Хероина из Ужица
Данас смо имали једно велико изненађење на нашем фронту, а на одсеку 4. пешадијског пука наше дивизије. На фронту нашег пука прешли су на нашу страну четири наша Србина добровољаца и с њима једна девојка, учитељица Чакаревић из Ужица, моја земљакиња.
Ове реченице, на положају Милетина коса, у јеку борби на Солунском фронту, записао је у ратни дневник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића, описујићи подвиг жене која се из Србије. поред бугарских ровова, са групом комита пробила до српских снага и дала допринос победи у бици која је определила исход Великог рата. Тог 28. августа 1918. године, под којим је Туцовић завео белешку, штаб српске војске од неочекиваног појачања добио је важне податке са супротне линије фронта.
А јунаштво за које су је Мишић и Степановић назвали "првим весником слободе Србије", а регент Александар Карађорђевић одликовао Медаљом за храброст "Милош Обилић", Љубица Чакаревић (1894-1980), рођена Ужичанка, није доказала само на Солунском фронту, него и претходних ратних година. Током Церске битке ова учитељица је напустила школу у Мачкату и придружила се војној болници у Ужицу.
- Није ме напуштала мисао отићи на фронт, пронаћи оца и браћу, придружити се борцима, учествовати у ослобођењу земље - записано је у њеним мемоарима.
Пролећа 1917. добила је писмо од оца Јеврема, такође учитеља. Писао јој је да је из Грчке са делом војске пребачен у Француску и да ради као васпитач омладине. Одлука Аустроугара да одбаце Љубичин захтев да преко Црвеног крста оде у Француску и обиђе оца још више је подстакла њен инат да се придружи војсци. Негде око 1. августа 1918. шесторо Срба, међу којима су били Љубица Чакаревић и Драгутин Јовановић Луне, наредник у 4. пешадијском пуку Дринске дивизије, са Гоча кренули су на Солунски фронт. Пешачили су 27 дана преко Звечана, где су сазнали да је за њима расписана потерница, и Прилепа, узмичући заседама.
- Док су ми превијали ране на ногама, говорила сам о страдањима у отаџбини, о окупаторским војницима који пале српска села... Чинило се да свака моја реч у њима изазива нестрпљење да већ једном крену у пробој. Ту се нашао и Малиша Стефановић, учитељ који се није одвајао од фотоапарата, сликао нас је крај ровова. Те фотографије су убрзо обишле све наше положаје - записала је Љубица по доласку на Солунски фронт.
- Причајући да им је било најгоре, када су пришли нашим линијима, јер је тада наша артиљерија бомбардовала непријатељске положаје и они су морали за цело то време остати у заклонима и сачекати прекид нашег дејства. И они су нам посведочили о страшном дејству наше артиљерије, приликом кога сви бугарски војници повлаче се у рупе и не смеју главе да помоле. То им је доста и помогло да се приближе неопажено нашим рововима, пролазећи кроз бугарске предње линије... За сваку похвалу је овај корак ових прибеглица, у чему је најјаснији пример гђица Чакаревића, која је показала овим кураж најхрабрије човека, што је за честититање и поштовање - оригинални је запис из Ратног дневника пуковника Стевана Туцовића који су приредили др Александар В. Савић и Ђорђе Пилчевић, а издао Историјски архив у Ужицу.
Три године по ослобођењу Љубица Чакаревић се удала за Николу де Сарна, сина италијанског конзула, са којим је добила ћерку Иду. Љубичини посмртни остаци пренети су у родно Ужице 2017. године.