Словенији до аустријске границе. Изградња пруге Београд – Бар се ипак отегла све до 1971. године када су финансирање овог пројекта преузеле Србија и Црна Гора и саме завршиле пругу која 1976. коначно отворена за редован саобраћај.

КРЦУН, ЛЕКА, ТИТО…

Ранковић је волео Крцуна и поверавао му је многе државне задатке, јер је био сигуран у њега да ће их успешно спровести. Али је Лека, који је де факто био домаћин у ЦКСКЈ, био опседнут Партијом и Југославијом, као државном заједницом. За њега су то биле две светиње, према којима се није смело грешити. Нарочито је поштовао демократски централизам, као основни статутарни принцип у КПЈ. Лично је био скроман, а упорно се залагао за равноправне и јединствене односе свих комунистичких организација на територији Југославије. Као један од оснивача КПЈ, био је задужен за организационе и кадровске проблеме у рату, а по ослобођењу и за целокупну унутрашњу политику у земљи.

Позната је Крцунова изјава о Титу, када су били заједно у посети Шумадији, после сукоба са СССР-ом: „Ако дође до рата, ти се, друже Тито, држи и ослони на нас Србе, јер Срби никад нису издали доброг човека“.

Променио је то мишљење после 1962. године, јер је био убеђен да су се и код Тита десиле промене и да се све више залаже за интересе Хрватске и Словеније, а на штету економског напретка Србије.

Не треба занемарити да је Тито знатно касније, после злокобног Брионског пленума (јуна 1966.) одржао састанак са свим водећим личностима који су били на пленуму и изјавио: „Овај пленум је одлично завршен, али да је Крцун био жив, много теже би га спровели“.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ КРЦУНОВИ

Крцун је био добро информисан о активностима хрватског лобија у Београду, о уједињењу усташке и шиптарске сепаратистичке емиграције, као и о блиским везама хрватских и шиптарских политичара, нарочито између Владимира Бакарића и Фадиља Хоџе, који су заједно проводили годишње одморе у Бакарићевој вили на Хвару. Крцуну је било јасно да долазе црни дани за Југославију. Он је био убеђен да ће се у догледно време променити Устав и Југославија конфедерализовати, што ће довести до подела и разједињења, у којима ће највећу цену платити српски народ.

Пошто је, као председник владе Србије, све више наилазио на тешкоће и опструкције од извесног броја функционера у Федерацији, нарочито из две западне републике, које су оствариле блиску сарадњу са западно-европским земљама, Крцун је одлучио да искористи њихово искуство у спољнотрговинским односима.

На његову иницијативу, у Београду су формиране моћне извозне трговинске куће, као што су „Генералекспорт“, „Инекс“, „Прогрес“, „Морава“ филм и др. које су се убрзо ојачале и постале локомотиве привредног развоја. На њихово чело поставио је неколико пријатеља, у које је имао поверење, као на пример: Влада Вишњић, Аца Чизмић, Стево Опачић, Ратко Дражевић и други. Западне републике, боље рећи најутицајнији појединци који су се тиме бавили, убрзо су критички оценили ту оријентацију у Србији. Започет је жесток политички напад на Београд, да постаје центар менаџера и носиолаца финансијске моћи, који паразитски слабе економску моћ других и штете општејугословенском развоју. У ствари, њима је сметала конкуренција.

Крцун је те 1963. године одлучио да осети своје пријатеље и ратне другове у нашим амбасадама и конзулатима у Европи, који су му пружили доказе о спрези усташке и шиптарске емиграције те западних обавештајних служби као и да заједнички делују на плану распарчавања Југославије. На том путу се задржао десетак дана. По повратку је мање-више отворено о томе говорио по Београду својим пријатељима и познаницима.

Остала је непознаница да ли је о томе обавестио и Ранковића, али су те његове претпоставке препричаване по Београду, па су за њих чули и официри војне службе КОС. Они су о томе сачинили информацију за Врховног команданта и Председника Републике. На основу тога, Тито је наредио да се формира државно-партијска комисија и, ако се утврди да шири лажне информације и оптужбе и делује деструктивно, да се Крцун узме на партијску одговорност и казни. Када је то сазнао, Крцун је организовао дружење у излетишту „Трешња“ на Авали, на које је позвао своје ратне другове и блиске људе из српске СДБ, њих двадесетак. Тек на растанку им је рекао зашто их је , у ствари, позвао:

„Могу да вам саопштим да се против мене води истрага и да је формирана комисија која ради на томе. Вероватно ћу бити кажњен и по мени ће се пљувати по Београду. У томе не искључујем и многе од вас, јер је то познати комунистички принцип. Само сам убеђен да то неће прихватити мој друг Мандала ( Раденко Мандић ), а друге не знам.“

Затим је позвао Мандића да се са његовим колима врате у Београд.

