Истина о Крцуну стигла у ужички архив

Ужице – У Историјски архив у Ужицу приспела је ових дана целокупна архивска грађа о животу Слободана Пенезића Крцуна, с мноштвом докумената, личних предмета и фотографија распоређених у 21 архивску кутију. Ту вредну заоставштину, која ће свакако многе заинтересовати, Крцунова породица је уступила овој установи. Привилегијом то сматрају у архиву у Ужицу, важним догађајем за родни град овог партизанског комесара, шефа Озне, министра и премијера о коме се некад много говорило а недовољно знало.

За сада, почело је архивистичко сређивање ове грађе, а о начину њеног коришћења и публиковања биће одлучено договором Крцунових потомака и архива. Ипак, понешто смо сазнали о садржају тих архивских кутија, којима је директор ужичког архива Жељко Марковић већ испунио омањи орман поред радног стола у својој директорској канцеларији.

У кутијама се, рецимо, налази ратни дневник који је Крцун водио у партизанским данима. Овде су, затим, сви његови лични подаци и документа, садржајна породична преписка, Крцунове фотографије из ратних и мирнодопских дана, многа његова одликовања (а добијао је страна и домаћа, међу којима и Орден народног хероја). Пажњу, на пример, привлачи црвени дипломатски пасош из 1959, који је поседовао као члан Савезног извршног већа, ту је и чланска карта ФК „Црвена звезда” из 1951. године. Крцун је волео лов па је сачуван његов ловачки прибор. Опробао се и у писању књижевних прича које се такође чувају, ту су сви његови важнији говори, а у овој архивској грађи је и београдска улична табла на којој пише „Улица Слободана Пенезића Крцуна”. Уз остало, у једној кутији филигранске израде налази се поклон који је примио из Индонезије. А у два овећа албума сложени су новински написи о Пенезићевој погибији 1964. године.

Директор архива Жељко Марковић, свестан значаја ових докумената, а захвалан породици Пенезић што је овој установи омогућила привилегован положај уступивши јој породичну заоставштину, напомиње да ти предмети за сада јавности нису доступни. Све док ускоро Крцунов син Срђа Пенезић не посети овај архив, што је планирано, када ће дати налог архиву како ће се користити и публиковати ова архивска грађа.

– Планирамо да овде догодине, када будемо обележавали 70 година ужичког архива, уз сагласност породице Пенезић поставимо изложбу архивалија из овог фонда о животу и раду Крцуна. Цела та грађа тек треба да се проучи, с тим што свакако има непознатих података и појединости. Ужички архив годинама није примио ниједан лични фонд, а сада нам је ту драгоцена архивска грађа о значајном Ужичанину, ратном комесару, државном функционеру, политичару, председнику српске владе – истиче директор Марковић.

О томе како се дошло до ове грађе, он каже да је дужи низ година заинтересован за личност Крцуна, још од писања своје књиге „Цариградски мементо” о градњи ужичког градског трга прављеног с почетка шездесетих година.

– Тада сам из докумената, изјава савременика и у разговорима са некадашњим државним функционером Рајком Јечменицом, који је у то време био председник ужичке општине, увидео колики је Крцунов допринос и кључна улога за развој и модерну урбанизацију Ужица. Потом сам прошле године присуствовао београдској изложби слика Крцуновог сина Реље Пенезића (Крцун има троје деце: синове Срђу и Рељу и ћерку Виду, сви живе у Америци). Захваљујући историчару Венцеславу Глишићу, ступио сам у контакт са Срђом Пенезићем (редитељем који је недавно снимио први филм „Име Добрица, презиме непознато”), с којим сам се у фебруару срео у београдском хотелу „Москва”. Договорили смо се да породица ужичком архиву уступи грађу о Крцуну и убрзо затим у Београду је обављен пријем те документације – прича за „Политику” Жељко Марковић, директор архива са најсавременијим условима за смештај и чување архивске грађе.

Крцун – од рата и Озне до страдања у удесу

Приспела грађа у ужички архив требало би да допринесе бољем разјашњењу наше не тако давне прошлости и прошири званична сазнања о животу Слободана Пенезића Крцуна. Како је наведено у Биографском лексикону Златиборског округа, родио се у Ужицу 2. јула 1918. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је пољопривреду у Земуну, где се укључио у студентски револуционарни покрет, млад је ступио у партизане. Радио је 1941. године на оснивању Златиборске партизанске чете, био члан штаба Ужичког партизанског одреда. Године 1942. био је заменик политичког комесара Друге пролетерске бригаде, 1943. њен политички комесар, а затим и комесар Друге пролетерске дивизије. Учествовао је у формирању Озне за Србију 1944, њоме потом руководио. Био је министар унутрашњих послова у Влади НР Србије од 1946. до 1953. године. Јуна 1962. постао је председник Извршног већа Скупштине СР Србије (тадашње српске владе). Погинуо је у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали у селу Шопићу код Лазаревца 6. новембра 1964. године. У овом биографском лексикону наведено је и да се Пенезић веома залагао за развој Ужица и ужичког краја, изградњу Ваљаонице бакра, пруге Београд–Бар, Трга партизана, ужичког Народног музеја и других овдашњих објеката и установа.