Част важнија од живота - Панта Драшкић

Част важнија од живота

Када је поводом обележавања стогодишњице Великог рата, српски јавни сервис у сарадњи са Министарством културе емитовао документарно-играни филм "Панта Драшкић - цена части", велики број Ужичана био је изненађен податком да је Панта рођен у Ужицу. Био је официр Краљевине Србије, показао је велику храброст током балканских ратова, и имао добре препоруке да служи на двору. У својој војној, и политичкој каријери имао је успоне и падове, хапшен је неколико пута, али савременици су га упамтили по достојанственом држању, у ма којој се прилици нашао. Због тога су хроничари његовог времена и записали: "Панти Драшкићу част је била важнија од живота!" Средином тридесетих година прошлог века започео је писати мемоаре, који су објављени тек 1990. године у издању Српске краљевске задруге, и то је углавном период балканских и Великог рата, закључно са 1919. годином. Предговог је написао историчар Душан Батаковић, у коме износи низ биографских података.

Млади официр Панта и "Црна рука"

Пантелија - Панта Драшкић рођен је новембра 1881. године, његов отац Младен био је ужички трговац и кафеџија, а мајка Ката домаћица. После завршене реалке у Ужицу, Панта одлази у Београд на војну академију, а 1901. произведен је у потпоручника. Прву службу добио је у 4. пешадијском пуку стационираном у Ужицу, а следећа служба му је у Београду, у 6. пешадијском пуку. Већ после годину дана боравка у престоници, мајор Владимир Туцовић, иначе рођени брат Димитрија Туцовића, уводи младог Драшкића у тајно патриотско удружење "Уједињене или смрт", познатије у Србији као "Црна рука" на чијем челу су били бивши завереници из мајског праврата 1903. године. Панта у својим мемоарима овако описује те тренутке: "У Организацију сам ступио ка капетан друге класе, а поред мене и Туцовића били су и капетан Радоје Ђуровић, Драгутин Гавриловић, Тихомир Баршић и поручник Милан Скобла. Заклетву смо положили једне вечери у стану Владислава Ђорђевића, у Његошевој улицу број 30. Заклетви је имао да присуствује и један изасланик централног одбора под маском. Туцовић и нас петорица смо тог изасланика чекали у спаваћој соби Ђорђевића. После извесног времена, он је ушао. На себи је имао црни мантил који му је прикривао цело тело, лицу му је било покривено капуљачом са прорезима за очи. Личност је била мршава и висока. Ни данас не знам ко је то био. Не говорећи ништа маска је спустила на сто каму, револвер и још неке ствари које симболишу смрт и револуцију. Ми смо затим пред маском гласно полагали заклетву коју нам је читао Туцовић, а по завршетку, маска се немо руковала и изашла... Нешто доцније сам и ја на исти начин увео у организацију поручника Александра Наумовића, пешадијске поручнике Милана Антонијевића, Велизара Ђурића, Николу Брзаковића и Јована Костића. Заклетву сам над њим извршио у свом стану у Стишкој улици у Београду..." Записао је Панта. Ускоро Панта Дршкић сазнаје да је на челу "Црне руке" Драгутин Димитријевић Апис, за кога се знало да је велики патриота и да је поседовао огромну храброст. Али убрзо се "Црна рука" етикитирала као удружење које се меша у политику и врши притисак на владу, те се појављује друго, супростављено удружење "Бела рука" на чијем челу је мајор Петар Живковић.

Панта долази на двор

Током балканских ратова Панта Дракшић командује четом у 6. пешадијском пуку у биткама за ослобођење Македоније. Био је рањен два пута код Битоља, а учествовао је и у бици код Брегалнице. Брзо је стекао поверење својих старешина, а престолонаследник Александар га је крајем 1913. године изабрао за једног од својих ордонанса - официра. А одлазак на двор Панта је у својим сећањима овако описује: "О уласку на двор збиља никада нисам ни сањао. Догодило се да уђем баш ја први из моје класе. Био сам поносан и пун радости. Међутим настала су разочарања од првог дана. Зачудио сам се када сам чуо да се по вароши оговарају и пријатељи и непријатељи. Стално питају зашто он уђе на двор, ко је он, сељак, неуглеђен... Брзо сам пожалио што сам изашао из реда обичних официра. На наговор старог ђенерала Јуришића Штурма остао сам у овој за мене најтежој служби у животу тако ми је судбина то доделила."