Причао ми је Мандић како је Крцун желео да још сврате негде на кафу да још мало попричају, али поноћ је била прошла и ниједна кафана није радила. Позвао га је Крцун да оду у његов стан, да ће им његова супруга Зина скувати кафу, али Мандић није пристао, да не би у то доба узнемиравали Зину.

Ко зна које аманете је још хтео да му остави Крцун…

…ПОСЛЕ КРЦУНОВЕ СМРТИ

Још док је био жив о Крцуну је донекле владало контроверзно мишљење и расположење. Срби су га обожавали и сматрали великим државником и заштитником српског народа, осим оних који су га сматрали главним кривцем за ликвидацију Равногорског покрета, на челу са Дражом Михаиловићем и одметничким бандама и њиховим заверама. Чак му је и Јован Веселинов, као први челник КПЈ Србије замерао да много србује, док су га неки интелектуалци и јавни радници из грађанске класе, тзв. салонски антикомунисти ( израз Бране Црнчевића ) оптуживали да су му крваве руке. Док је у Хрватској пропагирана мантра да је великосрпски националиста и противник привредног развоја Хрватске.

На Косову и Метохији неспорни лидер Шиптара Фадиљ Хоџа са којим сам читаву 1942. годину провео у илегалству, говорио је поводом Четвртог Брионског пленума да Ранковић није крив за неправедан однос према Шиптарима, него да је главни кривац Крцун.

Истина је следећа:

Тито се налазио у Брду код Крања, када је обавештен да је Крцун погинуо. Одмах је послао депешу да се Крцуново тело не излаже у аули скупштини Србије, него директно из капеле да се пребаци на гробље и да говор не држи на гробљу нико од прворазредних политичара. За говорника је одређен савезни чиновник Јанез Випотник.

Тог дана Тито је примио на Брду код Крања америчког министра одбране и приређено је раскошно весеље и теревенка све до зоре.

На Космету је код Шиптара смрт Крцунова изазвала одушевљење. На пример, Исмет Шаћири у то време председник ССРН Југославије, био је на путу од Приштине за Ђаковицу. Према исказу шофера Бранка Јанковића, када је преко радија у колима чуо вест о смрти Крцуновој, почео је да пева од Штимља до Ђаковице, тако свих 70 километара.

Поводом годишњице Крцунове погибије, лист „Недељни телеграф“ 11. XI 1998. године објавио је цртицу:

Зина Белић-Пенезић, партизанка, пореклом са Раба, затражила је пријем код Тита, после Брионског пленума и упутила једноставно питање: „Да ли је Крцун стварно погинуо у саобраћајној несрећи или је ликвидиран?“

Тито је одговорио да је „све то Марко (Александар Ранковић) њему сместио“.

Када је Зина то испричала својим пријатељима један је упитао: „Какве је наочаре носио Тито код тог сусрета?“

„Затамњене, а био је у белом оделу,“ одговорила је Зина.

‘’Онда је све јасно. Зна се ко је дао налог за ликвидацију“, одговори Крцунов пријатељ.

ЗАКЉУЧАК

„Ја се не слажем да је неко дао налог за ликвидацију. У то ме је уверио Војкан Лукић, у то време министар унутрашњих послова СФРЈ, један од Крцунових обожавалаца и најближи друг, са којим сам се интензивно дружио 30 година.

На крају, морам рећи: бизарно је и несхватљиво како се у Србији заборављају њени горостаси, као што је био Слободан Пенезић-Крцун. Он јесте један од највећих српских државника XX века, у Србији.

Брисањем његовог имена са једне београдске улице, чим је промењен режим у Србији 5. октобра 2000. године, тај режим је показао своју недостојност и површност.

Нагађања и неверице о томе како је и зашто је Крцун погинуо трају до данас. Читавих педесет година разни људи на разне начине тумаче смрт овог српског великана. За оне који су га лично познавали, који су са њим ратовали и веровали у његове идеале, а којих је све мање међу живима, остао је у срцима и мислима оно што је био за живота.“

КРАЈ...