Генерал НАТО-а о бомбардовању СРЈ

Сљубазношћу која одудара од клишеа о пословичној крутости професионалних војника, Бјађо ди Грација, док се рукујемо, пита: „Да ли ’Политика’ још излази на ћирилици?”. После потврдног одговора, додаје: „Не замерите што не знам, Београд сам напустио 2001. године”.

Главни град Србије био је последња станица у балканској каријери овог војног дипломате и италијанског генерала НАТО-а. У другој половини деведесетих био је на дужностима у Босни и Херцеговини и Хрватској, најпре као шеф операција у Посматрачкој мисији Европске заједнице (ЕЦММ) са седиштем у Загребу (од 1995. године). После Дејтонског споразума преместио се у БиХ, као вицекомандант италијанских снага ИФОР-а и француске дивизије СФОР-а.

А онда је 1997. дошао у Београд, где је на функцији војног аташеа италијанске амбасаде дочекао и провео НАТО бомбардовање.

Недавно је, као пензионисани генерал, своја искуства из службовања преточио у књигу „Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?”. У њој заступа тезу да хуманитарни разлози, на које се Алијанса позивала, нису били једини, јер је бомбардовање одавно испланирано у складу с геополитичким циљевима САД и Запада.

Објављивање ове публикације било је повод да Ди Грација прошле недеље дође у Србију. У интервјуу за наш лист, на питање шта га је мотивисало да напише ову својеврсну аутобиографско-аналитичку књигу, кратко одговара:

– Истина, пре свега.

– Верујем да је у западним земљама свако имао јединствен став о питању из наслова моје књиге. То је онај исти став пласиран посредством медија, који су били једнострани. Кад сам се, по завршетку свих дужности на Балкану, вратио у Италију, колеге, пријатељи и породица питали су ме о великој југословенској трагедији. Са свима њима било је веома тешко да се полемише. Јер, кад год бих им поставио питање зашто је НАТО бомбардовао Србију, одговор је био јединствен: да би се спречило етничко чишћење над косовским Албанцима. Али, кад бих онда запитао да ли је то довољан разлог да бомбардујете читаву једну нацију, одговори су били различити – објашњава Ди Грација.

Осим о бомбардовању СРЈ, говорите и о другим ратним дешавањима, па и о сумњама које сте исказивали у званичне интерпретације случајева Маркале и Рачак. Да ли сте имали право да изразите своје мишљење унутар организација у којима сте службовали?

Рачак се десио у време кад сам био војни аташе. Војни изасланици акредитовани у Београду имали су статус посматрача Верификационе мисије ОЕБС-а и зато сам често одлазио на Косово у њеном мандату. У почетку нисам веровао у српско објашњење Рачка. Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача ОЕБС-а, рекао ми је: „Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа мисије (Вилијама Вокера)”. Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу мисије, ништа се није догодило. У сваком случају, верујем да су косовски Албанци били срећни кад се десио Рачак и да би га, да се није десио, свакако у погодном тренутку измислили.

Сличну сумњу исказали сте и кад је реч о случају Маркале.

Јесте. И мој извештај Команди Мисије ЕЦММ доживео је сличну судбину као допис мог италијанског колеге о Рачку. Послао сам га после истраге коју сам спровео након бомбардовања Маркала, сумњајући да би Срби гађали пијацу на неколико корака од православне цркве. Нису били заинтересовани, и опет се ништа није десило.

Тврдите и да је Вилијам Вокер у доба мандата Мисије ОЕБС-а спречио да она јавно осуди деловање ОВК. Како тумачите његове недавне изјаве о потреби да се уједине сви Албанци из региона?

Нисам их чуо, али нисам сигуран да би Албанија желела да припоји Косово.

Зашто?

Зато што је Косово проблем. Зато што је слабије и сиромашније од Албаније.

Кад смо већ код тога, наводите и да су поједини команданти НАТО-а по доласку на Косово променили своје дотадашње мишљење, видевши да је реч о подручју које је „окренуто исламизму и које воде дилери дроге”. Како вам се Косово чини данас?

Оно што знам јесте да много исламистичких бораца долази са Косова, као и из Босне и Херцеговине. А државне границе Косова и БиХ су нонсенс, за разлику од граница Хрватске, Словеније, Црне Горе или Србије, које су стабилне и добре.

Да се вратимо на НАТО бомбардовање, које сте провели у Београду. Многе занимљиве детаље и мишљења износите у књизи, па и то да је бомбардовање РТС-а било бесмислено. Ипак, да ли је рушење телевизијске зграде значило да је српска страна имала неког успеха у медијском рату?

