Ужице - од стварања до носталгије
Ужице је - са још седам градова у некадашњој СФРЈ - носило Титово име. То је доносило и велику финансијску помоћ државе, улагање у развој града, инфраструктуру и индустрију: фабрике су у то време запошљавале по неколико хиљада људи. Већ 26 година, Ужице није Титово, али се после периода свеопштег порицања, о Титовом времену говори и са дозом носталгије.
Смештени у различита времена, исти људи могу имати различиту улогу и значај. Ужичани то одлично знају - јер су истом страшћу којом су славили Тита, својевремено насрнули на све што је у овом граду подсећало на њега.
Од безрезервног обожавања, стигло се до свеопштег порицања лика и дела "највећег сина југословенских народа".
Тако су се, као пробуђени из транса, у коначном обрачуну са идеологијом чији су чувари били готово пола века, прво одрекли Титовог имена у називу свог града, а потом обрушили на неколико тона тежак споменик врховном вођи, који је три деценије доминирао градским тргом.
Споменик је завршио у дворишту Музеја, а током ужичке катарзе, пао је и 14. километар, и симболи отпора фашизму.
У колективном памћењу се чувају тек делићи прошлости, а спорења инспиришу и споменичко и егзистенцијално наслеђе.
Време је било лепо, лепо смо живели, имали уређен систем, норме, правила су се поштовала - кажу наши саговорници. "А о личности - то не морамо."
Неки су од старијих чули да је то било лоше време, други да је то било златно доба у Ужицу:
"Градило се, било је пуно ентузијазма, много љубави међу људима, било је дружења, никад није било, време ни тада није било богато, али некако су људи, изгледа, богатији духом били, много се лепше живело."
Транзициони колапс није мимоишао ни ужичку, у Титово време стасалу привреду.
Тај се учинак овде може заборавити, али чињеницу да је овај град 67 дана био центар слободне територије у поробљеној Европи, и да се под Титовом командом одавде борило против фашизма, не могу оспорити никаква новија тумачења историје.