Краљева пратња до Крфа

Као пратња престолонаследника Драшкића је у чину мајора преко Црне Горе стигао на Крг. Уз регента Александра унапређен је у потпуковника и уз њега је остао све до 1916. године када је покренут Солунски процес против припадника Црне руке. Иако је имао неутрални став, Драшкић је склоњен из регентове пратње и упућен на Солунски фронт где је преузео команду над батаљоном Срба добровољаца. Током пробоја Солунског фронта Драшкић је тешко рањен у главу, а после неколико операција због велике фрактуре чеоне кости био је упићен на дужи опоравак у Француску, где је и дочекао крај рата. Захваљујући књегињи Наришкин, иначе великој пријатељици регента Александра, која је имала болницу у Македонији, у Скочивару, Панта Драшкић је остао жив. Тај период у мемоарима овако описује: "Операцијом су извађена парчад поломљених костију и на лобањи је остала рупа пречника 3 центиметра. Књегиња Наришки је писала престолонаследнику и послала неколико кошчица моје лобање... Једном приликом, доцније када сам био код краља Александра на Бледу, он ми је рекао да још чува те моје кошчице. На суђењу 1945. мени је уписано као грех што је краљ Александар чувео медаљон са мојим костима као амајлију. То је за мене било ново..."

Живковићев утицај на Пантину послератну каријеру. Министар код Недића

У предговору Дракшићевих мемоара др Батаковић пише како Пантина послератна војна каријера показује да његова прошлост црнорукца није заборављена. Белорукци на челу са моћним генералом Живковићем су Драшкића дуго држали ван престонице. Као пуковник био је Панта командант окупационих трупа у мађарском граду Баји, а затим је кратко радио као деловођа у Војној академији у Београду, да би већ 1920. био на служби у Марибору, три године касније преузео је команду 35. пешадијског пука у Загребу, а у пролеће следеће године био је председник комисије за разграничења са Италијом, и одлази у Љубљану. Крајем 1927. именован је за команданта бригаде у Вараждин, а тек следеће године, на краљев рођендан унапређен је за бригадног генерала. Интервенцијом Петра Живковића премештен је у Зајечар, а 1932. одређен је за помоћника командира савске дивизијске области, што је испод ранга који му је није припадао ни по чину, ни по годинама службе. Ту је остао све до 1936. када је пензионисан, до избијања рата 1941. Панта је обављао дужност канцелара краљевих ордена. У међувремену бавио се превођењем војне литературе. Августа 1941. Панта је ушао у Владу Милана Недића, где му је додељен ресор министра рада. Због неслагања са Недићевом политиком, после 2 месеца стављен је на располагање, а 1943. ушао је у одбор за координацију рада са Бугарима, а овај одбор формирао је Драгољуб Дража Михаиловић. Панту су Немци 1944. године ухапсили и упућен је у логор у Оснабрик где је остао до краја рата. Његова породица је након рата била изложена бројним притисцима и Панта је да би сачувао породицу, сам се пријавио властима, и због сарадње са Миланом Недићем осуђен је био на 18 месеци затвора. Одслужио је казну у Сремској Митровици, а од 1949. до смрти, 20. августа 1957. године Панта је живео у Београду. Био је без пензије, издржавајући се од хонорара за преводе стране војне литературе.

Спасао јеврејску породицу

По речима историчара Батаковића, највећи део необјављених мемоара налази се у архиву САНУ, а Пантина биографија је реконструисана и захваљујући његовом сину Сретену који је ставио на располагање и друге податке о животу и раду свог оца Панте Драшкића. Занимљиво је да је у архивима комунитичке власти остало забележено у спасавањима прегоњених Јевреја: "Пантелија Панта Драшић, министар рада у влади Милана Недића, пензионисан генерал, спасио је смрти свог класног друга, пуковника Аврама Бераху и његову супругу, на основу уверења овереног од стране окупационих власти да се брачни бар Бераха изузима из противјеврејских прописа. Вреди напоменути да је Панта Драшкић једини члан неке од квислиншких влада који је деспео у домашај послератних власти, а да му је живот поштеђен... стоји у архивима југословенске послератне комунистичке власти.