Не. Српска пропаганда није досегла међународно јавно мњење. Какав је утицај она могла да има на Немачку, САД или неког трећег? Никакав. Верујем да је једино опозиција у Србији тада могла нешто да уради, али није имала времена или прилике. Да је НАТО, пак, обуставио бомбардовање после неколико дана и дао јој неку врсту простора да се огласи, можда и да започне протесте против Милошевића, могуће је да би ситуација била другачија. Стога, бомбардовање РТС-а није имало сврхе, баш као ни гађање кинеске амбасаде.

Али ви бомбардовање амбасаде тумачите као упозорење Запада Кини?

Да, али то је мој лични закључак. Баш као што је целокупно бомбардовање СРЈ било упозорење ослабљеној Русији.

На ту тему изводите и паралелу између бомбардовања СРЈ и атомске бомбе у Нагасакију.

Јесте. Ако се атомска бомба бачена на Хирошиму делимично може схватити као војна акција, она наредна, бачена на Нагасаки, у тренутку кад Јапан већ прихвата капитулацију, означила је почетак Хладног рата и била својеврсна порука САД Совјетском Савезу. А бомбардовањем Србије, Русији је послата порука о томе ко је победник у Хладном рату. И ништа од тога није кривица Србије, која је урадила све што је могла, јер су међународне околности биле такве да је Русија била слаба. Сада је ситуација битно другачија. Зашто у овом моменту нико не размишља о бомбардовању Северне Кореје? Због нуклеарног оружја, али и чињенице да иза ње стоји Кина, која је у међувремену ојачала. Такође, и Русија је повратила епитет суперсиле, а оно што је урадила с Грузијом, Молдавијом и поготово Кримом, слично је ономе што је НАТО урадио с Косовом. Због тога је Косово 1999. било јединствен пример који се неће поновити. То је био експериментални рат који је НАТО-у послужио да, између осталог, тренира своју авијацију у нападу где је била неупоредива диспропорција између онога који напада и онога ко се брани.

Да ли је у том експериментисању НАТО имао још неких губитака, осим невидљивог Ф-117 који смо видели на телевизији?

Једини губитак за који знамо јесте Ф-117. Није ми познато да је било још губитака за НАТО. Али, и да јесте, то је небитно у рату у којем је однос снага као кад див гази миша.

Како се заправо звала операција НАТО-а? Ви помињете само назив „Савезничка сила”, а ми је овде зовемо „Милосрдни анђео”.

Познато ми је да се у Србији користи назив „Милосрдни анђео”, али „Савезничка сила” је једино име за које знам да је коришћено у документима НАТО-а, а касније и у енциклопедијама.

„Савезничка сила” је подразумевала и употребу осиромашеног уранијума, о чему се доста воде полемике. Ви наводите да је НАТО у току рата негирао његово масовну коришћење, али и да су поједине земље, попут Холандије, исплаћивале својим војницима одштету због последица које су имали боравећи у подручјима гађаним осиромашеним уранијумом. Нису ли те две тврдње контрадикторне?

Верујем да о употреби те муниције није изречена цела прича. Осиромашени уранијум се сигурно користио јер се ставља у бомбе да би се добила већа прецизност. И зато одређена количина увек постоји у пројектилима. С друге стране, ја сам био у многим бомбардованим зонама и ништа ми се није десило. Али, опет, чињеница је да су неки други војници, којима је у телу нађен осиромашени уранијум, тражили и добили одштету. Све у свему, док научници, биолози не утврде последице, до тада ћу и ја као и ви знати о овој теми само оно што прочитам у новинама или на доступним изворима.

Ако је већ НАТО био див, како није успео да после бомбардовања спречи егзодус Срба с Косова?

Урадили су шта су могли, бар кад је реч о италијанским трупама. Они су све учинили да спрече одлазак Срба у тим околностима. Што се тиче генералне ситуације, чињеница је да су косовски Албанци одмах почели да се свете Србима. Али, то је већ прича о победницима. Победници раде шта год желе. Ко њих контролише? Нико.

Кад сумирате своје дужности на Балкану, да ли осећате бар делимично и личну одговорност за све патње које су се дешавале на овом поднебљу?

Ја сам генерал, војник који слуша своју државу. Верујем у њу и учинићу све што могу да је очувам. С друге стране, то ме не спречава да искажем шта мислим и шта осећам.

Али сте и НАТО генерал.

Јесте, и било ми је наређено да останем у Београду 1999. године. И био сам овде. Не могу да сметнем с ума да сам Италијан и генерал, али исто тако верујем да сам у својој књизи о тим данима написао истиниту причу, да сам написао историју.