Ужице, град који је био република

У котлини окружени Јеловом Гором, Таром и Златибором живо скоро 80.000 Ужичана. Изложени су врло суровој клими. Кажу да су врела лета и ледене зиме калиле њихову нарав.

Након одласка Турака, после 1875, овај крај масовно насељавају Срби из Херцеговине и Црне Горе, па овде можете уживати у ијекавици, која опстаје вековима. Речи као што су "дијете", "свијет", "бијело" и неизбежни узвик изненађења –"ене", дају посебан шарм Ужичанима.

О Ерама се испреда много прича, а заједничко свакој јесте да на крају увек надмудре друге. Вековима су се они надмудривали са Турцима, који су најдуже управљали и тврђавом која се налази на брду изнад града.

Не зна се ко ју је и када саградио, али онај, ко је управљао Старим градом тај је и контролисао све важне трговачке путеве.

Данас тврђаву које је у доста лошем стању и коју је нагризао зуб времена, надлежни органи ревитализују и враћајујој стари сјас. Тако да за неколико година када тврђава буде изгледала као пре 4 века, уз додатне садржаје може постати велики туристички потенцијал.

У подножју Старог града, на Ђетињи лежи стара хидроцентрала. То је друга хидроцентрала на свету направљена по принципима Теслиних полифазних струја, одмах након оне на Нијагариним водопадима.

Дању је покретала текстилну фабрику, ноћу уместо дотадашњих 60 фењера, осветљавала целу варош. Помирила је краља Александра Обреновића и Ужичане.

Заправо, Милан и Александар били су у завади са Ерама скоро 20 година после Тајне конвенције са Аустријом. Но, то је окончано тако што је Александар хидроцентрали кумовао и поставио камен-темељац.

На 14-ом километру од Ужица се налази и спомен-комплекс Кадињача. Он симболише ратне догађаје 1941. када је Ужице добило статус републике и било једина слободна територија, на којој је живело чак милион људи.

Ту су четници и партизани, сто до стола, регрутовали војнике за борбу против заједничког непријатеља.

Гласине круже да су у четнике ишли вредни домаћини, јер су док их не позову у борбу, остајали код куће и радили на имањима. У партизане су, наводно, одлазили они лењи, на војнички казан и обуку.

Радивоје Папић, историчар, подсећа да се управо ту 1. новембра четници и партизани сукобили. Паризани су остали и Ужицу, а четници су се повукли у Пожегу. Кренули су на Ужице и то је био почетак грађанског рата.

На Кадињачи се водила једна од најзначајнијих битака у историји Ужица. Цео раднички батаљон страдао је на том месту жртвујући се за врховну команду, своје саборце и рањенике који су се повлачили пред Немцима.

Тако је престала да постоји Ужичка република, која је непријатељу одолевала 67 дана. Споменик дигнут у част погинулима је заправо велики комплекс. Сунце симболише слободу, а главе – жртве које су у ту слободу уграђене.

Након рата, Ужице постаје Титово Ужице, а те 1961. на главном тргу у граду поставља се Титова биста.

Послератне године биле су године просперитета града. Први партизан и Ваљаоница бакра су тада издигли Ужице, тако да је до 1988. оно било шести град по просечном личном дохотку.

Године 1991, Титово име се уклања из назива града, његова биста се уклања са трга, а град, као уосталом и цела земља, улази у дубоку кризу из које полако излази.

У Ужицу данас без посла 4282 лица, уз сталну тенденцију опадања. Ужице има потенцијал за већи и бржи развој града, због свог геограског положаја, налази на тромеђи Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. У поседу града налази се и аеродром "Поникве".

У Ужицу има посла и за туристичке водиче. Али не зато што има пуно туристички водича већ зато што имају шта да покажу туристима. Потпећка пећина има највећи отвор у Европи. Главу је спасао многим Ужичанима који су у пећину бежали пред непријатељима.

Управо они, туристички водичи, објашњавају да су у њу Ужичани бежали од непријатеља за време свих ратова, а највише остатака је пронађено из периода Турака.

"Читави збегови су се скривали у пећини, а Турци су палили сламу покушавајући Србе димом да истерају из пећине. Захваљујући великом пећинском отвору, нису их истерали, па су Срби били безбедни", наводи један од њих (водича).

Чак су у њој и веру чували и палили свеће на месту које зовемо молитвеник.

У пећини су пронађени остаци људског живота од пре 8.000 година, има и лепе украсе, али све узалуд. У пећини под Потпећом, све је и више туриста, пошто су отклоњени проблеми са надвожњаком који је био главна препрека не доласка аутобуса.

На путу до пећине налази се и село Злакуса чувено по својој грнчарији. Кажу да је у њој припремљено печење – најукусније. А тек претоп који остаје након печења, прсте да полижеш.

Управо прстима се једе и надалеко чувена "лепиња са све". Настала је још пре Другог светског рата, и продавали су је у истој пекари где и данас у "Шуљаги", а име је добила због мајстора који су је најчешће и јели.

Приче старих Ужичана кажу, да су мајстори слали ученике да им купе лепиње са јајима, кајмаком и претопом, али да им је било лакше да кажу да купе лепињу са све, па јој је тако име и остало.

Кључни састојак лепиње је претоп. Настаје за време печења јагњади и прасади, а посебан укус му даје то што се спрема на дрвима у земљаним посудама.

Оволику масноћу може да истопи једино ракија. Ужице је једини град у Србији који је имао ракијску пијацу, на којој се искључиво продавала управо ракија.

Године 1896, у Ужицу су постојале чак 132 кафане. Једна, тзв. интелектуална, звала се "Два багрема", а посећивали су је попови, професори, политичари, официри...

У Ужицу је, наводно, настала и једна прилично небогоугодна слава – Бекријска слава.

Историчар Милорад Искрин објашњава да се бекријска слава славила по свим виђенијим кафанама, последњег понедељка у фебруару. Крчмар долива без престанка, а ко последњи остане за столом и не падне под њега, тај је и победник. Добија венац од црвене паприке, а у радничким колицима га возе до куће.

Није све у кајмаку и ракији. Има нешто и у златиборском ваздуху. Најбољи капацитет плућа сигурно има Оливера Јефтић. Из Ужица је и чувени фудбалер Немања Видић.

Ужичка "Слобода" одолева свим проблемима који су пред управом клуба, а и даље је прволигаш.

Поред свих Познатих Ужичана који чувају углeд овом граду, још један млад и веома успешан Ужичанин одлучио је да остане у свом родном крају. Дејан Петровић има толико награда са домаћих и светских фестивала да их је немогуће овде побројати.

Његова труба је чувена широм света, али каже да му је срце у Ужицу јер, Ужице и труба имају посебну везу. Подједнако добро свира и кола и рок песме.

Управо спој традиционалмог и модерног може бити најбољи опис Ужица. Модерне зграде, назване по говедима – Сивоња и Шаруља. Ужичко коло и екстремни спортови. Јунаци и бекрије. И сви обавијени звуком трубе.